Drugi ruski front u Evropi, ili: Da li će Srbija dobiti vlast na izborima ili na ulici

Piše: Nikola Vrzić

Kad bi magazin „Forin afers“ (Foreign affairs) smeli da upotrebe u svrhe svog predizbornog marketinga, Aleksandar Vučić i Srpska napredna stranka pronašli bi obilje zgodnog materijala u nedavnom tekstu pod naslovom „Drugi ruski front u Evropi“. Svega tu ima što običan srpski glasač želi od svog lidera, pa i više od toga.

Jer, tvrde autori, a i o njima reč-dve kasnije, važno je, Vučić je kao Vladimir Putin, „mogao bi da upotrebi ’male zelene ljude’ da preuzme kontrolu nad severom Kosova (…) kao što je Putin učinio na Krimu“.

A i osim toga, piše dalje u časopisu koji je bio ugledan a i sada po inerciji kažu da jeste, „Rusija naoružava Srbiju i istovremeno“ – zla Rusija, zamislite samo – „povećava energetsku zavisnost Srbije time što joj obezbeđuje gas i naftu uz velike popuste“. A zauzvrat, umesto, valjda, da je opsuju, „srpski zvaničnici se zahvaljuju Rusiji zbog podrške teritorijalnom integritetu i suverenitetu Srbije i naglašavaju da je podrška Moskve razlog zbog kojeg Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji“.

I tako dalje, ima tu koječega u sličnom stilu, i, premda se primećuje da je „kao mlad političar Vučić bio hardkor srpski nacionalista“ dok je „danas više oportunista nego nacionalista“ u cilju opstanka na vlasti, osnovna poruka je da se, evo doslovnog citata, „Vučić poigrava sa Sjedinjenim Državama i Evropom“; u prevodu, cenjka se s njima i balansira umesto da ih sluša bespogovorno.

I samo se folira da je na evropskom putu a „zapravo hoće da drži Srbiju na dugom i beskrajnom putu pristupanja“, jer, evo još citata, „čim je došao na vlast, on je potkopao kompletnu prozapadnu opoziciju dok je istovremeno ojačao grupe s krajnje srpske desnice kako bi popravio sopstvenu političku poziciju… Da bi uspeo, Vučiću je potrebna Putinova podrška“, od pomenute energetike do vojno-tehničke saradnje, a očekuju autori „Forin afersa“, naravno, bez toga ne može, i „rusko mešanje u vanredne izbore u Srbiji 17. decembra“.

Pa se povodom svega toga spominju i srpske radio-stanice koje – nedopustivo! – emituju srpske patriotske pesme, dok su srpske ulice „preplavljene grafitima na kojima piše ’Kosovo je Srbija’ i ’Kad se vojska na Kosovo vrati’“; poželjno stanje je, razume se, kad bi pisalo da Kosovo nije Srbija a da se ono o vojsci odnosi na NATO.

A u svemu tome, iznalaze autori „Forin afersa“ koji sve znaju ali ništa ne razumeju, „Rusija je pomogla“, pored ostalog, i medijima (RT Balkan, Sputnjik) kojima „Vučić dozvoljava da slobodno rade u ovoj zemlji“.

A mi, umesto da lepo budemo ugušeni u skladu sa evropskim standardima, svoju slobodu (koja se ogleda u tome što nismo ugušeni) „s velikim uspehom“, kako nam priznaju, „upotrebljavamo da bismo širili proruske poruke o Ukrajini zajedno sa prosrpskim porukama“. Što će reći da su poželjne poruke antisrpske – kakve imamo prilike da vidimo na televizijama koje nisu predmet kritike „Forin afersa“, bilo je tome reči na ovom mestu prošlog petka – dok se antiruske poruke u svemu tome podrazumevaju.

Elem, usled svega ovoga stiže i preporuka: „Postanite okrutni“. I to bez daljeg odlaganja: „Vreme je da NATO odlučno stavi tačku na Vučićev šou s podrškom Kremlja… Kako bi se zaštitila Evropa i zaustavio Kremlj, neophodno je da NATO utvrdi svoje balkansko krilo odmah… Mora se utvrditi NATO prisustvo u regionu, uz uspostavljanje kredibilnih crvenih linija koje Srbija ne sme da pređe a da ne isprovocira konfrontaciju sa NATO snagama. I moraju da se uvedu sankcije Beogradu ako se srpski lideri ne distanciraju od Moskve.“

Razume se, nije svim ovim optužbama autorska ekipa iz „Forin afersa“ Srbima želela da predizborno preporuči Vučića kao zaštitnika Kosova i veza Srbije i Rusije koji se sa Zapadom samo poigrava kad izgleda da mu popušta. Šta god od svega ovoga bilo istina, oni sve to zaista i misle. Što znači da nije ovde od presudnog značaja da li je njihova dijagnoza Vučića tačna ili ne, nego, kakva se akcija zahteva na osnovu ovako postavljene dijagnoze.

To nas dovodi i do značaja autora pomenutog zahteva. Dvojac koji smo već imali prilike da uočimo na stranicama drugog važnog američkog spoljnopolitičkog magazina, „Forin polisija“, nastupio je ovom prilikom i u „Forin afersu“, što samo za sebe dodaje na težini poruke koju su uputili, jer svoje poruke upućuju sa adresa koje se smatraju bitnim.

Koloritan par: bivša ovdašnja studentkinja prava Ivana Stradner koja je kao stipendistkinja Delta fondacije Miroslava Miškovića u Ameriku otišla da izučava međunarodno pravo, iako je svojevremeno uočila da „izgleda paradoksalno“ što je „otišla u zemlju koja najviše krši međunarodno pravo“ da se usavršava iz te oblasti, eto, život piše romane, neki su i bezvezni, nego, uz ovu stručnjakinju i jedno značajnije ime od njenog, Dejvid Šed koji je u vreme Baraka Obame bio na čelu Odbrambene obaveštajne agencije, jedne od onih 17 američkih obaveštajnih službi, od CIA nadalje, koje čine njihovu špijunsku zajednicu; ova Šedova spada u nadležnost Ministarstva odbrane.

Rečju, duboka država. Pa zato i ovolika pažnja iznetoj preporuci da NATO pod hitno, takoreći okupira Srbiju i odvoji je i od njenog Kosova i od Rusije. To nam želi, a možda već i konkretno planira, američka duboka država, naglasak je upravo na zahtevanoj hitnosti sprovođenja ove preporuke.

I to je kontekst u kome, htela ili ne, Srbija ulazi u izbore 17. decembra. I koji bi morao da utiče njen izbor, jer, moramo prvo da imamo državu da bismo uopšte imali šansu da je uredimo po svojoj meri. Dok je nasuprot tome želja ove duboke države da naša država bude kao Severna Makedonija koja – eno jedne neoprezne, prave frojdovske omaške onih mislilaca iz „Forin afersa“ – „pripada NATO-u“. Kao da je NATO vlasnik Severne Makedonije, uostalom, i nije daleko od toga…

U tom smislu je baš ovaj zlosrećni primer Severne Makedonije naročito poučan, imajući u vidu kako je čitav onaj niz događaja – ulične demonstracije, afere i svi propratni sastojci unutrašnjeg slabljenja države – naposletku doveo i do gaženja referendumske volje građana tako da im je nasilno promenjeno ime kako bi ta zemlja mogla da pripadne NATO-u.

Podsećanja radi, dok ih nisu dovoljno oslabili sve to nisu mogli koliko god da su hteli…

Naravoučenije ne može da bude očiglednije: Što je vlast, koja god, slabija, lakše će postići ono što hoće svi ti NATO vlasnici (na primer) Severne Makedonije, među kojima citirani Dejvid Šed iz „Forin afersa“ zauzima relativno istaknuto mesto jednog od izvođača radova. Jaka vlast, naime, može jače da im se odupre nego slaba, to je prirodna zakonitost. Naravno, pod uslovom da hoće i da sme. A svakako mora. Pogotovo kada je u poziciji u kakvoj je današnja Srbija, suočena s njihovim pobrojanim namerama da je više ne bude u obliku koji znamo i volimo jer je naša a ne njihova.

Šta to konkretno znači u susret predstojećem 17. decembru? Pod jedan, da hoće da slome Srbiju – sami kažu: pod hitno – kako bi uradila sve što (za sada) odbija. Pod dva, da u tom pregnuću imaju i izrazitog favorita. Naime, to javlja Danijel Server, američki diplomata i albanski lobista iz kružoka one duboke države kojoj pripada i Dejvid Šed: „Najbolje što sad može da se dogodi je poraz sadašnje vladajuće koalicije. Opozicija tvrdi da se ujedinila kao ’Srbija protiv nasilja’. To je dobra vest.“

A povrh toga i važno obaveštenje čemu služi. Naravno, uz istaknutu nijansu da im možda i nije potrebno, jer nije sasvim realno, da baš pobede na izborima ”Srbija protiv nasilja” i ostali koji se ne zovu tako ali nisu gadljivi na ovu Serverovu preporuku, već da postanu dovoljno snažni da dovoljno oslabe onu poziciju vlasti na koju ”Forin afers” ima citirane primedbe. Pa da je tako oslabljenu navedu na popuštanje umesto daljeg protivljenja.

Što navodi na instinktivnu reakciju da se postupi suprotno Serverovoj preporuci. Ne u partijskom smislu, u to se striktno ne mešamo, već po kriterijumu gadljivosti, odnosno njenog izostanka, u odnosu na rešenje koje Srbiji nudi Danijel Server. Kako bi se predstojećoj vlasti otežalo, umesto da joj se olakša, da postupi u skladu s tom Serverovom ponudom.

Ovo, razume se, iz prostog razloga što je dotični stručnjak čitavu svoju višedecenijsku karijeru već posvetio da pokaže koliko nam želi dobro; ukratko, otprilike koliko i Dejvid Šed i pomenuta Ivana Stradner, koji srpskim medijima zameraju i što NATO i osiromašeni uranijum kojim nas je zasipao ’99. okrivljuju za porast broja obolelih od raka, imaju Srbi pravo da se razbole ali nemaju pravo da se zbog toga nešto bune. Uzgred, istu vrstu primedbe ima i onaj doktor što je, podržavajući Srbiju protiv nasilja, još letos zatražio i „da se formira tehnička vlada (…) po modelu makedonskog sporazuma“ zbog koga je ta zemlja izgubila ime ali je zato sva pripala NATO-u… Obratite pažnju na ove podudarnosti, nisu nevažne…

A dodatnu brigu povodom svega onoga što nam se možda sprema – ne zato što lično može bilo šta da spremi – izazvao je Jovo Bakić, profesor, svojim ocenama da je nemoguće sadašnju vlast smeniti na izborima, da „ovaj režim milom neće prepustiti vlast“, da je moguća i izborna krađa u Srbiji te „da bi odgovor naroda na izbornu krađu morao da bude ustanak“.

U svetlu zahteva iz „Forin afersa“ da nas pod hitno rasture u paramparčad, ni ovako nešto ne sme da se odbaci kao mogućnost. Tim pre što je iz krugova koje preporučuje Danijel Server već počela da se unapred baca senka na izborni rezultat onim tvrdnjama, ispostavlja se netačnim, o falsifikovanju biračkih spiskova i fantomskim biračima; u krajnjoj liniji, eno ga birački spisak, podaci o broju upisanih po opštinama ažuriraju se svaka tri meseca, pa neka se to lepo uporedi sa brojem upisanih s prošlih izbora i lako će se utvrditi ko laže.

A dobro znamo da je onaj ko laže spreman i na koješta drugo. Po pravilu, ne zbog naše koristi, nego nasuprot njoj. Osim ako nismo u stanju da poverujemo da nam Danijel Server i onaj šef obaveštajne službe Pentagona žele išta dobro. U tom slučaju, ako im zaista poverujemo da je osiromašeni uranijum bio lekovit a ne ubistven, kao i sve ostalo što nam nude kao dobru vest, nema nam spasa.