Želim ti, Srbijo moja, potomke koji se neće sećati nas
Srbijo moja, radosnice, strah me je da ti šta i poželim jer kao da te željama kunem… Što pomislim kao da đavo prislušne pa amali njegovi zasednu u busije i čeke, presretnu želje i ubiju Boga u njima…
Ubili su ga i u tebi, ljubavi čista, il misle pogani da jesu… Misle, miljenice Božija, bespametnici su to, jer razapnuta na krst nisi obesčašćena već vaskrsna i sveta! Koliko su oblaka nadvili nad tobom, majko, toliko jasnije sijaš u mraku ko svetogorska kandila o jutrenju! Što te jače odojčad nepomenika stiska za gušu to su glasnija zvona, klepala, liturgije svetinja tvojih, svetinjo naša…
Gde te bodu rogovima tu ne krvariš- mirotočiš i pomazuješ, kivotnice mila!
Misle budale da je tvoje večno sazdano od njihove koprenešto se rasprši i nestane kako izuste! Eho su svog glasa ubeđeni da im se to mudrost javlja…
Ogledaju se u baricama zgađeni likom što vide, pa zgaze, besno…i urliknu…
Šta bih ti poželeo Srbijo moja a da toga već nemaš, da to nisi, da to doveka nećeš biti, sve i ako te fukara laže da nemaš, da to nisi, da to doveka nećeš biti..?
Da ti poželim slavu- vazda si slavna! Neslavna je fukara što ne shvata da si na zemlji tek odraz nebesa, da si biblijska a ne novinska, da si osvećena a ne prosvećena njihovom glupošću.
Da ti poželim snage za ova vremena sumanutih- vazda si je imala, no sumanuti misle da kad se zamore i posustanu posustala si i ti, mučeni, ravnajući Srbiju po časovnicima čije kazaljke mahnito vrte njihove sate zaludnosti, gde palcem pokušavaju premeriti vekove.
Da ti poželim mitova s kojima bi da raskrste?! Pa, sva si od mita sazdana, nevesto nebesna, al šta bezumnici znaju o
mitu?!
Misle da vladajući kapljom gospodare morem! Veruju da će čitav hrast pasti kad saseku granu na kojoj sede! Veruju da kad oni zapuše uši niko ne čuje zvona zavetna, da kad zavore oči drugi ne vide pit, kad zaćute laž ne vrišti iz njih..?
Oprosti, molim te, kao što si vazda praštala satrapama jer možda i ne znaju koju jerse čine kad požele s nečim da raskrste, jer ko i pomisli da odvoji Srbiju od krsta- raspeće svoje nedelo na trnu i koprivi!
Ti nas, majčice, zakrsti u ova vremena sumanutih što pokušvaju krst da ti raskuju ko trošnu tarabu i ograde železom, praveći ti tamnicu a govoreći da kuju međaše…
Da ti, evo, poželim međaše?! Znam gde su ti, eno ih od Kosova i Metohije presvete pa sve naviše, još više i dalje od njihovim temeljaca laži, jer gde se oni međaše sa sobom samima ti međe nemaš s nebesima, položajnice naša doveka!
Smeju se, prisojkinje, na to da si nebeska, misleći da si onošto alavim šakama mogu da zahvate, što mogu da svežu u džakove i predaju tuđima, ono što mogu da stresu s nogavica i đonova, a ti, gizdavice, sva od svoda, crvenog slova, molitve verujućeg i nevere neverujućeg, plača, smeha, opela, molebana, posna, mrsna, u oku slepoga i slepilu videćega…
Dele te na nekakvu prvi, drugu, treću…razrezujući glupost za svakog podjednako, a ti jedna i jedina, nedeobna i večna, isposnice naša…
Šta bih ti poželeo, Srbijo moja, jer sve što ti manjka do nas je a ne do tebe!
Mi te dostojni nismo ako ti želimo šta drugo bez da si Srbija!
Nisu nesoji krivi što ti povazdan postavljaju temeljce već mi ako dozvolimo da nas ubede kako te uvek ima barem za metar više nego što ti je na zemlji tek odraz nebesa…
Ne molim te za oproštaj, praštala si vazda, molim za snage da mi oprostimo sebi jer lomimo te kao suvarke za potpalu a ne kao slavsku pogaču…
Želim ti, Srbijo voljena, neke koji ti neće želeti, već koji će znati…
Znaćeš kada dođu takvi, takvi će se stideti vremena sumanutih koji su želeli da raskrste sa svim zbog čega si vaskrsna i da nas zakrste šumskim požarom ubeđujući da se to Badnjaci nalažu na podivljalom plamenu hilandarskih kandila…
Mihailo Medenica