Čedomir Antić od danas piše za naš portal: Cilj borbe

Zovem se Čedomir Antić. Imam četrdeset i šest godina, istoričar sam i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Ove godine navršiće se četvrt veka od kako sam stupio u srpsku politiku. Bio sam predsedavajući Glavnog odbora Studentskog protesta 1996/1997. godine, generalni sekretar prve registrovane studentske stranke u istoriji srpskog naroda i portparol Demokratske stranke Zorana Đinđića dok je bila u opoziciji.

Prvi u generciji sam završio fakultet. Proglašen sam za najboljeg studenta u Srbiji. Posle pobede opozicije vratio sam se nauci. Magistrirao sam na Univerzitetu u Bristolu i na matičnom fakultetu, na kom sam i doktorirao pre dvanaest godina. Radio sam u Balkanološkom institutu SANU, a od pre osam godina sam zaposlen na katedri za Istoriju srpskog naroda u Novom veku, Filozofskog fakulteta. U međuvremenu sam napisao državni i nacionalni program koji je 2003. usvojila stranka G17 Plus. Sa njim su postali treća stranka po snazi u narodnoj skupštini. Bio sam neko vreme savetnik potpredsednika vlade. U politiku sam ulazio sa ciljem, svađao sam se zbog principa. Izabrao sam da nikada ne budem plaćen za politički rad, pre svega zato da ne bih od nikoga zavisio. Zato sam kratko ostajao u strankama, a borbu sam nastavljao uvek. Od 2007. organizujem Napredni klub, udruženje građana čiji je cilj borba za demokratiju i nacionalna prava srpskog noroda.

To su dve „šine“ – nacionalna i demokratska – koje ne smeju biti ni spojene ni samostalne, kako je pisao veliki književnik Borislav Pekić, ideolog čija uverenja delim. Zato svake godine, na dan hrvatske agresije na Srpsku Krajinu, objavljujemo Izveštaj o političkim pravima srpskog naroda u regionu. Ove godine će izaći trinaesti godišnji izveštaj.
​Živeo sam i živim od svog rada. Objavio sam dvadeset i četiri knjige, većinom naučne. Štampano je i četrdeset i pet naučnih radova koje sam napisao. Autor sam udžbenika za univerzitet i osnovnu školu. Do sada je kupljeno oko 81.000 primeraka mojih knjiga. Godine 2006. jedna od njih je u Sjedinjenim Državama proglašena za najbolju knjigu posvećenu srpskim studijama objavljenu na engleskom. Iako je režimska policija u Srbiji od 1997. do 2000. po nalogu Vrhovnog suda vodila istragu protiv mene pod sumnjom da sam „srpski ekstremista i teorista“, a Đukanovićev režim mi od 2018. godine zabranio ulazak u Crnu Goru tvrdeći da ugrožavam njenu nezavisnost, ja sam čovek mira.

Prava koja tražim za srpski narod, ne osporavam drugim narodima. Zato sam se borio za prava srpskog naroda u BiH, Hrvatskoj i Crnoj Gori u meri u kojoj je on to demokratski želeo. Zato sam smarao da Srbija i Crna Gora mogu živeti ili u funkcionalnoj državi – u kojoj će biti podjednako zaštićeni i Srbi i svi drugi narodi – ili da treba da žive u nezavisnim državama u čijim će granicama svi narodi biti ravnopravni. Zato tvrdim da je Crna Gora I srpska zemlja, to je uostalom određeno čak i Đukanovićevim ustavom iz 2007. godine. Zato smatram da Kosovo i Metohiju treba da branimo ili kao integralni deo Republike Srbije u kome će Albanci imati ona prava koja tražimo za nas u Crnoj Gori i Bosni, ili da treba da se sa njima sporazumemo o nezavisnosti pod uslovom da sačuvamo zemlju na kojoj su Srbi većina, izborimo autonomiju za enklave i zadržimo suverenitet nad četiri manastira i mestom Kosovske bitke. To sam ja. Politika je veština mogućeg. Ona nije spisak lepih ili ludih želja, ona nije čak ni broba za najbolje trenutno rešenje. Ispravna politika je borba za Srbiju i srpske zemlje budućnosti – vekova pred nama i pokolenja „onih koji će doći“.

​Do sada je objavljeno oko 2,000 mojih autorskih tekstova u petnaest dnevnih novina, časopisa i na manjem broju raznih veb-portala. Ni sam nisam verovao koliko je ta reč uticajna, pa sam vrlo retko nudio tekstove. Zato sam većinom pozivan da pišem i uglavnom sam bio dobro plaćen za to. Neko vreme, tokom 2010. godine, svake sedmice je objavljivano pet mojih autorskih tekstova u raznim novinama. U uspeh kolumni uverio me je Đukanovićev režim. Od 2007. do početka 2021. godine pisao sam redovnu kolumnu ponedeljkom za novine Dan. Priznajem, nisam mnogo verovao u uspeh. Ipak, bila mi je čast da pišem za najtiražnije novine u Crnoj Gori. Bilo je, to pisanje, i redovno i dobro honorisano. Bio sam vredan, nisam preskočio niti jedan od 669 ponedeljaka.

Politički se isplatilo daleko više nego što sam mogao i da sanjam. U 76% slučajeva moje kolumne preneli su i drugi mediji. Već 2009. počela je šaptačka režimska kampanja protiv mene. Prvo je jedan službenik crnogorske carine otvorio lažni sajt pod mojim imenom – tu su me predstavljali kao fašistu, nestručnog kriminalca koga treba ukloniti. Onda su obarali sajt Naprednog kluba. Posle su odredili jednog omatorelog doktoranda sa Filozofskog fakulteta u Nikšiću da me javno napada, a na raspolaganje su mu stavili njihove medije u Srbiji i naravno agenturnu mrežu na čelu sa „profesorom Tarom“. Nisu uspeli. Zato mi je Đukanovićev režim 2018., zajedno sa trojicom intelektualaca (od kojih su dvojica rođena u Crnoj Gori), zabranio ulazak u zemlju. Odijum u Crnoj Gori, Srbiji i EU na koji je naišao naterao ga je da posle svega nekoliko meseci prizna kako je taj potez bio greška. Jedna u malobrojnom nizu koje je učinio a priznao ih javno.

​Đukanovićev pad je naravno delo građana Crne Gore, ali bez srpskog naroda iz ove zemlje do njega bi verovatno došlo onda kada u Severnoj Koreji padne dinastija Kim. Čast mi je što sam bio uz moj narod kada je pobedio u Revoluciji litija – najslavnijoj revoluciji koju je Evropa videla još od one iz 1688. godine, koja takvo ime nosi. Samo ta, prava, Slavna revolucija, čiji su komparativ bile naše litije, velika je po dostignućima, a ne po tome što je engleski kralj-tiranin pobegao pred vojskom ćerke i zeta. I upravo sada, kada traje borba za plodove te naše pravoslavne i demokratske žetve, Dan mi je otkazao saradnju te prelazim na portal Borba.me.
​
Nadam se da neću morati da pišem za njega trinaest godina. Želeo bih da rezultat bude bolji i veći. Narodi Crne Gore dobili su sada demokratiju takvu-kakva je, na njima je da je izgrade ili sahrane. Mene sada zanima srpski narod u Crnoj Gori. Voleo bih da izbori ravnopravnost, ali neću biti tužan ako na tom putu bude morao da stekne samostalnu državu.