Piše: Mihailo Paunović
Povodom 25 godina od izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu na Vidovdan, Nikola Šainović govori o okolnostima koje su prethodile tom događaju, odnosu Zapada prema Srbiji, političkom i istorijskom nasleđu bivšeg predsednika SRJ
Na Vidovdan 2001. godine Slobodan Milošević je izručen Haškom tribunalu. Četvrt veka kasnije, taj događaj ostaje jedna od najspornijih tačaka savremene srpske istorije. Za jedne je to simbol raskida sa politikom devedesetih, za druge čin odricanja od državnog suvereniteta, dok deo javnosti i dan-danas smatra da je nekadašnjem predsedniku Savezne Republike Jugoslavije moralo da se sudi pred domaćim sudovima. Povodom dvadesetpetogodišnjice od Miloševićevog izručenja, razgovarali smo sa nekadašnjim potpredsednikom Vlade SRJ i jednim od najbližih Miloševićevih saradnika Nikolom Šainovićem.
Navršava se 25 godina od izručenja Slobodana Miloševića Hagu. Kada danas pogledate na 28. jun 2001. godine, da li ga vidite pre svega kao pravni, politički ili istorijski događaj?
To je značajan istorijski događaj i ostaće kao svetionik u tamnom delu srpske istorije. Srpska istorija je veliki broj svojih glavaraotpisala, ubila, ali samo jednog izručila. Liči na odnošenje Karađorđeve glave paši u korpi. Tako isto je Miloševićeva glava, samo još nakratko živa, odneta helikopterom paši u Tuzlu, pa dalje.
Momir je nešto želeo da se angažuje oko Kosova, a Slobodan mu 1998. godine kaže: „Nemoj ti Momo, ti si mlad. Svi mi koji se bavimo Kosovom završićemo u Hagu na čelu sa mnom“
To je ta simbolika i ono što bismo morali da izvučemo iz svih tih događa, ne samo iz jednog, to je da smo vrlo često kroz istoriju prihvatali da se to desilo pa idemo dalje. A, u stvari svaki od tih događaja je jedan kamen međaš u svoje vreme u našoj istoriji. I ako se ne vraćamo tim kamenima međašima, gubimo orijentaciju. Onda nam se stvari ponovo događaju. Tako da je to u stvari bilo jedno, sada sa rastojanja možemo reći, revolucionarno vreme, kontrarevolucionarno u odnosu na prethodnu revoluciju, ali revolucionarno po metodama. Ne zaboravimo da su bili krizni štabovi u hiljadu preduzeća u Srbiji, da je u proleće i leto 2001. četiri stotine rukovodećih ljudi u preduzećima i državnim institucijama iz SPS-a bilo po raznim pritvorima. Ne znam da li je desetorici suđeno, ali 400 je bilo. Smenjeno je preko 10.000 ljudi, tako da ta revolucionarna sablja koja je posle usledila još jednom, posle Đinđićeve pogibje, kada je 12.000 ljudi bilo u zatvoru, obeležava taj period kada su ljudi pomislili da rade dobro svojoj zemlji. Sud istorije je pokazao drugačije. I to već kratke istorije, a biće još dublje sa većim rastojanjem. Kada govorimo o Miloševiću, sudilo se jednom ubeđenju da Srbija i srpski narod moraju da se brane u svim uslovima. To je Miloševićevo ubeđenje. Sudilo se na način da to moranje da se brani treba da isporučimo nekom drugom i da, kako je Đinđić tada rekao – Milošević sada bude njihov problem – misleći na one u Hagu. Kao da smo svoj problem izvezli. I evo izvezli smo ga, videlo se u istoriji kako. Nažalost i Đinđić je stradao kao elemenat tog izvoza. Treba sa dubokom analitikom da pratimo i da se vraćamo na taj dan i da merimo današnje vreme da ne bi vođeni istim zabludama upali u istu klopku.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
