Dragan Stojković: Reprezentacija Srbije će biti 120 odsto bolja nego do sada

“Volim kad trči lopta, a ne igrači“, kaže selektor Srbije u opširnom intervjuu za Mozzart Sport.

Samopouzdanje koje plijeni. Koje vas hvata za revere i govori vam pravo u oči. Imala je reprezentacija Srbije brojne selektore, ali ne pamti se kada je bio poslednji koji je tako ubjedljivo, tako sigurno najavljivao preporod i uspjehe, a da nije stigao ni da se rukuje sa fudbalerima i predstavi im se imenom i prezimenom: Ja sam selektor Dragan Stojković.

Da li će Piksi biti uspješan u mundijalskim kvalifikacijama, a on je, što bi sportisti rekli, „120 odsto“ ubijeđen da hoće, to niko ne zna. Ali, ako bude i upola ubjedljiv onoliko koliko gori za uspjehom sa Orlovima, onda se srpskom reprezentativnom fudbalu smiješe ljepši dani.

Nema Stojković čarobni štapić da sve odjednom posloži i sa dva treninga napravi paklenu mašineriju od tima koji nije mogao da se izbori za mjesto među 32 u Evropi. Ipak, svakom rečenicom kao da vas vuče za rukav i opčinjujuće ubjeđuje da će nova Srbija imati i miris i ukus, ljepotu igre i rezultat, da će je sa terena pratiti aplauzi sa punih tribina, a ne zvižduci ili muk sa polupraznih.

Prvi test je tu, pred vratima. Republika Irska 24. marta stiže na Marakanu, a tri noći kasnije i Portugalija. Dvije utakmice koje bi mogle odmah da usmjere cio kvalifikacioni tok za Stojkovića i Srbiju.

Primiče se prvo okupljanje i start kvalifikacija. Cijela nacija će za koji dan usmjeriti pogled ka reprezentaciji, pa sa kakvim emocijama dočekujete početak?

„Nema nikakvog uzbuđenja, ako mislite na neki stres. Čak se radujem i jedva čekam da počne. Ovo vrijeme koristim da prikupim što više informacija oko igrača. Bukvalno svaki vikend provodim ispred TV ekrana i pratim igre fudbalera koji su na spisku. Neko uzbuđenje zasad ne osjećam, sve je pozitivno“.

Pregledali ste brojne utakmice reprezentacije iz prethodnog perioda, da biste stekli jasniju sliku o igračima i timu, pa šta je to loše što ste vidjeli, a šta dobro, što bi valjalo zadržati i nadgraditi?

„Nikad ovoliko utakmica nisam odgledao, sad mogu da budem i komentator. Bilo je dosta analiza i protivnika i naših igara kod kuće, na strani, sve ono što je svojstveno ovom poslu. Ne mogu reći da je sve bilo tako loše i da ništa nije valjalo, ali ima stvari koje moraju da se promijene. A to je, najprije, da pronađemo naš identitet, stil igre koji želimo da pokažemo, da ljudi vide šta je to fudbalska Srbija, šta ona nudi onima koji gledaju utakmice. Ta lična karta mora da se pronađe, a to je povezano sa formacijom, taktičkim zamislima… Sve to zavisi od mene, a moram prvo igračima da kažem i pokažem“.

Formacija je jedna od stavki koje su se često mijenjale prethodnih godina. Ipak, ostalo je uvreženo mišljenje da bi Srbija, zbog nedostatka kvalitetnih bekova, pogotovo desnih, trebalo da igra sa trojicom u poslednjoj liniji. Kakva su vaša razmišljanja na tu temu?

„Tačna je definicija da imamo problem sa bekovima. Pošto sam to primijetio, pozvao sam Gajića i Petkovića. Oni su tu da popune deficit na desnoj strani, ali su se na spisku našli i zbog svojih igara. Nebitno je u kojoj ćete formaciji igrati, da li sa trojicom ili četvoricom pozadi. Jedino je bitno kako razumijete sistem, kako ga koristite i kako koristite principe tog sistema. Kada kažete da igrate sa tri centarhalfa, odmah krenu komentari ’ovaj se brani’, a to je u stvari najofanzivniji sistem. Ako znaš da ga igraš. Ako ne znaš, onda može da bude katastrofa. Ja sam forsirao i jedan i drugi. Suština je da objasnim igračima koji su to principi koji moraju da se poštuju. U tom grmu leži zec. Doveden sam da riješim probleme koje imamo u igri. Pozitivno sam nastrojen po pitanju naše igre i ona mora da bude najbolja i najljepša. Tehničke greške mogu da prihvatim i uvijek ću ih prihvatati, jer svi griješimo, ali taktičke neću tolerisati“.

Jedan od problema koji se potenciraju kada su Orlovi u pitanju jeste igra iz poslednje linije. Vlada mišljenje da osim Kolarova, kojeg nema na spisku, nijedan štoper nije kadar da iznosi loptu daleko od svog gola i započinje akcije.

„A gdje da vuče lopte? Preko centra? Ne treba da ide toliko duboko. Mislim da štoperi koji su na spisku mogu da iznesu tu vrstu tereta. To, u stvari, nije teret, već – inteligencija. Čista fudbalska inteligencija. Ali da bi oni bili u stanju da to urade, moraju da imaju pomoć svojih saigrača. Da ne ulazim sad u detalje… Na mečevima koje sam gledao nisu imali tu pomoć, pa su ostajali u nekim nepotrebnim rizicima, koji su mogli da se odraze jako negativno po ekipu. U redu, rekao ti je trener da izneseš loptu: ti je iznosiš kad imaš uslove za to. Kad nemaš, onda to ne radiš. Imaš, valjda, toliko mozga u glavi!? Da bi se iznijela lopta u tom sistemu, mora da postoji pomoć, da poziciono igrači dobro stoje, da fudbaler s loptom ima dva-tri rešenja minimum. Napravićemo da i to izgleda dobro, da spoljni centarhalfovi, ako budemo igrali sa trojicom, da se naigraju fudbala“.

Dvije utakmice u kratkom roku, dva lica Srbije u pomenutoj formaciji: protiv Norveške, pa Škotske. Gotovo sa istim igračima, a totalno različite.

„Ne pamtim goru utakmicu od Škotske i bolju od Norveške u poslednjih sedam-osam godina. Slažem se sa tom konstatacijom. Kad pričam o formaciji sa prethodnih utakmica, nisam rekao da sam se za nju opredijelio, nego kažem da je bilo dosta problema u igri. Gledao sam Škotsku cijelu utakmicu i bolje da je ne komentarišem. Pozicija igrača, prostor, vreme, tajming, sve je bilo… Nije bilo dobro, da ne upotrijebim neku drugu riječ. I ja to ne mogu da razumijem. I to ne ide na nečiju posebno adresu, nego ne mogu da shvatim da igrači reprezentativnog kalibra mogu da poziciono stoje tako loše. A kada je tako, onda si vrlo lak plijen, stalno si u presingu i imaš problem. I onda kažu ’ovaj ne može da iznese loptu’. Pa naravno da ne može kad je stalno pod presijom, a drugih nema, stoje loše, kriju se, ne prilaze po loptu. Epilog igre na toj utakmici se u principu znao. Mogli smo da prođemo, penali su odlučivali, ali jse da idemo na dole. E to meni kao treneru nije jasno i to moram da ispravim“.

Prethodni selektor, a i dobar dio fudbalske javnosti, smatra da Tadić i Milinković Savić ne mogu da igraju zajedno. Da li vi dijelite to mišljenje?

„Zašto ne mogu, ne vole se? Ma mislim da svaki dobar fudbaler može da igra. Igrač se ogleda u svojoj fudbalskoj inteligenciji. I njegovi kvaliteti se ogledaju u tome koliko daje za kolektiv, za tim. Tu ne postoji prostor da budeš sebičan. Da ja dam danas gol i završim priču, a to što 89 minuta igram katastrofa, to nema veze. To je pogrešno razmišljanje. Čuo sam tu priču da njih dvojica ne mogu zajedno, ali mislim da mogu, samo zavisi u kom sistemu, gdje, kako… Mislim da su različiti igrači. Tadić je više kreativac, iskusan igrač, Milinković Savić je strahovit potencijal, visok, šuterski raspoložen, u skoku dobar, dobro obavlja posao između dva šesnaesterca. E, sad, šta je enigma za mene? Zašto ga nisam vidjeo da u reprezentaciji igra dobro, onako kako javnost i svi mi očekujemo? Klub je jedno, a reprezentacija nešto drugo i on je svjestan toga, da mora da pruži više u reprezentativnom dresu, bar je to moje mišljenje. Krenućemo da se družimo, pa ćemo da vidimo gdje su ti problemi. Mislim da on može mnogo više. Kao i Tadić. Mnogo, mnogo više nego što pruža. I na tu temu ću da razgovaram sa njima. Moj utisak, gledajući sa strane, po onom što sam vidjeo je da oni moraju i mogu mnogo više da daju za Srbiju“.

Konkurencija u špicu odavno nije bila jača. Dušan Vlahović je najmlađi, ali najredovnije trese mreže. O het-triku o golovima protiv Beneventa se još priča.

„Ako neko postigne gol, ne znači da je napravio čudo, to je sastavni dio igre, on učestvuje u tome, to mu je i posao. Kod Vlahovića je impresivno što djeluje mnogo ozbiljno i zrelo za godine koje ima. Smiješi mu se strahovito dobra karijera ako je pametan, a mislim da jeste. Ta ozbiljnost, kretanje, naravno i golovi, način kako ih postiže su impresivni. Mene raduje što je standardni igrač kluba iz Serije A. To su dobre stvari za njega i za nas, jer donosi neophodno samopouzdanje pogotovo za igrače od kojih se traže golovi. Meni se i te kako sviđa njegovo kretanje, ponašanje na terenu, volja. Treba samo malo da tu municiju sačuva za nas, da se ne ispuca tamo, jer će nam biti potreban neko ko će davati golove“.

S druge strane, brine li vas manjak minutaže za Aleksandra Mitrovića i Luku Jovića?

„Ne mora to ništa da znači. Cijenim obojicu, mislim da su vrsni igrači, visokog kvaliteta. Mitrović je malo stariji, znamo kakva je njegova situacija, ali daleko od toga da ću sad promijeniti mišljenje o njegovim kvalitetima. Izuzetno ga cijenim, on će tek biti od pomoći reprezentaciji, kao neka vrsta topa naprijed. Što se tiče Jovića, znate cio istorijat, gdje je išao, koliko je igrao… Vidimo da ulazi po 15-20 minuta. Ali, opet, ne mora to ništa da znači, jer on ima strahovit potencijal, jako je talentovan, brz je, jak na lopti, ima fizičku korpulentnost. Iako nije visok, izuzetno je jak na nogama. I to treba da iskoristimo i vjerujem da hoćemo“.

Bilo je iznenađenja na vašem prvom spisku. Krenimo od onih kojih nema: Kolarov, Ljajić, Milivojević, Maksimović.

„Kolarova i Ljajića poznajem, Milivojevića i Maksimovića ne, ali da odmah ovde raskrstimo: ništa ovdje nije lično. Apsolutno nemam ništa protiv njih. Mislim da je vrijeme za neke promjene, ne da bi oni otišli, nego da bi se ubrizgala svežija krv, da se mladosti da šansa. Ubijeđen sam da su na spisku jako talentovani momci i da će oni vratiti to na najbolji mogući način. Ne vjerujem da sam se negdje prevario. Niti je iko na spisku zato što poznajem njegovog ujaka ili da mi je neko rekao da ga pozovem. Ovo je isključivo moj izbor i niko se nije miješao u to. U ovom momentu računam na ovu grupu igrača. Sve ih cijenim, nikad nisam rekao da nekog neću pozvati, ali to je objašnjenje. Niko mi nije rekao da nekog sklonim, to nema šanse, to ne može kod mene da prođe“.

Imamo i četiri iznenađujuća poziva: Ivan Ilić, Uroš Račić, Marko Petković i Nenad Krstičić.

„Veče pred objavljivanje spiska sam razmišljao i igrači koje sam stavio su bili Ivan Ilić i Petković. Zato što sam pogledao još koji put neke stvari i video kod njih nešto što mi se svidjelo. Ilić ima 19 godina i igra u Seriji A. Njega vidim kao novog Matića. Treba mu malo vremena, ali nemojte da se iznenadite ako ga i sada stavim da igra. Kada neko ima kvalitet i kad se ponaša zrelo za svoje godine – a on se ponaša – treba mu dati šansu. Pritom, igra u jednoj od najjačih liga. Serija A je zahtjevna, teška, jer tamo je važno da ne izgubiš, nije važno hoćeš li dati gol, bitno je da ga ne primiš. I u toj varijanti on izuzetno dobro ’djela’ na sredini terena, bogami već je prikupio dvadesetak utakmica kao standardan u timu“.

Račić?

„Što se tiče Račića, nema šta da pričam o njemu. Bio je u reprezentaciji, nije nepoznat. Ima nešto iza sebe. Bio se izgubio u jednom periodu, ali otkako je došao u Valensiju… Partije koje pruža, impresivna korpulentnost, igra s obije noge, strahovit manevar na sredini terena… Mislim da momak zaslužuje da se nađe na spisku. Da li će da igra, to ćemo vidjeti, ali mi se svidjeo. Nekoliko golova što sam vidjeo, levom, pa desnom, to je nevjerovatno. Za to treba imati i hrabrosti. Svi oni zaslužuju poziv i za mene su budućnost srpskog fudbala“.

Petković je najveće iznenađenje.

„I on ima reprezentativni staž, igra na deficitarnom mjestu, vidjeo sam negdje njegov kvalitet. Visoko je 185 centimetara, za igrača po strani ima mnogo dobre karakteristike u fizičkom i trkačkom smislu, voli sa loptom da uđe unutra, da djeluje kao vezni igrač. Svidjele su mi se te karakteristike. To može da bude iznenađenje za nekog, za mene nije, to su momci koji imaju malo godina i dugo treba da igraju za Srbiju. Oni su poklon od svevišnjeg, treba im dati šansu“.

Vratili ste i Nenada Krstičića pod zastavu.

„Znam ga iz Crvene zvezde i Sampdorije. U Zvezdi je bio bukvalno alfa i omega na sredini terena. Poslednje dvije utakmice AEK-a sam gledao i jako mi se svidjelo kako on to radi u veznom redu. Lijeva noga, odlična fudbalska inteligencija, za promjenu strane, za dobar pas. Na kraju, nikom nije zagarantovano mjesto. Ako me pitate za sastav, izaći će sigurno njih 11 na teren, ali vidjeću šta je ono što je najbolje i što može da doprinese mojoj filozofiji, a to je tehnički fudbal, da je tehnika ta koja pravi razliku“.

Srbija više nema nisku fudbalera visoke klase, koji igraju u top klubovima Evrope. Što bi se reklo, fali nam igrača koji mogu na teren ono što je nekad mogao Piksi. Kažu i da veliki igrači retko uspijevaju kao treneri, jer od fudbalera očekuju da rade ono što su oni nekad uspijevali na terenu.

„Neka budu makar približni i ja ću biti zadovoljan. Fudbal je inteligenta igra, da bi ga dobro igrao moraš da imaš inteligenciju. To je ono što pravi razliku. Pozicija, gde stojiš, kako stojiš… Moramo da igramo dinamičan fudbal, koji ima ritam, koji ima ljepotu u sebi. Kada nas gledate da vam dah zastaje. To je ono što hoću da napravim, a to može, u to sam uvjeren. Jedino što mogu da dodam je da nemam mnogo vremena, u ponedeljak je trening oporavka, u utorak dva, u srijedu na dan utakmice ćemo imati trening prije podne, neće biti jak, ali radićemo na tehničko-taktičkim stvarima, da bi bolje ukapirali to što hoću. I nadam se da ću u ta dva i po treninga uspjeti da im usadim kakvu sliku želim da vidim na terenu. A igra mora da bude napadačka. Moraš da imaš želju da stalno napadaš, ali – pametno“.

Još prije početka pregovora sa FSS-om ste rekli da ste ubijeđeni da biste odveli Srbiju na Mundijal. Sada kada ste zašli duboko u materiju, ostajete li pri tom ubjeđenju?

„Vjerujem, da. To niko ne može da mi oduzme. Na meni je da ubijedim igrače da mi vjeruju. A to neće biti nikakvo foliranje, prodavanje magle. Ja ću im zaista tražiti da vjeruju u to što ja vjerujem, da zajedno možemo da napravimo rezultat. Jer, tri stvari, tri elementa su jako bitna da bi se napravio dobar tim, zdrav kolektiv. Prvo, moraš u tehničkom smislu da budeš maksimalno obučen, a koliko vidim naši fudbaleri nemaju problem da prime i odigraju loptu, tehnčki su dobri. Drugo, sa taktičke strane moramo da poradimo na nekim stvarima i treće, sa fizičke strane, mora da se trči i to pametno da se trči. Ali ja volim kada lopta trči, a ne igrači. Lopta je ta koja mora da trči. Ona mora da ima ritam. Moramo da igramo najlepši, ali jednostavan fudbal. Možemo i moramo da igramo iz dva dodira, ne možemo da budemo dosadni, da davimo loptu. Moraš da igraš fudbal kakav ja budem htjeo, ko ne bude – ima drugi na klupi. Znate šta je poenta? Igrači koji razumiju stvari iz prve, oni igraju. Oni koji ne razumiju, nego moraš da im ponavljaš više puta, teško da će biti u startnoj postavi. Vjerujem u plasman, da, iako je teška grupa. Nisam toliko lud da kažem da protivnici nemaju pojma. Imaju i te kako pojma. Ta Irska može da bude jako neprijatna, ali ne mogu da prihvatim da može da igra ljepše od nas“.

Za Potugaliju je, vlada opšte mišljenje, rezervisano prvo mjesto u grupi.

„Portugalija ima strahovitu ekipu, kada pogledaš igrače koje imaju. Ali neće biti lake predaje što se mene tiče. Moraće da osvoje to prvo mjesto. Svi krećemo od nule. Imamo i mi čim da prijetimo. Biće interesantno, neizvjesno, početak je jako bitan, jer je mnogo toga novog. A opet da bismo stigli do nekog cilja, moraš da ideš korak po korak, nema preskakanja. Sav fokus je na Irskoj, a kad prođe ona, onda ćemo pričati dalje. Ne bojim se nijednog rivala u grupi, ali znate li protiv koga moramo da budemo oprezni? Protiv Luksemburga! To će biti teška utakmica, imaju nekoliko jako opasnih igrača i mnogo su napredovali kao ekipa. I ako budemo mislili da je to laka utakmica, piši propalo“.

Oni koji dobro poznaju Dragana Stojkovića kažu da će donijeti u svlačionicu apsolutni autoritet, da nijedan igrač neće moći da pomisli da je veći od selektora. Pravila ponašanja će morati da se znaju u svakom trenutku.

„Nismo mi vojska da pišem pravila. Ali respekt prema obavezama kao profesionalci – to da. Onaj ko misli drugačije neće imati mjesta. Greške se dešavaju. Neću da kidam glavu zbog pet minuta kašnenja. Kada si ozbiljan i fokusiran onda nema nikakvih problema, ne treba ti ni trener ni bilo ko drugi da ti kaže šta smiješ, a šta ne. Nisam ja došao da bilo šta zabranjujem, nego da izvučem maksimum iz njih, da ih naučim šta bi trebalo da rade, kako da svi budemo srećni, kako da sjutra ljudi kada ih sretnu na ulici kažu: ’Majstore, svaka čast’. E, to je satisfakcija. Da nam ljudi kažu ’Alav vam vjera’ i kada izgubimo. Da igraš i radiš da bi dobio poštovanje. Svakoj generaciji se ukazuje šansa da napravi nešto, da ih ljudi pamte po nečemu dobrom, a ne kao gubitnike. Da bi zaradio respekt, od tebe se traži samo da daš sve od sebe na terenu. To je samo 90 minuta, mnogo je to kratko. Ne palim se na to ko sam bio, to me ne zanima. Pokušavaću igrače da svojim znanjem usmjerim na pravi put. Da obradujemo naš narod koji čeka rezultate. To nije pitanje para, premija, bonusa. Ima nešto što je iznad svega toga. E, to što je iznad, to ja hoću od igrača“.

Sada kada se kao trener osvrnete dvadeset i kusur godina unazad, na 1998. godinu i poslednju veliku generaciju našeg fudbala, šta pomislite, šta biste uradili kada biste danas u timu imali Savićevića, Mihajlovića, Jugovića, Jokanovića, Đukića…

„Uradio bih to da odemo do finala! To je generacija igrača koja je ostavila dubok trag u našem fudbalu, to su bili fudbaleri ekstraklase, nisu bili igrači koji popunjavaju neke praznine u klubovima. Ne, to su bili zaista i ličnosti i igrači, zvijezde. Šta je bitno? Zašto je sve to tako bilo? Zato što smo imali zdravu atmosferu. U kući nam je bio mir. Mi smo imali strašno drugarstvo, izuzetno smo poštovali i voljeli jedni druge. Ne pamtim, zato što se nije ni desio, problem između dvojice igrača ili da je postojao neki klan. Ne znam da li zato što sam ja bio kapiten, a oko mene sve veliki igrači, pa sam znao da ’hendlujem’ sve, ali ne sjećam se da je bilo problema. I od ove grupe to očekujem, jer smo tu zbog jednog cilja: da igramo moderan, lijep fudbal i da napravimo rezultat. To su stvari koje mi prolaze kroz misli. I motivaciju crpim iz tih razloga. Igrači su ti koji će biti izvođači. Vjerujem da će sve to biti dobro“.