Dva loša junaka

Piše: Čedomir Antić

Prošle sedmice išao sam nekim poslom na Institut za savremenu istoriju u Beogradu. Institut se nalazi u monumentalnoj polukružnoj zgradi preko puta Doma narodne skupštine, u čijim se prostorijama danas šire Ministarstvo kulture, Istorijski muzej Srbije, Muzej žrtava genocida… Decenijama sarađujem sa ovim institututom, dvanaest godina sam bio član njegovog upravnog odbora, a u jednom mandatu sam mu i predsedavao.

U hodiniku ISI-ja nalaze se vitrine na kojima su predstavljena najnovije među stotinama knjiga i zbornika čiji je institute izdavač. Ovom prilikom ispred njihovih izloga vrpoljila su se dva čoveka. Delovali su kao slučajni prolaznici koji su nakon što su kumu na četvrti sprat u zgradi bez lifta preneli novu mašinu za veš, shvatli da im je kum Dragorad rekao da je na televiziji Hepi gledao kako je neki istoričar, inače njihov zemljak, dokazao da je Hrvate izmislio Vatikan, a da je pisac čak spominjao i nešto sasvim nepristojno u vezi sa aktuelnim pontifikom. Zasmejali su se tada, pa uz pomoć portira pronašli institut. Sada gledaju korice knjiga, prepoznali su naslov, ali se presabiraju koliko novca imaju kod sebe, gde im izvesnu neprijatnu nedoumicu predstavlja činjenica da cene nisu istaknute pored knjiga koje gledaju. Prilikom prolaska sam ih pozdravio, a malo me je začudilo kada su mi se pridužili u kancelariji kolege koga sam posetio. Ispostavilo se da je reč o dvojici istoričara, starijih doktoranada iz Hrvatske. Upoznali smo se, stariji mi je bio poznat, ali nisam mogao da se dosetim odakle. Kurtoazni razgovor podrazumevao je razmatranje tema kojima se bave. Tu smo čuli, što bi Dubravka Stojanović rekla, “novosti iz prošlosti”. Stariji, na Fakultetu za hrvatske studije, piše doktorsku disertaciju na temu Srbi u Zagrebu tokom postojanja NDH, mlađi proučava tzv. Hrvatsku pravoslavnu crkvu.

Nije bilo neobično to što je stariji sa manjom neprijatnošću spomenuo kako je tisuću Srba iz Zagreba 1941. smesta proterano, pošto koliko god bilo očekivano i zasluženo ipak je reč o nečem što danas svi osuđuju. Ali ostali su, veli, bili zaštićeni, a kasnije je izabrani ministar koji je “vodio računa” o njima. Nije pritom spominjao kako su hrvatski istoričari većinski saglasni da je u NDH ubijeno pola miliona Srba ili više od trećine, među njima bar 100.000 dece. A tog ministra, Savu Besarovića, Pavelićevog prijatelja i samozvanog predstavnika Srba iz Bosne, koji je podžavao genocid nad Srbima i prisilnu mobilizaciju, sudili su, osudili i streljali oni isti komunisti koji su omogućili “hrvatsku domov’nu“ od Belog Manastira do Molunta.

Za kolegu – koji se zove Igor Vukić i navodno je srpskog roda – on je bio samo i isključivo nevini zaštitnik, preteča onih koje je za srpske predstavnike imenovao Tuđman. Drugi doktorand pitao se pred nama kakav je problem osnovati Hrvatsku pravosavnu crkvu? Pa i Sv. Savo je državnom silom osnovao crkvu?“ Kako bi zaustavio mogući odgovor, postavio je novo pitanje:

„Čemu sada Hrvatska pravoslavna zajednica? Pa to je nvo, ko bi je priznao – čine je sve sami katolici?“.

Domaćini uvek imaju više dužnosti i moraju imati veće obzire od gostiju. Moj kolega, njihov domaćin, slegao je ramenima i rekao kako u Mađarskoj postoji Mađarska pravolsavna crkva. Pomirljivo sam primetio da je Sv. Sava kao episkop preuzeo eparhije u kojima je većinu činio njegov narod i da je vrlo brzo dobio odobrenje i priznanje od Vaseljenskog patrijarha u Nikeji. Sv. Sava je živeo 800 godina, on nije bio ni hrvatski obaveštajac ni korumpirani ukrajinski episkop u penziji, on svoje vernike nije preveravao da ih spase jame niti pokrštavao pre nego što ih zakolju, gradio je crkve – nije ih spaljivao. Baš kao što su vernici Mađarske pravolsavne crkve upravo Mađari, dok SPC tamo nesmetano deluje, niko ne otima naše hramove tamo gde Srba više nema.  Nisam im tom prilikom rekao i kako je besmisleno da jedini aposlutni vladalac na svetu, koji bez pokajanja za stotine hiljad asrpskih žrtava, sedi u stranoj državi ima svo bogatstvo Katoličke crkve u Srbiji i još nam za nadbiskupe (od tolikih Srba-katolika) imenuje Slovence.  Nisam spomenuo čak ni vikara ustaške vojnice koga bi „Crkva u ‘Rvata“ da posveti… Mislio sam da je to nepotrebno.

Treba se čuvati za knjige, novine i televiziju. Ovo je rat koji je u toku i traje vekovima, samo nekada nije oružani. Trajaće dok budemo živeli na granici carstava i dok naša bivša braća budu služila tuđinima. Ipak, zanimljiv je poriv ovih ljudi. Za Vukića mogu da pretpostavim, mada ne i objasnim. Treba imati ozbiljnih psiholoških i emotivnih problema pa posvetiti život tvrdnji da su Srbe u NDH ljubili i milovali, a da je Jasenovac bio tek radni logor.

Pitam se, da li ćemo mi postati Zapad tek kada budemo radili tako: išli u Zagreb i Sarajevo i uveravali ih u istinu. Recimo, da je Arkana iz zatvora pustio Tuđman; da je više etnički očišćenih srpskih mesta nego hrvatskih i muslimanskih zajedno; da su zločini nad muslimanima u Podrinju izvšeni od 1941. do 1945. svi do jednog reakcija na genocid koji su počinile hrvatske i muslimanske ustaše nad Srbima te da bi na to trebalo da gledaju kao na zločine nad Srbima u Podrinju ili Prijedoru 1992.-1995. godine; da Srbi ni 1918. ni 1945. nisu izvršili ni odmazdu niti sporveli pravdu, a da su tada partizani pobili više Srba nego Hrvata ili muslimana ili Albanaca…   Za ove istinite tvrdnje tamo bi verovatno dobili batine. Ali to je tradicija – u Zagrebu su Srbi linčovani još 1902. godine – pre Pašića, Mihailovića, Miloševića… Taj „Vukićev narod“ (Hrvati) ima problem identiteta pa zatire svaki trag ružne uspomene na tužnu istinu.

Ali, možda ćemo mi postati ozbiljan evropski narod kada takve posetioce budemo ignorisali, terali i tukli? Ovim nisam rekao ništa dobro o EU, narotiv.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)