Boban, crnogorski Saharov

Piše: Čedomir Antić

Trese se gora. Crna Gora. Rađa se novi Saharov, crnogorski disdent i to ne negde tamo u Biogradu na Suvu, ne daj Bože kao oni Đilas što se pod stare dane premetnuo u Srbina. Ne naprotiv. Svi su se – od penzionisanih profesora Maternjeg zbora, preko čeških prijatelja koji misle da je Putin patrijarh „Crkve Srbije“, do bubuljičavog prigradskog genja Tomisalava – okupili ne bi li spasili uplakanog Bobana Batrićevića. Treba da ga spasu od sudskog progona, reklo bi se inkvizicije bradath verskih fanatika… Čekamo da se umeša i diplomatija SAD.

Biće uskoro i to. Bobana će, nakon ispiranja nosića i brisanja suza fenom, izneti na rukama i odneti ga direktno u predsedničku palatu. Bio je on u Pragu, čuo je tamo kako je nezahvalni Vaclav Havel nekada patio, majao se po zatvorima, a onda ga je narod izabrao za prešjednika. Nezahvalan – zato što je bez osnovnog poznavanja prilika pozivao na bombardovanje grada u kome su mu igrali predstave dok je bio u zatvoru. Nesposoban – zato što je svoju državu prvo razvalio, a potom i rasturio, a da je većina građana bila protiv toga. Ako se pod Vaclavom jedna velika država raspala na dva dela, pod Bobanom bi Crna Gora mogla bar na tri. Možda bi najbolje bilo kada bi ga odvratni klerikalci spalili na lomači, rastrgli na točku ili makar mu odrubili glavu… Što su sve već tokom čitave spohe mraka i činili i tako sprčavali dukljanske slobodumnika Bruna, Galileja, Kopernika i Nostradamusa da svetu daju svetlosti znanja a malenoj Diokliji „dzera“ slobode.  Bobana bi tada odmah uzneli na Lovćen. Tamo nije samo pogrešan objekat, već i pogrešan čovek. Piramida, sarkofag i u njemu Boban.

Ima tu međutim nešto. Zakon po kome tužilaštvo goni Bobana nije doneseno u vreme inkvizicije sv. Save, nije ih doneo ni srpski okupator pod generalom dr Dritanom Abazovićem. Sve su to europski zakoni, a srpske stranke do sada nisu bile u vlasti, niti su imale uticaja da biraju sudije i tužioce. To Batrićevia biće gone u strahu od srpskih okupatora. „Europa sad“ se naime zaverila da uspostavi pravolsavnu džamahiriju, pa to ti je.

Ima tome dvadeset godina kako sam za jedne novine dao izjavu da sam nezadovoljan zato što u Srbiji posle pada Miloševićevog režima nije došlo do suštinskih promena. Na novinarevo pitanje kao primer sam dao činjenicu da Mirko Marjanović, dugogodišnji režimski premijer i dalje kontroliše veliku kompaniju „Porgres“. Marjanović me je zbog toga tužio. Osećao sam se prilično bedno dok su me njegovi advokati (od kojih je jedan osudio Slavka Ćuruviju, a drugi vodio optužnicu protiv Žala Širaka) vređali i pretili mi pred rezigniranim sudijom. Pritom, taj političar i milioner me je tužio prema zakonu koji je Milošević smislio kako bi zamenio verbalni delikt.  Dakle, ako bi sud pronašao da sam uvredio i oklevetao Mirka Marjanovića, ja ne bih samo bio obavezan da mu platim milion dinara (u to vreme 15.000 evra ili 77 mojih mesečnih zarada kao istraživača na institutu). Već bih (zbog uvrede Republike Srbije, preko njenog najvišeg dužnosnika, pa makar bio i bivši) mogao da dobijem i tri godine zatvora, što bi povuklo i gubitak zaposlenja.

U to vreme moji drugovi iz vremena borbe za slobodu i demokratiju su tek bili pokazali svoja prava lica. Zoran Đinđić se preselio na Dedinje (što ga nije spasilo) , Čedomir Jovanović je „stekao“ sve ono što je kasnijih godina trošio na Mikonosu, Arubi, Akonkagvi… Milo Đukanović, čiju je „pobedu“ 1997. pomogla Demokratska stranka čiji sam član još uvek bio, počeo je da obespravljuje srpski narod i crkvu i prvi put je javno ustao protiv zajedničke države. Ranije je potajno radio protiv države za koju su građani Crne Gore glasali, ali je dok sam se ja tukao sa žandarmerijom po ulici glasao da Milošević postane predsednik SR Jugoslavije i vrhovni komandant u ratu.

Nije mi palo na pamet da od suda moje države pravim cirkus. Da idem pa lelečem kako me progone komunisti, ustaše, Dukljani, Crkva u Hrvata… Ja volim svoju državu i ako je nekada nešto i pogrešno ili loše ja to menjam a nje se ne odričem. Ostao sam uzdržan, na sudu sam pobedio i tek kasnije javno opisao tok procesa da bih pokazao da je stvari moguće promeniti. Tri godine je trajalo to suđenje i tek mesecima posle njega je verbalni delikt kod nas i ukinut. Uskoro je, zahvaljujući istoj pameti – koja je Crnom Gorom vladala od 1945. do 2020. – verbalni delikt i obnovljen. Dovoljno je reći nešto ružno o nekoj od povlašćenih manjina – kao što je to učinio prof dr Vladimir Dimitrijević ili prof. Zoran Ćirjaković – pa sudstvo radi po dužnosti. Sudi godinama sa pretnjom da osuđenik bude izopšten iz društva, globljen, zatvoren… Niko od ovih ljudi nije kukao niti od sebe pravio žrtvu i mučenika kao jadni Boban Batrićević. Uopšte, ta potreba da politika, koja je progonila i ubijala hiljade, dobije mučenike, deluje sasvim neprilično i neuverljivo.

Moj odnos prema svemu je jasan: ne tužakam pred sudom one koji nešto kažu. Međutim, kada budete ukidali te verbalno-deliktne zakone ne zaboravite da ukinete sve. Kada su ubijeni novinari i karikaturisti Šarli ebdoa onda je jedna od sentenci dubokog čuđenja javnosti  glasila kako eto islamski ekstremisti ne tolerišu ismevanje Proroka Muhameda, a autori su ismevali i Hrista. Jedan američki profesor je tada napisao kako autori ovog časopisa ne verzuju u Boga ni u Hrista. Zato im i nije problem da ih ismevaju. Ipak, to ne znači da nemaju svetinje – recimo žrtve Holokausta ili stradale 11. septembra. Njihovo izrugivanje, razume se, nije viđeno samo kao neukusno već i kao nedopustivo i kažnjivo.

Bobanu Batrićeviću preporučujem da se ne pali mnogo. Ide putem kojim su već išli, putem koji ne vodi u pobedu, već u ponavljanje ranijih poraza i bruke. Mene se ne tiče i u interesu mi je da ne pobede, ali pišem ovo zbog toga što od silnog njihovog lelekanja osećam transfer blama.  Takođe, tuđe svetinje treba poštovati u meri u kojoj svoje volimo. Zato je ružno kada o Njegošu govori kao o svome,  a samokritičan je samo kada grdeći srpski narod ponekad kaže „mi“.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)