Filipe Ivanoviću

Piše: Čedomir Antić

Filipe Ivanoviću,

Obradovao sam se kada sam pročitao naslov „Ne komentarišem takve nebuloze“, iznad medijskog izveštaja sa Vaše konferencije za štampu. Tako ste odgovorili na pitanje novinara o mojoj izjavi ponovljenoj više puta tokom protekle tri godine. Izjavio sam da je legitimni cilj srpskog naroda u Crnoj Gori da stekne konstitutivnost, a ako mu ravnopravnost bude osporena, onda da uspostavi sopstveni entitet tamo gde je u većini.  Dok nisam pročitao celokupnu vest o Vašoj izjavi, ja sam u naivnoj dobrodušnosti mislio da ministar „vanjskih“ poslova Crne Gore hoće da kaže da je nebulozna svaka pomisao o tome da bi Srbi mogli biti obespravljeni i da bi njihova faktička konstititutivnost propisana Ustavom iz 2007. mogla biti poništena, umesto da bude dalje ustavno izgrađivana. Niste bili izričiti, a dobronamerni mentonofašistički mediji nisu ostavili sumnje, da ste komentarisali isključivo zbirno uzete sve izjave koje daje moja malenkost. Jer istina, rekli  ste „nebuloze“, a ne „nebulozu“.

Vi ste, Ivanoviću, amater političar i diplomata hobista. Vas su stotine hiljada građana (istina vrlo posredno) birale da se bavite spoljnom  (izvinte „vanjskom“) politikom. Dakle, velikim i opštim temama, a ne jednim čovekom, po svoj prilici ne mnogo pametnim, jer iznosi „nebuloze“. Razumem da je od značaja za ovaj slučaj bila i činejnica da je ovog puta izrađen i kratak klip koji je sabrao celokupnu emisiju na kojoj sam nedavno nastupao, pa je to privuklo pažnju medija. Vi ministre svakako niste poslušali ni tih 50 sekundi, inače bi primetili da je u pitanju na koje ste odgovorili citiran samo deo jednog od četiri stava koji sam tom priliko izneo. Vrlo naprofesionalno. Svoj stav o srpskom narodu pokazali ste odmah potom, kada je Vaše ministarstvo vrlo prisno čestitalo godišnjicu proglašenja nezavisnosti Kosovu.

O tome šta jedan filozof, estetičar – studirali ste u Italiji i Norveškoj na engleskim programima i tom prilikom se posvetili temi za koju su izvori pisani na starogrčkom (dakle trećem jeziku), za koji sam uveren da ga niste učili u podgoričkoj gimnaziji – traži u politici,  naoružan samo adutom svoje akademske izuzetnosti, pisao je u izvanrednoj komediji PR ili Potpuno rasulo ugledni srpski pisac Nebojša Romčević. Ne bih međutim rekao da imate dobre namere kao imaginarni stručnjak za delo Jovana Hrizostoma u spomenutoj komediji. Vaš rad u politici, način na koji predstavljate svoju raniju karijeru, spremnost da najviši univerzitetski domet postignete na univerzitetu koji je bio u suvlasništvu Mila Đukanovića (a koji je Florijan Biber stavio u ravan sa beogradskim Megatrendom), uzeti zajedno govore jasno o tome ko i šta ste zaista.

Nisam prorok, verujem da što je istoričar ozbiljniji i posvećeniji, to manje može da govori o budućnosti. Ipak, kada govorimo o nebulozama, odnosu prema politici i budućnosti, predlažem da citiramo navod iz jedne emisije:

„…Ali konačan kraj je tamo gde je bio i početak – dakle na Žutoj Gredi. Posle nasilja komunističkih vlasti nad srpskim demonstrantima 1988. godine, došlo je do smene vlasti u Titogradu i uspostave sadašnje. Dakle, „dogodiće mu se narod”, desiće se 27. Ili 28. karanfil revolucija i Milo Đukanović će biti svrgnut. Ono što je važno, to je da prilikom pada on ne izazove bratoubilački rat između Srba i Crnogoraca ili Srba, Crnogoraca i Bošnjaka. A on je za to sposoban.”

Ovo je navod iz dela emisije koja je snimljena 1. novembra 2018. godine (https://www.youtube.com/watch?v=2wcpzY0hZL8&t=302s), nakon što je četvorici građana Srbije, među kojima sam bio i ja, zabranjen ulazak u Crnu Goru. Bilo je to godinu dana pre nego što ste stupili na Univerzitet u Donjoj Gorici. Zaposlili ste se tamo, samo koji mesec pre nego što je režim Mila Đukanovića pokušao da nacionalizuje imovinu SPC. Dakle, razmislite, Ivanoviću, kada govorite o nebulozama.

Srpskom narodu i njegovim legitimnim predstavnicima posle 2020. nije dato da stupe u vlast, ali su zato na vlast pozvali Vas – docenta sa Đukanovićevog univerziteta. Svetskog meganaučnika čija karijera, po načinu na koji je sami opisujete mnogo više podseća na karijeru akademika Miće Jovanovića (vlasnika Megatrenda) nego Miloša Đurića. Đukanović Vam je 2020. potpisao agreman kao ambasadoru, u vreme kada je odbijao da potpiše agremane kandidatima Demokratskog fronta, koje bi nekako propustio Vaš mentor Zdravko Krivokapić.  Sada ste ministar koji smatra da su nebulozne teze o potrebi ravnopravnosti srpskog naroda u Crnoj Gori. Vi naprotiv čestitate nezavisnost državi u kojoj je tokom protekle godine ubijeno desetoro Srba, gde skidaju natpise na ćirilici i krše sopstveni ustav kada su u pitanju Srbi, konačno  gde ministarka Kurtijevog režima izjavi kako su odluke albanskog „Ustavnog suda“ o manastiru Dečani prihvatili isključivo zbog Saveta Evrope.

Međutim, dajući tu nepristojnu izjavu učinili ste uslugu cilju za koji se borim. Postojao je, možda ste čuli za njega, jedan drugi izvanjac, po imenu Slobodan Jovanović. On je odavno umro pa bi mogli da napišete i jedno delo na temu vođa francuske revolucije. U biografiji Maksimilijana Robespjera Jovanović tačno primećuje kako su ovog političara isprva mnogi potcenjivali, ali su prerano prestali da ga ignorišu. Vređali su ga, namerno pogrešno pisali njegovo prezime, ali su ga ipak spominjali i time pokazivali da nisu u stanju da odgovore njegovim argumentima.

Dugo sam u politici. Učinio sam sve da pomognem mom narodu koji je nacija jedna i nedeljiva. Znao sam da će u jugoslovenskim državama i lažnim državnim zajednicama Srbi biti proterani ili asimilovani. Zato sam se od početka mog rada borio za nezavisnu Srbiju i ravnopravnost Srba u Crnoj Gori. Činio sam to javno, godinama pre Đukanovićaevog okretanja zelenašima. Podržao sam srpski pokret u Crnoj Gori, decenijama pre nego što je to učinila Srbija i tražio konstitutivnost za srpski narod. Danas su se stekli svi uslovi da u tome uspemo, no ako nam opet osporite prava drugih narod Crne Gore, naš put će ponovo biti logičan. Učinićemo isto što i Albanci na Kosovu i u Severnoj Makedoniji, isto što i Srbi i Hrvati u BiH i isto što i Slovenci i Hrvati u SFR Jugoslaviji. Vređajte, klevećite, hapsite, ubijajte. Ako ja ne doživim sloodu i ujedinjenje mog naroda, doživeće moj čukununuk.

Đukanoviću je trebalo par godina da primeti moj rad, probao je da zameni teze i pogrešno prikaže moje stavove (u debati pred referendum 2006), posle je na mene poslao službenika carine da vodi prljavu internet kampanju (2008- 2010), pa je angažovao beogradski tabloid Nadežde Gaće i jednog propalog matorog asistenta sa Filozofskog fakulteta u Nikšiću (2017), pustio je na mene Duška Markovića (2018), a kod Tamare Nikčević je sam mucao o meni (2020 godine). Možda će ovog puta sve ići mnogo brže.  Ja imam vremena. Na Kosovu i Metohiji je 1999. bilo 23.000 Crnogoraca, danas nema ni jednog pa ipak im Vi, jedan eksponent crnogorskog nacionalizma, čestite njihovu, albansku državu. Sve što sam do sada rekao biće malo, ako bude nastavljena politika obespravljivanja srpskog naroda. Nećete, Ivanoviću, videti entet svog naroda kao nebulozu ako nastavite sa ovakvom politikom. Spas ćete tražiti u mišijoj rupi ili ćete možda provesti godine narodne borbe u udbonosti neke strane stipendije.

Primetili ste da ovog puta nisam na tu Vašu banalnu, ad hominem uvredu (o mojim nebulozama) odgovorio istom merom. Nisam spominjao „lakirani bubašvabicu“, „podgoričkog landrasa utopljenog u čičkovo ulje“, „zalizanog tovljenika – manekena hipertenzije“,  nije mi palo na pamet da nekoga rangiram kao „treći po značaju proizvod najvažnijeg organa Zdravka Krivokapića – njegovog debelog creva“. No, kako stvari stoje, bojim se, biće prilike za to i za mnogo više, ministre.

 

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)