Piše: Boško Vukićević
Besmisao i apsurdnost, uz ogromna razaranja i ljudske patnje, prate rat koji je izbio američkim i izraelskim napadom na Iran. O tom besmislu u – konstantnim modifikacijama javno proklamovanih ciljeva rata od strane njegovihg pokretača – najbolje kazuje ironična izjava pakistanskog ministra odbrane:
„Čini se da se cilj rata promijenio na otvaranje Hormuškog moreuza, koji je prije rata bio otvoren.“
Dakle, ako su prvobitni američki ciljevi bili pad režima u Teheranu i uništenje iranskog nuklearnog programa i raketnih kapaciteta, sada se čini da je otvaranje Hormuškog moreuza i sprečavanje rasplamsavanja globalne energetske krize primarni zadatak.
A o Hormuškom moreuzu će, kako stvari za sada stoje, odlučivati Iran, koji prije izbijanja rata nije o datim pitanjima ni želio da odlučuje. Toliko o „uspjehu“ vojne akcije protiv Irana.
Međutim, data situacija govori o još jednom besmislu – onom koji se bavi evropskim energetskim politikama – koji do srži ogoljava kratkovidost i svojevrsni mazohizam takvih politika. Ukratko, Evropa je upala u energetsku zamku koju je sama sebi iskopala.
U vremenima kada je energija glavni izvor moći, Evropska unija je odlučila da se liši jeftinog i lako dostupnog ruskog gasa i drugih jeftinih energenata, pravdajući takvu odluku „ruskom agresijom na Ukrajinu „. Izabrala je da kupuje višestruko skuplje energente, što se automatski odrazilo na njenu industriju, kao i na profite evropskih firmi.
Iako su za pohvalu evropske energetske politike koje se tiču „zelene tranzicije“, šokantni raskid s Rusijom nije Evropi donio bilo kakvu vrstu slobode, već ju je stavio u položaj još veće zavisnosti od nekih drugih faktora, i bacio je na milost i nemilost haotičnom svjetskom energetskom tržištu.
Šta god neko mislio o uzrocima rata u Ukrajini (a mišljenja su različita i kod zapadnih analitičara) – Evropa nije smjela samu sebe da dovede u trenutnu situaciju.
Umjesto da razmišlja strateški, kao većina globalnih igrača, ona je u centar sopstvenih odluka stavila antiruski narativ – koji se periodično ponavlja tokom istorije Starog kontinenta – a za koji se ispostavlja da je ne samo suštinski neutemeljen, već i poguban za evropsku ekonomiju.
Postepena obnova ekonomskih odnosa sa Ruskom federacijom je preduslov za evropski izlazak iz energetske klopke.
Dakako, Evropska unija je, između ostalog, i zbir različitih identiteta i ona ne treba da bude ni proamerička, ni proruska, niti prokineska. Već evropska – tj. mora da vodi računa prvenstveno o svojim interesima, a ne tuđim. Čini mi se da sve više građana Evropske unije shvata u kakvu vrstu energetske zamke je upao Stari kontinent.
Kao i da moraju nešto učiniti tim povodom. A za to su politički izbori u evropskim zemljama najefikasnije sredstvo. Na njima prevagu treba da odnesu mirotvorne političke snage, kao i one koje će voditi računa o evropskim, a ne tuđim interesima.
(Mišljenja i stavovi iz rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
Nije zatvoren jedan nego oba moreuza bre,150 odmah!Nije besmisleno jer hoće da krade da pljačka i upravlja energetika,Nije lud nego je siledžija i ubica.Pa valjda se otvara prema onima koji imaju energente što se ljudi zabavljaju sa potezima Evrope,valjda oni znaju sta hoće,sa Rusijom nece i tu je tačka,čemu ovo…