Bojan Pajtić

Piše Čedomir Antić

Ovih dana u Srbiji je javnost skandalizivana izjavama koje su u Dubrovniku dali novinari među kojima je i Dinko Gruhonjić. Gruhonjić, koji se u Novi Sad doselio iz Banjaluke još devedesetih godina, u ovom gradu kao da je od strane četvoropetinske srpske većine neprekidno zlostavljan, segregiran, potiskivan i progonjen. Od vremena kada je 1995. diplomirao, ovde je stvorio porodicu, bavio se novinarstvom, ali je kao mlad novinar u tri mandata za redom bio predsednik Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Još kao predsednik ovo društva postao je docent na Filozofskom fakuletu u Novm Sadu, pa vanredni profesor. U svojstvu takvog, potčinjenog, izbrisanog i genocidom žigosanog, on je 2009. primljen u sedištu Radio-televizije Vojvodina pa je generalnog direktora Javnog servisa učlanio u svoje društvo. Pod Vučićem je pak, tako ljut i nezadovoljan, bio član jedne komisije koja dodeljuje novčana sredstva.

Međutim, ono što Gruhonjić oseća i govori nije gnev pravednika. Procenite sami: Gruhonjić piše o tome da živi u „duboko degenerisanom društvu“, među „malim primitivnim narodom“, s „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“ kojima će u budućnosti „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“, a čija deca žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“. Za Beograd, glavni grad države u kojoj je, na samo 80 km razdaljine od Novog Sada,  sa urođeničkom suprugom rodio dvoje dece, on veli:  „Teško je verovati da može da postoji takva koncentracija zla na tako malom prostoru”! U maju 2012. Dinko piše: „Srbija nikada nije bila građansko društvo, to je odvajkada bila društvena margina”.  Srpsko društvo on dalje naziva “svinjcem”, poredi ga sa “pantljičarom”. Za Dinka Gruhonjića Srbija je „zlo”, „zver koja je opet gladna“, ona je „duboko degenrisana”. Kada deca u Novom Sadu pred Novu 2013. bacaju petarde, Gruhonjić piše: “„Sline, balave, malo im je, iako se na sve strane dimi i puši, i oseća se miris baruta u vazduhu. Oni bi, nema sumnje, u ruku uzeli prave puške, puško-mitraljeze, snajpere, bazuke, minobacače… samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli”.

U Dubrovniku je Gruhonjić ponovo bio neposredan i iskren. Mada je tu dilemu da li je on Sabahudin ili Dinko,  temu svog (možda samonadenutog?) imena, ovog puta stavio u kontekst „simpatičnog” imena komandanta logora Jasenovac Dinka Šakića. Gruhonjić inače ne demantuje sebe i ne izvinjava se, ali ovog se puta podigla kuka i motika, a studenti blokirali fakultet, zbog čega se možda naprasno dosetio da su mu taj deo izjave montirali. Bilo je to objašnjenje od milion dolara koje su smesta prihatili iz tzv. „Radia“ navodno „Slobodne“ i tobož „Evrope“. Bio je to ipak jedan prazan gol ispred Režima Aleksandra Vučića, koji ni ovog puta nije bio u ofsajdu. Do juče je isti taj režim šurovao sa nvo-organizacijama, imenovao njihove predsednike i aktiviste u komisije i odbore, a sada primećuje da bi manji javni pritisak zbog njihovih nečasnih, rasističkih i šovinističkih izjava naveo nesposobnu, bezidejnu, dvorsku i kvislinšku opoziciju, okupljenu oko „Srbije protiv nasilja“ da se sa njima solidariše i složi ! To je dakle za predstojeće lokalne izbore ispala  najbolja besplatna kampanja vlasti.

Na protestu podrške Dinku Gruhonjiću, održanom ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu okupilo se malo sveta, a među njima su bile perjanice opozicione SPN-a – Borko Stefanović i Marinika Tepić. Našao se tu i bivši političar, tokom osam godina predsednik Izvršnog veća i Vlade AP Vojvodine, po imenu Bojan Pajtić. Pajtić je profesor na Pravnom fakultetu u Novom Sadu. Kao predsednik vlade APV istako se pokušajem da donese protivustavni, separatistički statut pokrajine. U to vreme suzbijan je identitet srpskog naroda. Pokušano je da Mađarima bude statutarno omogućeno da uspostave izvesnu teritorijalnu autonomiju. Pre Crne Gore prihvaćeni su izmišljeni i nesrpski grb i zastava buduće vojvođanske države. Kada je Srbija 2013. neko vreme odbijala Briselski sporazum, premijer  Pajtić, (koji je ostao na vlasti u Novom Sadu dok je njegova parija izgubila republičku vlast), najavio je donošenje „Deklaracije o zaštiti ustavnih i zakonskih prava AP Vojvodine“. Sa takvom politikom ubrzo je izgubio izbore, građanima je bio draži onaj ko diskretnije predaje Kosovo i Metohiju. Strancima je trebala autoritarna vlast, jer druga ne može da im garantuje prihvatanje otimačine. Pajtića su ubrzo smenili i u stranci.

Ovaj iz mnogo razloga nesuđeni vojvođanski Milo Đikanović (u Vojvodini Srbi čine 70% stanovništva, tu je jedan od centara naše crkve, Novi Sad će se za koju deceniju spojiti sa Beogradom, imamo jedinstvenu prosvetu, kulturu, policiju, vojsku, carine, poreze, budžet…), ostao je uticajan i ugledan, pa se i on solidarisao sa Gruhonjićem.

Jedna Pajtićeva intelektualna bravura sa društvenih mreža izazvala je ovih dana mnogobrojne reakcije. Mene je zamislila i razveselila. Pajtić je nakon što su im studenti dobacivali da su ustaše napisao:

„Jako su mi zabavni ovi što su u Mariniki (Rumunki iz Banata), i Borku i meni (Srbima iz Bačke) prepoznali ustaše. Možda da im neko objasni da je to jednako glupavo kao kada bi neki lala otišao u Banjaluku, pa svakog Srbina sa kojim se ne slaže nazvao – hortijevcem.“

Dakle, Srbi u Vojvodini ne mogu kao svoje najveće neprijatelje prepoznati hrvatsko-bošnjačke fašiste, ustaše. Čak i kada bi negde otišli, Bačvane – dobre i miroljubive ljude, iz čijeg su okruženja biće isti ti Krajišnici-komunisti proterivali i ubijali Nemce i Mađare – na neprijatelje Srpstva ali i domaće otpadnike asociraju samo i jedino mađarski fašisti, sledbenici admirala Mikloša Hortija.

Pajtić je naravno duhovit i sa pitanjima koja to nisu. Mada ono što nije tačno ne bi trebalo da bude duhovito – ako sledimo Aristotelovu definiciju umetnosti, naravno. NDH nije negde tamo na prvoj stanici vlaka bez voznog reda. Naprotiv, nju je tokom četiri godine bilo moguće videti iz ulice Vase Stajića u Novom Sadu. Za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Srema, dela Vojvodine koji počinje u današnjem Novom Sadu (od novosadske opštine Petrovaradin) ubijeno je 40.000 njegovih stanovnika, veliku većinu njih, a posebno oko 4.000 dece, ubile su hrvatske ustaše.

Ta zamisao da Srbin iz kulturne Vojvodine ne može biti ustaša takođe je netačna. Nažalost, može. Eto, među 96 generala koji su vodili ustašku hrvatsku vojsku za vreme Drugog svetskog rata, njih 13 su bili Srbi (tako se danas diče u Zagrebu, a u zlatno doba kada je Poglavnik hodao Ilicom, oni su bili „pravoslavni Hrvati). Da se Pajtićevi jednomišljenici odmah ne obraduju: ne to nisu većinom bili Srbi iz Dalmacije, Like, Banije, Korduna i Slavonije – čije potomke danas prepoznaju kao protivnike. Većina među ovim generalima bili su iz današnje Vojvodine.   General Milan Uzelac (1867-1953) rođen je na Severu, kulturnijem čak i od Bačke – u mađarskom gradu Komoranu. General Đuro Gruić (1887-1945) rođen je u Sremskoj Mitrovici. General vitez Fedor Dragojlov (1881-1961) rođenje  u Pančevu. Konačno,  general Jovan Iskrić (1884-1963) rođen je u Banatskom Karlovcu.

Moram da primetim da sam uveren kako su ovi generali pored karijernog i lukrativnog imali i jedan ideološki motiv. Svi oni su verovali u novu, ujedinjenu Evropu koja će nastati posle rata. Ako bi potražili korene ideologije vojvođanskog nacionalizma (mada prema svim popisima nacionalnih Vojvođana ima manje od 1.000, odnosno 1-og  promila stanovništva AP Vojvodine), našli bi ih u Salcburškoj deklaraciji iz 1958.godine.  Tada su se politički emigranti Eugen Jocić, Kornel Filipović i Adalbert Gaus opredelili za nezavisnu, građansku Vojvodinu u Evropskoj uniji. Oni su pak, dobrodušni i iskreni, nabrajajući narode Vojvodine zaboravili da spomenu Srbe.  Malo je nezgodno što su druga dvojica nabrojanih otaca-osnivača nove nacije i države, sarađivali sa ustašama i gestapom. To njihovim zaštinicima iz BND-a i CIA-e naravno nije smetalo i neće.

Bačku su, uprkos malom broju tamošnjih Hrvata, vođi „sviju Hrvata“ Maček i Pavelić smatrali hrvatskom zemljom. Tek je Tuđman od toga odustao. Godine 1940. u toku je bila i kampanja „Bačka Hrvatskoj“. Uostalom, u bačkom selu Plavina (Opština Bač), u porti katoličke crkve, podignuta je bista predsednika Društva bačkih Hrvata Josipa Andrića. Ovom članu ustaškog pokreta spomenik je otkriven 1969. godine, u vreme kada je u Hrvatskoj započinjao Maspok. Isti je svega tri godine potom – 1972. – i srušen. Obnovljen je 2007. u prvom mandatu Bojana Pajtića u Novom Sadu i njegovog stranačkog kolege Tomislava Bogunovića u Baču.

Nazdravlje… U skladu sa navedenim, dozvolite mi da uskliknem: „Ua hortijevci !“