Demokratija i pragmatizam

Piše: Dragoljub Kojčić, politički filozof

Jedna od mogućih definicija demokratije je da je to politička operacionalizacija slobode. Istorijski trenutak u kojem živimo određen je potpunom pometnjom u sferi svih kategorija za koje smo mislili da predstavljaju stabilnu armaturu međunarodnih odnosa kakvi su formirani i istrajavali od formiranja Organizacije ujedinjenih nacija 1946. godine pa sve do 24. marta 1999. godine kada je NATO izvršio bespravnu agresiju na našu zemlju.    Ukrajinska kriza posledica je rušenja ove armature i stavlja na probu sve pojmove i njihov međusobni odnos koje je duh istorije strpljivo i meandrirajući brusio da budu  kruna civilizovanog čovečanstva.

Umesto pretencioznih propagandnih fraza i praznjikavih apela kojima  se javnosti obraćaju veliki svetski državnici, političku realnost najbolje oslikavaju prizori i diskusije „iz ambijenta”. Januarski samit Svetskog ekonomskog foruma u Davosu dobar je ogledni primer. Nekada su se ovde mogla čuti različita mišljenja strategijskih mislilaca sa različitim teorijskim polazištima iz oblasti ekonomije, ali i osluhnuti politička ruža vetrova i duh vremena. Jedini zajednički imenitelj bila je vizija Evrope i sveta u slikovitoj raznovrsnosti koja je evocirala zimski san Hansa Kastorpa. Ali ni Davos više nije tačka susreta različitosti nego je postao miting jednoumlja, kako ga je sa rezignacijom  opisao Aleksandar Vučić.

Ili da podsetimo na nedavnu poruku Sabrahmanjama Džaišankara, ministra spoljnih poslova Indije i, što je važno za iskustvenu respektabilnost njegovog stava, koji je bio ambasador u SAD i Kini i brojnim diplomatskim misijama širom sveta.  Na pitanje novinara na  međunarodnom političkom panelu u Bratislavi „kako Indija može da očekuje podršku Evrope u svojim sporovima sa Kinom kada ne daje podršku ukrajinskim optužbama na račun  Rusije”, on odgovara da „je Evropa ćutala na probleme širom sveta, pa i u Aziji, i da mora da izađe iz svog „majndseta” da su evropski problemi svetski problemi, a da svetski problemi nisu evropski problemi”. Evrocentrična jednostranost je stara navika umišljenih kreatora pogleda na svet iz briselskih institucija, a  obavezujuće jednoglasje nova lakirovka u evropskim političkim forumima, što osećamo i na svojoj koži.

Iskustvo „dece ponoći”, kako Salman Ruždi naziva generacije Indijaca posle oslobođenja od kolonijalizma, otvara pitanje koje je mnogo dublje od evropske indiferentnosti prema ostatku sveta. Reč je o samim temeljima zapadnog vrednosnog sistema i imanentnim protivrečnostima zbog kojih nekada zaista slobodni svet završava u nedoličnom konformizmu koji je trebalo da zauvek nestane posle rušenja Berlinskog zida.

Modernu demokratiju zaljuljala je kolevka Zapada. Da ovde preskočimo velike mislioce helenske antike, pa zatim Loka, Rusoa…, ali je suštinski izraz kohezije slobode i demokratije dosegao Džon Stjuart Mil: „Ako bi svi ljudi bili jednog mišljenja, a samo jedan čovek protiv javnog mišljenja, tad celo čovečanstvo ne bi imalo više prava da tom jednom čoveku zapuši usta nego što bi taj pojedinac imao pravo da celom čovečanstvu naredi da ćuti.”

Ali sa najboljom prosvetiteljskom namerom Mil pravi jednu sinapsu koja će, mimo njegove volje, imati dalekosežne posledice. „Surovom iskonskom narodu”, kako on veli, koji nije zreo da se samostalno usavršava, pa i u razvijanju demokratskih društvenih institucija, može se uvesti tutorstvo.

Onda se pojavljuje pragmatizam koji, kao i većina teorija koje se bave ljudskim društvom, dobija svoju iskrivljenu sliku u političkoj praksi. Na vrh vrednosne piramide izbija korist, a demokratija se koristi kao izgovor da se zagospodari „nezrelim narodima”. Što bi Grci rekli: „Čuvaj se Danajca i kada darove nose.” Falsifikovana primena načela pragmatizma, sebična koristoljubivost umesto opšte koristi, grabežljivost umesto saznajnih napredaka, posesivnost umesto altruizma predstavljaju karcinom i diverziju u nedrima demokratije. Umesto da operacionalizuje slobodu tamo gde je nije bilo, demokratija postaje licemerni plašt pragmatizma i sredstvo za pokoravanje, a ne usavršavanje naroda širom sveta. Umesto da bude krunska dobrobit za mlada društva, demokratija postaje instrument iskorišćavanja njihovih materijalnih i radnih resursa.

Fukujamina teza izneta u „Kraju istorije i poslednjem čoveku” da je trijumf liberalnog kapitalizma obesmislio sve druge ideologije i političke modele dobila je teorijsku kritiku u Hantingtonovom predviđanju u „Sukobu civilizacija” da će razlike da se presele u druge vrednosne i identitetske sfere, pre svega u kulturu i religiju. Pa ni sama Evropa sa svojim arogantnim egocentrizmom neće da izmakne ovakvom razvoju. Komesar novog svetskog poretka Kristijan Amanpur, već viđena u neobjektivnim predstavljanjima raspada Jugoslavije, intervjuisala je Petera Sijarta, mađarskog ministra spoljnih poslova, naravno, na sebi svojstven način netolerantne i ponajmanje demokratske zastupnice „jedne istine”. Više na agresivan polemički stav gospođe Amanpur nego na pitanje novinara Sijarto je odgovorio:

„Ostavite nas da sami odlučimo da li smatramo da je multikulturalizam vredniji nego homogeno društvo. Mi nikada ne prosuđujemo stanovišta drugih zemalja.”

Ono što po Milu važi za pojedinca, ništa manje ne može da važi za jedno društvo. Poenta je u pravu entiteta da sami donose odluke. Srbija je zemlja sa brojnim identitetskim razlikama koje se istorijski i organski poštuju. Ali nametanje vrednosti i planetarno jednoumlje, ma odakle bilo nametano, za ovaj narod nije prihvatljivo. Srbi su suštinski demokratski narod.

(Politika.rs)