Nijanse izbora u Crnoj Gori

Piše: Siniša Ljepojević, publicista i bivši dopisnik Tanjuga iz Londona

 

Već izvesno vreme je u većem delu sveta uspostavljena praksa da se izbori održavaju, ljudi glasaju, ali posle svakih izbora ništa se ne menja. To je rezultat zapadnog globalizma kojim se stvori nevidljiva struktura koja je u stvari stvarna vlast a izabrani političari su samo predstavnici za javnost. I taj model je kroz mit evropskih i evroatlantskih integracija nametnut i mnogim nezapadnim zemljama. Najtragičniji primer je Ukrajina.

Ta nevidljiva a sve češće i veoma vidljiva struktura je usredsređena na selekciju političara jer ona samo i može da utiče na političku elitu koja svoj status i duguje toj strukturi a ne narodu iako samo narod glasa. Putem medija, koji su mahom deo te strukture, narod se zamajava i na neki način zaluđuje mada, u krajnjem, na narod ne može direktno da utiče. Tehnologija je da se dovede politička ekipa koja će verno izvršavati instrukcije Zapada i donositi veoma nepopularne i na kraju ekstremno destruktivne mere. Istovremeno se priprema i opoziciona elita jer na Zapadu veoma dobro znaju da će doći do narodnog nezadovoljstva. I onda se na tom talasu generišu već pripremljeni „opozicionari“ koji dolaze na vlast na talasu nezadovoljstva i kroz formalno demokratski proces.

Vlast se osvaja mahom kroz glasanje protiv onih prethodnih a ne za one koji se nude. I onda nastavljaju prethodnu politiku. Vrlo vešto smišljen sistem kontrole ali i destrukcije.

Kroz tu prizmu, utisak je, trebalo bi gledati i nedavne izbore za predsednika Crne Gore. Izbori su bili izjašnjavanje protiv Mila Đukanovića a ne za njegovog protivkandidata i pobednika.

Oduševljenje i razočarenje

Rezultati izbora su izazvali veliko oduševljenje širom Crne Gore i srpskog nacionalnog korpusa ali moglo bi ipak doći od izvesnog razočarenja. Milo Đukanović je verovatno završio političku karijeru iako je bio najefikasniji, premda autoritaran, političar. Potrošen je.  Ali politika, koju je on sprovodio, će da ostane. To garantuje selekcija pobednika. Miloizam ostaje u Crnoj Gori, ostaje njegova infrastruktura a u Crnoj Gori i nema druge. Nije, dakle, kraj Milove ere. Njen garant je novi predsednik republike. Biće verovatno donekle promenjena retorika i osmesi. Milo se, zanimljivo, retko smejao.

Većinska Crna Gora je izabrala za predsednika Jakova Milatovića, čoveka koji ima 36 godina i bez ikakvog političkog iskustva. U nedostatku jače radne biografije javnosti je ponuđeno njegovo školovanje i veze sa inostranstvom. Pa da ipak podsetimo šta u njoj piše. Osnovnu, srednju školu i fakultet završio je Podgorici.

Kao stipendista američke vlade jednu studijsku godinu je proveo na Državnom univerzitetu Ilinoisa. Posle toga je jedan semestar slušao na Univerzitetu za ekonomiju i biznis u Beču, kao stipendista Vlade Austrije. Evropska komisija mu je omogućila da jednu studijsku godinu provede na Univerzitetu u Rimu. Kao stipendista britanske vlade magistrirao je ekonomiju na Univerzitetu Oksford.

Program za lidere

To je bio takozvani Čivning program kojim se okupljaju studenti iz celog sveta i to oni, kako se zvanično kaže, sa „liderskim kvalitetima“. Čivning program je nešto kao američki Fulbrajt koji se koristi za stvaranje mreže britanskog uticaja. Pored formalnog obrazovanja, Milatović je pohađao i programe u organizaciji Ujedinjenih nacija u Njujorku, nemačke Fondacije Konrad Adenauer, Ambasade Crne Gore u Rimu i Kancelarije za međunarodnu saradnju Ekonomskog fakulteta u Podgorici. Prošao je takođe i program Oxbridge Academic na Oksfordu, te brojne programe Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) u Londonu, Londonske škole ekonomije i drugih. Usavršavao se i na Univerzitetu u Pekingu, Liderskoj akademiji Univerziteta Standford i Univerziteta u Beogradu. Drugim rečima, kursista.

U zvaničnoj radnoj biografiji piše da je radio u bankarskom sektoru u zemlji i inostranstvu, a bio je i deo tima za ekonomsku i političku analizu u Evropskoj banci za obnovu i razvoj (EBRD). Od 2018. do 2020. je u Bukureštu radio kao glavni ekonomski analitičar EBRD-a za Rumuniju, Hrvatsku, Sloveniju u Bugarsku. Posle 2020. postavljen je, kao ekspert, za ministra ekonomskog razvoja i turizma u vladi Zdravka Krivokapića.

Vredna školska biografija ali za tipičnog kadra tehnologije Zapada sa početka ovog teksta. Ali, ipak, sumnju budi i to što tako mlad čovek ima osećaj da sa 36 godina može i treba da bude predsednik države. Ili je samo pristao.

Stvoren je ambijent nerealno velikih očekivanja. Prema Ustavu i zakonima Crne Gore, predsednik i nema neku veliku vlast. Druga je, međutim, stvar snaga ličnosti kakvu ima Milo Đukanović uz njegovu moćnu partijsku infrastrukturu. Ali novi predsednik to nema, ni jedno ni drugo. I zato su očekivanja i oduševljenje neralni.

Poreklo ideje

Dolazi iz Pokreta Evropa sad, koji nije baš originalnog imena ali sugeriše poreklo ideje, koji je formiran pre nešto manje od godinu dana. Taj pokret se deklarisao kao antikorupcijski i proevropski, sa glavnim obećanjima da će plata da bude 1.000 evra a najmanja penzija 450 evra a sama ta nerealna obećanja govore da tu, ipak, nešto nije u redu. Ne govori se uopšte o modelu društva koji je nametnut Crnoj Gori, a taj model društva je u osnovi korupcionaški. Jer, samo preko korupucije Zapad može negde da vlada.

Bez snage ličnosti i partijske infrastrukture a sa preuzetim obavezama novi crnogorski predsednik će podršku tražiti od zapadnih ambasada a to znači sprovoditi antisrpsku politiku. Radovanja su preuranjena.

Objektivno, novi predsednik pored ustavnih ograničenja ima malo prostora za značajniji politički iskorak. Uz to, stvarna vlast je u kabinetu vlade a kakva će biti vlada znaće se posle izbora u junu. Moguće je da će euforija posle poraza Đukanovića pomoći partijama koje su podržale Milatovića ali ipak treba sačekati.

Ali, kakva god da bude nova vlada teško je očekivati neke velike promene. Jer, za vakta Đukanovića pozicija Crne Gore je u velikoj meri definisana. Crna Gora je članica NATO pakta i opredeljena za takozvani evropski put. I Crna Gora je jedna od retkih zemalja gde se veruje u Evropsku uniju i većinski želi da tamo bude što pre. Nametnut je taj evropski mit iako je takozvani evropski put u stvari trasa destrukcije koja se u ogoljenoj formi upravo videla u Crnoj Gori. Zemlja je praktično ostala bez ekonomije, izuzev konobara na moru. Društvo je iznutra razjedeno nametanjem modela stvaranja nove nacije a na osnovi mržnje prema samom sebi.

U tom svetlu je osnovna politička poluga bilo generisanje antisrpske politike i prema Srbiji i prema Republici Srpskoj. Uporno se nametalo da je Srbija ključni politički problem a ne model destrukcije društva.

To je zapadni koncept i nasleđe Mila Đukanovića ali je malo verovatno da će se i posle predsedničkih izbora bilo šta promeniti, možda malo retorika predsednika. Ali, suština je ista.
Iluzija promena

Predsednički izbori su, međutim, uz sve to bili i indikator političkog očaja većine građana Crne Gore. Jer, glasanje za čoveka koji se nikada nije bavio politikom, on je kao ekspert a ne političar bio u vladi Zdravka Krivokapića, i koji ima 36 godina i dolazi iz političke partije osnovane pre manje od godinu dana ipak pre svega svedoči o političkom očaju političke javnosti u Crnoj Gori. O tom očaju svedoči i neobično velika izlaznost, više od 70 odsto, takvu izlaznost u Evropi ima samo Nemačka. Očigledno da narod želi promene ali da li se nešto i promenilo izuzev imena i godine rođenja. Utisak je da je za sada stvorena samo iluzija promena.

Takođe, srušen je i mit da su etničke zajednice držale Mila na vlasti. I sada, u drugom krugu izbora, sve te zajednice su podržale Đukanovića ali je izgubio.

Ali ipak ljudska društva su živi organizmi i niko baš do kraja ne može da predvidi kako će se dalje razvijati unutrašnja politička scena Crne Gore. U društvima kao što je crnogorsko tradicionalno je veoma važna snaga ličnosti i to je u politici demonstrirao Milo Đukanović. Ali, činjenica je takođe da je upravo ta snaga ličnosti i razbila društveno tkivo Crne Gore. A i posle jakih lidera u svakom društvu nastaje izvesna praznina u funkcionisanju društva što će za neiskusnog a oslonjenog na zapadne mentore Milatovića biti otežavajuća okolnost. Kada se ugase svetla i stane muzika obično dolaze „suze“. Drugim rečima, predsednički izbori imaju mnogo nijansi i malo više realnosti ne bi bilo na odmet.

Ali, u osnovi, ipak je krenuo dugo očekivani unutrašnji politički proces.

(rt.rs)