Nije njima lako

Piše: Emilo Labudović

Da ih ima kao što ih nema, pa da svrate, da pokucaju na vrata, nazovu „pomoz’ bog“ i rašire promrzle ruke nad šporetom, da u novinu od prošle godine saviju „krdžu“ čiji miris traje duže od njihovog boravka, da, onako izokola, ispitaju šta sve ima novo… bili bi „naši“. Bili bi naši jer ovdje, kad ih ima, a ima ih sve manje, drugih nikad nije bilo. Kakvi god da su bili, a bivalo ih je i biva svakojakih, bili su i jesu naši jer i kad smo bili u najvećoj zavadi i pizmi, kad smo „razgovarali“ kolčevima i gledali se preko nišana, opet smo bili naši. I trpjeli smo se, praštali jedni drugima a nezbor i sve dugove namirivali na Ulici, pred konačnim počivalom.

Prolazi već ko zna koji dan i presvlači se u suton, a livadu pred kućom još niko nije uzorao prtinom. Sve tanji sniježni pokrivač špartaju samo rijetki tragovi sitne zvjeradi (one krupne su se primakle gradu) a oni rijetki koji još selo čine živim protutnje džadom podno kuće u autima koja trešte kao „fap duplak“ pod punim teretom. I niko da svrati, da ozuje opanke pred pragom i onda, mokrim vunenim čarapama, ostave tragove koje i ribaća četka teško skida. Ali, kamo sreće da i takvi navrnu, obradovao bi im se kao najrođenijima jer su – naši.

Rekoh, mi drugih do „naših“ (kakvi god da su) nijesmo imali. Ali, evo neko vrijeme čujem i gledam, i čudom se načuditi ne mogu, da postoje i neki koji jesu „naši“ a nogama i rukama upiru da to ne budu. Dižu ograde od vrljika vjekovima starih, opasuju se bodljikavom žicom kakva se još od „talijanskog doba“ nije plela, ukopavaju se u rovove i zemunice, u jame i brloge u koje ne bi ni zvijer planinska. I govore, vrište, reže, pljuju i psuju da ne samo da nijesu „naši“ nego to nikad nijesu ni bili. A kad oni nijesu „naši“, onda ni mi nijesmo i nikad ne bijasmo „njihovi“, mada nam eno prađedovi zajedno trunu na Ulici i raznim „ulicama“. Više i ne govorimo istim jezikom, ne idemo u istu crkvu, ne slavimo istu slavu, ne šetamo u isto vrijeme i istim ulicama i sokacima. I sve se čini, ljudsko i neljudsko, samo da više ne budemo „naši“. Da budemo ne samo stranci, jer i stranci se trpe, razgovaraju, razumiju se, ne vole se ali se trpe, već ljuti neprijatelji, na krv i nož.

Gledam ih tako, uglavnom na Ja(d)nom, neke znam još iz vremena kad bijahu „naši“, nekima znam očeve, o nečijim đedovima sam slušao od moga koji je tvrdio da su bili „naši“. A moj đed nije znao da laže. Gledam ih i, iskreno, nekad mi ih bude žao. Jer, rekoh, bili su „naši“. I sve mi se čini da im nije lako. Oni, očigledno, mrze, a kažu da od mržnje težeg bremena nema. Oni mrze svoje korijene, prag i šljeme kućno, grobove, rodoslove, krštenice, vjenčanice… Oni, da ne bi voljeli nas, vole one koji ne vole njih već ih samo huškaju i drže u stanju unutrašnjeg rastrojstva. Oni vole NJega, kralja, ali kralja baš zabolje za njih. Trebaju mu tek kao stražari na grudobranu njegovog „kraljevstva“. Oni na pravdi boga trpe da ne bi trpjeli oni koji su se Boga davno odrekli i za vrhunski kredo džep, takulin i račun, kod Aca u Prvoj ili negdje napolju izabrali. Oni su se, bez nužde jer ih niko nije tjerao na to, u nevakat odmetnuli u „komite“, dok još gora nije olistala a Đurđevdan još podaleko, pa se u goloj „šumi“ vidi sva njihova umna, emotivna i idejna golotinja. Samo oni i dalje ne vide da je car go i da nas je, sve skupa, ostavio bez gaća. Oni se toliko upinju da više ne budu „naši“ da su postali ničiji i svačiji, a šačica bivših i onih koji se još sa vrata psihijatrijskih ordinacija hospitalizuju, uzurpirali su njihovu otuđenost pa mlatinjaju njima kao đavo onom rabotom po gloginjama. Oni su toliko „oni“ da mi ih prosto bude žao. Jer nije lako biti „oni“, iščupani iz korijena, na vjetrometini bjelosvjetskih oluja, u tuđini, spoljnoj i unutrašnjih, bez brata da im se u nevolji nađe. A oni koji im se izdaju za „braću“, najradije bi im zavrnuli vratom.

Nije njima lako, vjeruj. Ne zbog toga što više nijesu „naši“, mnogo je gore što više nijesu ni svoji. Čupajući nas iz svojih srca, povrijedili su svoja. A srce nije mehana u koju se ulazi i izlazi kad se kome prohtje, i ta rana će teško zarasti. Jer, nema veće udaljenosti od one između dva srca koja se ne razumiju. A ne razumijemo se jer su nam u maternji ugazili s obje noge. Nije njima lako jer su nasrnuli ne toliko na nas koliko na sebe, na sve ono što ih je činilo „našima“ u vrijeme kad smo bili jedno i narod za ponos. Nasrnuli na sopstvenu savjest, a savjest je šapat Boga. A ko Boga ne čuje, ko Boga ne razumije, nije odmakao daleko od praroditelja koji je skakao s grane na granu. Ili, da bi taj šapat Boga, šapat svoje savjesti, ugušili, galame, viču, prijete, kamenuju, trube i ćurliču do mjere da se više i ne razaznaje za šta su. Zna se samo i čuje se samo da više ni za živu glavu neće da budemo „naši“!

I, vjerovao mi ili ne, bude mi ih žao. I koliko god da oni mene mrze i ne podnose, ja njih ne mogu. Ja jedino ne podnosim sebe. Sebe ovakvog, dovoljno ludog i vječitog optimistu da ih, onako tuđe i daleke, pune mržnje, osionosti, razgalamljene i namračene, i dalje doživljavam i prisvajam za „naše“. I nadam se, a baš zbog te nade ne podnosim sebe.