Evropski put Srbije kao put u samoizolaciju kolektivnog zapada

Piše: Aleksandar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

Ako bismo kojim slučajem otvorili takmičenje za ideološki narativ koji je „najlošije ostario“, apsolutni pobednik bio bi svakako onaj o „evropskom putu Srbije koji nema alternativu“ .

Dvodecenijska mantra o tome kako Srbija nema druge budćnosti sem one briselske upokojila se iznenada posle kraće i teže bolesti. Tačnije, tokom nedavnog samita zamelja BRIKS-a u Južnoj Africi. Pozivom za pridruživanje koji je dobilo još pola tuceta zemalja kandidata, među kojima su Egipat, UAE, Saudijska Arabija, Argentina, Iran i Etiopija, ispostavilo da, kako nam objađnjava MMF – „nepostojeća alternativa kolektivnom zapadu, zapravo kontroliše 46% svetske populacije, 40% globalnog BDP-a, 25% globalnog izvoza i 46% proizvodnje nafte. Sa perspektivom prijema još desetak država u BRIKS, budućnost SAD, EU i G7 država deluje održivo koliko verovatnoća da Srbija postane članica briselkog kluba pre 2070. Naravno, pod uslovom da klub preživi kao funkcionalna ekonomska i politiička celina. Kao ideološka i gotovo religiozna ideja živeće večno, bar u srcima domaće klase evrokrata, koju ni činjenice, bađ kao ni zdrav razum, neće pokolobeati sa „zavetnog puta“.

Logično, postavlje se pitanje kako je evropski narativ u Srbiji opstao dve decenije kao dominantna zvanična politika. Posebno ako se uzmu uobzir istraživanja javnog mnjenja prema kojima je suverena većina Srba i građana Srbije protiv integracija u kontestu priznanja nezavisnosti Kosmeta, kao još jednog od dodatnih beskrajnih uslova? Svaki iole stručan patolog odbucent koji se bavi rano preminulim ideologijama, konstatovaće za evropsku ideju u Srbiji da je ona bila pre svega klasna i socijalna privilegija, a nikako opštenarodno opredeljenje. Suprotno fondovski podržanom pokliču kako će od evrointegracija imati koristi čitava Srbija, praksa je pokazala da od briselskog opredeljenja korist ima isključivo uska klasa koja ga propoveda, a da ostatak naroda zapravo plaća čitav, nazovimo ga, koncept, u nedostaku reči šarada. Vezanost Srbije za evrozonu, dovela većinu Srba u obavezu da plaća inflatorni porez nastao sumatom emisijom novca i dugova Evropske centralne banke i Banke federalnih rezervi za koje se „voljno i manje voljno“ naša zemlja (oba)vezala. Za razliku od profesionalnih evrokrata u Srbiji i onih u briselskim koridorima, čiji se mesečni sinekurni prihodi mere u hiljadama i desetinama hiljada evra i koje inflacija u evrozoni nije ni okrznula, medijalna plata u Srbiji, koja je u junu bila 60.000 dinara, i skok cena osnovnih životnih namirnica od gotovo 100% za samo šest meseci ogolila je i produbila klasnu razliku. Ako je za privilegovanu klasu evropskih ambicija inflacija značila da će zbog rasta cena svoj odmor na Maldivima morati da skrati sa desetodnevnog na jednonedeljni, za pola Srbije čiji prihodi jedva dobacuju do medijane zarade, to znači da će u najboljem slučaju za svoju dnevnicu moći da plate račune za taj dan i da kupe kilo mesa. S tendecimom daljeg siromašenja. U prevodu, opredeljenje za evropski put u suštini znači opredeljenje za socijalni kolaps Srbije.

Za razliku od ekonomije zemalja BRIKS-a, koje svoj razvoj temelje na proizvodnji energije, te realnih dobara i usluga, zapad i G7 zemlje su živeli od proizvodnje na dugova i reketa koji svako morao da plati, ne bi li imao pristup mopolizovanom finansijskom tržištu novca. Pregovori oko zajedničke obračunske valute zemalja BRIKS-a u suštini znače da dolar, a s njim i evro, ubrzano postaju nepotrebni te da će biti vraćeni vlasnicima monete. To će dosadašnju inflaciju na kolektivnom zapadu da pretvori u hiperinflaciju. Ironija sudbine je da su nas u nadolazću superćelijsku hiperinflatornu oluju uveli petooktobarski reformatori. Tačnije, oni su bežali (tačnije i dalje beže) od inflacije devedesetih. Ne treba niko da ima iluzija kako će se završiti sukob ova dva globalna koncepta. U realnoj ekonomiji BRIKS-a Rusija će u rezervoar da sipa naftu , a Brisel evro pa čije vozilo stigne dalje. Jedina dilema jeste da li će Srbija uspeti dovoljno brzo da se iskrca sa evroatlantskog Titanika koji plovi ka samoizolaciji i time sebe sačuva od nadolazeće ekonomske i socijalne katastrofe.