Premijer Duško Marković, skoro istovremeno sa atakom DPS-a na Pravoslavnu Crkvu, „jedva čujno“ progovorio je o pomirenju „pravoslavaca u Crnoj Gori“! Iščiljelo je to sa litijama i zatrpano je potom „korona-virusom“!
Bilo je neiskreno pa ga je lako udavila pragmatičnost vlastite Partije. Prethodno je, skoro godinu prije, ponudio u Skupštini da se Crna Gora vrati modelu iz 2016 – mislio je na Vladu izbornog povjerenja. Đukanović je samo dan-dva kasnije objasnio javnosti, ali i premijeru Markoviću, šta je, zapravo, on, Marković, želio da kaže.
Onomad je premijer, opet, ponudio opoziciji da povećamo zarade zdravstvenim radnicima ali pod uslovom da skupa nađemo novac? Predložio je da se smanje davanja političkim partijama! Ponovo je uslijedio tajac – njegova DPS je oćutala inicijativu.
Ispostavlja se da premijer jedno radi, drugo misli, treće kaže, a četvrto može.
Kada bi to bilo spasonosno Stranka kojoj pripadam podržala bi da se do kraja godine političkim subjektima potpuno ukine finansiranje, izuzev minimalnih dohodaka za zaposlene, da se ukinu sredstva za predizborne kampanje, pa bi se tako zaista nakupio pristojan novac.
Samo DPS, za lokalno i državno finansiranje dobija godišnje milionske iznose – ima se, može se. Posebnim zakonom mogli bismo zabraniti donacije privatnih i pravnih lica, suspendovati i polovinu davanja za javni RTV servis jer se i tako radi o partijskoj televiziji, a izbornu kampanju koja nam prethodi organizovati bez velikih skupova i skupih kampanja, samo uz ravnopravno predstavljanje programa na medijima – na državnoj tv, koja bi konačno opravdala to što navodno pripada podjedanko svima.
Ako smo dokazali da se može učiti od kuće, može se, valjda i politika, odnosno, izborna kampanja voditi od iste? Ništa od toga se, međutim, neće dogoditi jer se radi o populističkoj ponudi i demagogiji, upravo, o bljutavoj kampanji i najjeftinijem udvaranju dominantnom sloju birača.
Potreba da se svi zdravstveni radnici preko noći izdignu na nivo božanstva takođe je nedopustivo igranje ljudskim strahovima u političke svrhe. Ima nečega „hijenskog“ u potrebi da se, s vremena na vrijeme, svetačkom posvećenošću prošeta preko leševa uz očekivanje medalja i sinekura za tu podmuklu „hrabrost“.
Iz prve ruke znam, a i lako je vidjeti, da ni svi zdravstveni radnici nisu bili na prvoj liniji fronta, te da su pojedine medicinske sestre bile izloženije nego mnogi načelnici odjeljenja. Tako je u ratovima, tako je u miru, tako je i tokom epidemija. Bolnički hodnici su nam, Bogu hvala, danima bili sablasno pusti, s praznim čekaonicama i ambulantama kao nikada od Titovog vremena na ovamo. Nismo ozdravili preko noći nego smo se „liječili doma“. Neki hirurzi i dijagnostičari odmorili su prvi put u životu.
Bez medijske pažnje prethodno su mnogi ljekari zaista bili svakodnevno heroji, a da to niko nije vidio niti je bilo korisno da se vidi. Jedan sat komplikovane operacije našem hirurgu plaćen je, vjerovali ili ne, 4, 5 evra. Za taj novac iz dana u dan mnogi su držali ljudske živote u rukama, ćutali, i u tišinama ostajali bez ikakve pažnje. Istovremeno, jedan njihov mladi kolega, DPS kadar, za četiri godine, radeći u sudsko-medicinskim postupcima, zaradio je 393.000 evra, pride svoju mjesečnu platu i preko svega usavršavanje u obećanoj Americi.
To je suština našeg zdravstvenog sistema i zato su nam se mnogi ljekari „razbježali“ širom Evrope, po kruzerima i ljetovalištima radeći, nakon decenija školovanja, skoro na crno za pristojan život.
Čim ovo mine „heroji“ i „heroine“ biće zaboravljeni, kao što su ih zaboravljali i prije, u to ne treba sumnjati, a idoli mnogima koji su „učili doma“ ponovo će biti „heroini“ i „kokaini“ koji su i tokom pandemije razvijali svoj biznis.
I ko god se bude odvažio da govori o „prekookeanskim mornarima“ koji brukaju naše prave mornare i državu biće neprijatelj Crne Gore koji izdajnički-ljubomorno zijeva da proždere našu „vječnu demokratiju“!
Završimo ovu priču bez savjeta i pouke. Završimo je hronologijom koja je neumoljiva i slikovita. Možda u njoj leže svi naši odgovori, namjere da se izmirimo, ponude za kompromis i odgovori na ponude.
Od aprila 2019. godine u pet akcija, za koje znamo, zaplijenjeno je preko 26. tona kokaina, a uhapšeno je više od dvadeset „crnogorskih pomoraca“.
U februaru 2019, na brodu Aressa, u vodama Venecuele, zaplijenjeno je 5,7 tona kokaina i uhapseno 9. „crnogorskih pomoraca“.
U aprilu 2019, na školskom brodu Jadran, u luci Tivat, zaplijenjeno je 56. kilograma kokaina i uhapšen jedan pripadnik Vojske CG – član posade.
U junu 2019 , na brodu MSC Gayane, u luci Filadelfija, zaplijenjeno je 20. tona kokaina i uhapšena četiri „crnogorska pomorca“.
U julu 2019, na brodu u Čileu, zaplijenjeno je 100 kilograma kokaina i uhapšeno pet „crnogorskih pomoraca“.
U maju 2020, na brodu Budva, pod zvaničnom zastavom Crne Gore, u luci Hamburg, zaplijenjeno je 500. kilograma kokaina i uhapšen za sada, jedan „crnogorski pomorac“.
Prisjetimo se i avgusta 2018. godine;
Na brodu Remus, u italijanskim vodama, zaplijenjeno je 20. tona hašiša i uhapšeno jedanaest „crnogorskih pomoraca“.
Ako se uzmu podaci UNODC ( United Nations Office on Drugs and Crime) iz 2017., o prosječnoj cijeni grama kokaina, 76. evra na uličnoj prodaji u Zapadnoj Evropi, dolazimo do cifre od skoro dvije milijarde evra (1,97 miilijardi evra) za 26. tona kokaina.
Srećni nam minuli i predstojeći praznici!