Dodikovo razdruživanje – kada i kako

Piše: Nenad Kecmanović

 

Sećate li se priča o povratku izbeglica na svoja ognjišta, o izvinjenju i pomirenju, o katarzi. Civilni sektor je bio procvetao od zapadnih donacija nevladinim organizacijama po Srbiji i BiH. Međutim, ništa ne biva od svega toga.

Povratak izbeglica je na sve tri strane bio minimalan, a pošto je popisom 2013. utvrđeno da je uzajamno etničko čišćenje bilo veće u FBiH nego u RS, kampanja je naglo utihla. A što se tiče izvinjenja, srpskih nikada dovoljno, dok bošnjačkih nije ni bilo, jer oni su bili „žrtve agresije i genocida”, jedini, iako je rat bio građanski – svako protiv svih. Umesto katarze i pomirenja nabujali su stari i novi antagonizmi. Kao što je rat bio nastavak politike oružanim sredstvima, sa mirom se rat vratio političkim sredstvima. Opasnost da se taj pakleni krug sukoba, sa oružjem i bez njega, nastavi, nisu sprečili ni v. p., ni posrednici, ni izaslanici, ni…

Mir i stabilnost su obezbedile unutrašnje granice između teritorijalno-etničkih entiteta i kantona, sa konsenzusom i vetom u zajedničkim organima. „Ustavni principi i podela teritorija” su dva poglavlja koja su postojala u svim mirovnim sporazumima, pa i u dejtonskom. Dejtonski sporazum, koji je trebalo da bude ustavna osnova, srušili su njegovi kreatori koji su prethodno kumovali građanskom ratu. Krug se zatvorio od Cimermana do Marfija, dva američka ambasadora. Prvi je minirao Lisabonski sporazum (Alija–Radovan–Mate), a drugi sporazum onomad u Laktašima (Dodik–Čović–Nikšić). Cimerman je kumovao građanskom ratu, a Marfi upravo radi da postane kum „drugog poluvremena”. Kao i krug od v. p. Vestendorpa, koji je dobio „bonska ovlašćenja”, do Šmita, koji samim tim što nije v. p. zapravo nema nikakva ovlašćenja, a da koristi i veća. Komunisti bi rekli „otuđeni centar moći”, sa bežičnim upravljačem na drugoj strani okeana. Karlos je bio uspešniji, jer je uveo jedinstvene auto-tablice, koje su bile svima korisne, jedinstvenu zastavu, koja bojama asocira na EU i na BiH ni po čemu, pa nikome nije smetala, i sl. Polako je pomerao BiH u projektovanom, makar i krivom pravcu. Kristijan je, međutim, što zbog globalnih okolnosti, što zbog manjka lične sposobnosti i legitimnosti, dodao gas do daske i uterao ionako rasklimana bosanska kola u ćorsokak.

Milorad Dodik, koji se u tom spolja organizovanom džumbusu uz domaću asistenciju, osvedočeno nizom uzastopnih demokratskih mandata, bolje snalazi nego iko, preuzeo je inicijativu. Neće više da se brani, pravda, objašnjava, traži oteto, nego kreće u ofanzivu razdruživanja. Formirao je komisiju, pa će to na vladu, pa na skupštinu, pa poslati… I?

Sporazumno razdruživanje? Mada izgleda nerealno da će Bošnjaci prihvatiti mirno razdruživanje, ne mora da bude baš tako. Amerikanci su im poručili: „Podržaćemo jedino jedinstvenu, građansku, multietničku BiH.” Oni znaju da je to nemoguća misija, ali kao vergl ponavljaju tu frazu, a u praksi je sabotiraju gde god imaju većinsku vlast. Ipak iskreni stav tu i tamo im se otme: „Bosne nema ako je neće Srbi i Hrvati, zaključak izvedite sami” (A. Izetbegović); „Mi Muslimani uzećemo onoliko Bosne koliko možemo prosperitetno kontrolisati” (A. Izetbegović); „U svojoj veri na svojoj zemlji” (izborni slogan SDA); „Potpiši Alija, nek je naša pa makar ko avlija” (sarajevski grafiti).

Jednostrano razdruživanje? Ako Bošnjaci odbiju, što će i učiniti, Dodikov sledeći korak će neizbežno biti „jednostrano mirno razdruživanje”. Oni će da dignu dreku: „Ne damo Bosne!”, trojka na vlasti kod Marfija, „fina urbana raja” na sarajevskim ulicama. A na sijelima na sećijama druga generacija Alijine versko-političke elite će da seiri. E vala da se napokon, šućur Alahu, rešimo kaura. Javno će optuživati svet što je odustao od jedinstvene Bosne, a intimno slaviti što će zaslugom genocidnih agresora, vlaha i latina, dobiti svoju fildžan državicu. Ni krivi ni dužni moći će da dopišu 13. genocid nad muslimanima. De Gobino je to nazvao „orijentalni ketman”.

Spontano razdruživanje? Razdruživanje napreduje jer sve tri strane na tome svesno ili nesvesno rade, sporovi se umnožavaju, odnosi zaoštravaju i ostaje samo pitanje kada će kvantitet preći u kvalitet. Bošnjaci nesvesno, jer veruju da će kuknjavom da Srpska i Dodik ruše BiH isprovocirati SAD da silom okončaju nezavršene poslove u Bosni, a praktično svojom unitarističkom politikom doprinose otuđenju Srba i Hrvata od BiH. Svaka provokacija, incident, konflikt, a biva ih svakodnevno napretek, ide u prilog tezi da je BiH nemoguća država. Srbi otvoreno i Hrvati sve manje u potaji, potvrdno klimaju glavom.

Faktičko razdruživanje? BiH se de fakto već raspala samo što nema niko nadležan to da kaže. Kako je rahmetli Abdulah Sidran duhovito primetio: „Stranci nama Bošnjacima vele kako neće dozvoliti da se dogodi ono što se već dogodilo.” SAD i EU zaista neće da „muslimani ostanu sami”: zelena transferzala, mostobran islamskog terorizma, muslimanska država u hrišćanskoj Evropi itd. Ali njihova moć da kontrolišu geopolitičke procese je u opadanju, pa im se procesi disolucije na periferiji otimaju i izmiču.

Kako to u praksi izgleda pokazuje spoljna politika BiH, po izvornom Dejtonu jedna od svega tri zajedničke funkcije, na nivou BiH. Ministarstvo za inostrane poslove, po Ustavu funkcioniše u okviru Saveta ministara BiH, kao pomoćni organ Predsedništva BiH. Niko to načelno ne osporava, ali tri nacionalne strane imaju različite, pa i oprečne stavove prema svim značajnijim spoljnopolitičkim pitanjima poput sankcija Rusiji, članstva u NATO, statusa Kristijana Šmita itd. Cvijanović, Bećirović, Komšić uzajamnim vetima blokiraju svaki stav. Najprije nisu ni oko čega mogli da postignu konsenzus, pa BiH ni o jednom spoljnopolitičkom pitanju nije zauzimala stav, odnosno nije imala spoljnu politiku. Potom su počeli da rade svako po svome i uzajamno se demantuju pozivajući se da to nije usaglašeno u kolektivnom šefu države, a stranci da prihvataju pars pro toto ono što im najviše odgovara da bude stav čitave BiH. Formulu takvog delovanja patentirala je Bisera Turković još kao ambasadorka u Mađarskoj, odakle je poverljive informacije slala svom stranačkom šefu SDA B. Izetbegoviću, a krila ih od tadašnjeg srpskog člana Predsedništva BiH Mladena Ivanića. Inicijativu da je Predsedništvo opozove blokirao je Šefik Džaferović. A kasnije, kao ministarka inostranih poslova, hvalila se bliskom vezom sa ekstremnim islamistom El Kardavijem i javno plakala što je za ratne zločine optužen general Halil Brzina, pokrovitelj mudžahedina u srednjoj Bosni, a posle rata šejh derviške tekije u sarajevskoj mahali. Zlatko Lagumdžija je onomad u GS UN nastavio stopama Bisere Turković, potajno i iza leđa Predsedništva BiH, pa je Cvijanovićeva morala da ga demantuje. Taj model delovanja zvan „biseri i zlato” zauzvrat slede i srpske i hrvatske diplomate od ambasadora naniže. Formalno predstavljaju BiH, a imenovani su entitetskom, odnosno nacionalnom ključu i rade po instrukcijama svoga člana Predsedništva. Elem, BiH je tokom tri decenije postojanja evoluirala od nijedne do tri spoljne politike i predstavlja raritet države koja nema spoljnu politiku. Kažu da je spoljna politika jedne zemlje samo odraz njene unutrašnje politike, a pošto važi i obrnuto, BiH živi u idealnom skladu ta dva istovetna tragikomična lica, koja su anticipirali klinci iz „Top liste nadrealista”.

A tek kakva lakrdija kada Marfi onomad veli: „Nema zavere da Srpska bude ukinuta.” I još veća kada Šmit: „Ja sam garant postojanja RS.” Kuku za Srpsku kada to slaže Amerikanac koji koordiniše zaveru na terenu i Nemac koji se lažno legitimiše kao v. p. UN. Da li znači da su Dodikovo razdruživanje ozbiljno shvatili i smiruju ga da „nema zavere protiv Srpske” i da joj je „opstanak zagarantovan”. Poznato je njemu njihovo licemerje, ali da li da prihvati igru laže i paralaže i kupuje vreme, ili je prepoznao ono Lenjinovo „juče je bilo rano, sutra će biti kasno, dakle danas”. Da parafraziram dr Neleta Karajlića: „Mile zna da igra za raju, ali zna i taktiku da ne bi završio u nižerazrednom Vratniku.”

(Politika)