Zlonamjerna Kanonada

Piše: Slobodan Ikonić

Ako bismo se dosledno držali istorijske izreke „ne veruj Danajcima (Grcima) ni kad donose poklone“, samo bismo se još jednom uverili da ne treba biti naivan i preterano verovati u helensku dobronamernost i podršku. Iako je javno mnjenje u Grčkoj u celini naklonjeno Srbiji i Srbima, grčka zvanična politika, bez obzira na prigodne i verbalne izjave, umnogome ne prati naklonost širokih narodnih masa prema Srbiji, iskovanu u mnogim zajedničkim ratovima i borbi protiv zajedničke opasnosti koja im je dolazila uglavnom sa Zapada. Čak bi se reklo da ima nečeg pomalo šizofrenog u vlastitoj predstavi Grka koji sebe vide kao izrazite srbofile iako su učestvovali u bombardovanju SRJ, iako nikad nisu iskoristili pravo veta kako bi sprečili bilo sankcije, bilo bombe, što su kao članovi i Evropske unije i NATO-a mogli da učine. Pojedinačni izuzeci poput poručnika Marinosa Ricudisa se ne računaju.

Grci se i danas s mnogo gorčine i revolta osvrću na ponašanje vladajuće elite, „razapinjući“ Doru Bakojani, izvestioca Parlamentarne skupštine Saveta Evrope (SE), optužujući i nju i grčku vladu da su „odgovorne za iznenadnu promenu stava Grčke“ oko prijema tzv. Kosova u SE.

Grčki list „Demokratija“, blizak vladajućoj Novoj demokratiji premijera Kirjakosa Micotakisa, navodi da je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u obraćanju naciji upotrebio „neviđeno oštru retoriku“ protiv Bakojanijeve, obraćajući joj se lično ljutitim tonom: „Konkretno, tokom svog dramatičnog govora iz Predsedništva, predsednik Vučić se obratio gospođi Bakojani po imenu veoma ljutitim tonom, rekavši: ‘I da kažem Dori Bakojani: Sram te bilo šta si uradila. Sram te bilo! Znam ko vam je dao nalog telefonskim pozivom a vi ste promenili izveštaj (o Kosovu)… Neki ljudi imaju kičmu, a neki su bez kičme!’“, preneo je grčki list.

 

VEROLOMNA BAKOJANIJEVA

Kako se navodi, oštra reakcija predsednika Srbije usledila je manje od 48 sati nakon što je izveštaj Bakojanijeve prihvatila Parlamentarna konferencija SE, a u kojem je bivša grčka ministarka spoljnih poslova predložila uključivanje tzv. Kosova u SE, zaobilazeći međunarodne obaveze vlade i premijera privremenih prištinskih institucija Aljbina Kurtija prema srpskom narodu na KiM, na koje se do pre dve sedmice pozivala i predlagala ih i sama.

List navodi da ovaj „opasan preokret“ nije samo potvrda dubokog raskola koji je, nažalost, sada nastao u grčko-srpskim odnosima pod odgovornošću grčke strane, uz ocenu da potez Bakojanijeve „otvara put za međunarodno priznanje ‘Kosova’“ i stvara veliki problem i na Kipru, koji se tome oštro protivi.

Prijem tzv. Kosova u Savet Evrope aktuelizovan je ponovo poslednjih nedelja, nakon što je vlada u Prištini zatražila da se pravoslavnom manastiru Visoki Dečani vrati 24 hektara zemlje.

Presedan je da je izvestilac Dora Bakojani za Prištinu imala tri zahteva: da vrati zemljište manastiru Visoki Dečani, omogući formiranje Zajednice srpskih opština i zaustavi eksproprijaciju u srpskim opštinama, ali je, nakon što je Priština ispunila samo prvi zahtev, odustala od ostalog, tek da bi formiranje ZSO bilo postpristupna obaveza Prištine, što se navodi u zvaničnom saopštenju.

Za preporuku Komitetu ministara da pozove „Kosovo“ u članstvo Saveta Evrope bilo je potrebno dve trećine glasova. Sve je urađeno po ubrzanoj proceduri, s tim da prethodno nijedna članica nije primana dvotrećinskom većinom već konsenzusom.

Prema saznanjima „Večernjih novosti“, cela igra oko izglasavanja preporuka odigravala se iza kulisa sednice Političkog saveta Parlamentarne skupštine SE. Na vanredni sastanak je došlo 39 članova od ukupno 89. Samo nekoliko dana ranije „čekiralo“ se tek 24, a za kvorum je potrebno 28, pa su, kako navode „Novosti“, zemlje Zapada, koje po svaku cenu guraju Prištinu, dodale gas i okupile više ljudi, iako su koristili mini-odmor tokom uskršnje nedelje po gregorijanskom kalendaru. Zbog praznika, a možda i kao dobar izgovor da se ne zameraju, nisu se pojavili Španci i Slovaci, čije zemlje ne priznaju tzv. Kosovo, ali ni Mađari koji u poslednje vreme drže stranu Beogradu, iako su priznali nezavisnost srpske južne pokrajine.

Da se da zeleno svetlo tzv. Kosovu glasao je 31 član Komiteta, protiv četiri (dve srpske poslanice, crnogorska i predstavnica BiH), dok je Grk Aleksis Cipras bio uzdržan.

Sada samo jedna stepenica deli Prištinu od punopravnog članstva u Savetu Evrope, a to je glasanje u njenoj plenarnoj skupštini i overa u maju na ministarskom sastanku.

Ovde je paradoks da se odluka donosi u trenutku kada se etničko čišćenje Srba na KiM ubrzava i kada oni koji raspolažu tom teritorijom protivzakonito, 25 godina sprečavaju 250.000 proteranih Srba i nealbanaca da se vrate u svoje domove i na svoja imanja.

Iako tzv. Kosovo još nije zvanično postalo član SE, Kurti već najavljuje tužbu protiv Srbije za ratne zločine počinjene na „Kosovu“ krajem devedesetih godina prošlog veka. Pretio je on tužbom i 2021. godine pred Međunarodnim sudom pravde (MSP), iako mu je bilo jasno da tužbu pred MSP mogu da podnesu samo zemlje članice UN. Sada računa na evropske sudove kao član Saveta Evrope.

 

ZLO NA ZLO IDE

A da jedno zlo nikada ne ide samo, opet se postarao Kolektivni zapad. Ovaj put ponovo u UN. Jer posle skoro devet godina od neuspešnog pokušaja Velike Britanije da u Savetu bezbednosti progura svoju rezoluciju o navodnom genocidu u Srebrenici (Rusija to vetom sprečila), sada će to pokušati na Generalnoj skupštini UN. O tome je otvoreno govorio nekadašnji šef Bezbednosno-informativne agencije Aleksandar Vulin, koji je čak naveo zemlje koje stoje iza toga – Ruandu i Nemačku.

„Od svih zemalja na svetu, Nemačka je ta koja će proglasiti Srbe genocidnim narodom! Od svih zemalja Nemačka koja je u dva rata izvršila genocid nad planetom zemljom, a ne samo nad Srbima, proglasiće Srbe genocidnim narodom“, upozorio je Vulin.

Eksperti zapažaju da tajming ove namere nije slučajno izabran, naročito posle upornog insistiranja Rusije da se u Savetu bezbednosti raspravlja o agresiji NATO-a na SRJ 1999. godine i tako Zapad izloži neprijatnom podsećanju na kršenje međunarodnog prava.

Naravno, tome treba dodati i zbivanja u Gazi, gde Izraelci, uz obilatu podršku Amerikanaca, vrše genocid nad Palestincima ubijajući ih i pretvarajući Gazu u prostor nemoguć za život. A Amerikanci bi rezolucijom o Srebrenici želeli da preko bosanskih muslimana pokažu islamskom svetu svoju „nepristrasnost“.

Ovaj potez nije opasan u formalnom smislu jer rezolucije Generalne skupštine UN nisu obavezujuće, ali može biti opasan kao politička platforma koja će se ubuduće koristiti. Pre svega, Republika Srpska bi bila proglašena za genocidnu tvorevinu i time bila još više izložena ukidanju. Insistirali bi oni da je RS počinila navodni genocid, ali ne smeju, jer bi tako priznali da je RS država. A za genocid se sudi državama, s tim da je Sud pravde utvrdio da Srbija nije kriva za ovaj zločin.

U odluci Suda pravde jasno se vidi da on genocid prihvata na osnovu presuda Haškog suda za bivšu Jugoslaviju, koji samo kaže da se genocid desio, ne utvrđujući ni nameru, ni onog ko je počinio genocid. Svi koji su osuđeni, osuđeni su za pomaganje zločina genocida, a niko za sam čin njegovog izvršenja. Uostalom, Nezavisna međunarodna komisija, na čijem čelu je bio Izraelac Gideon Grajf, zaključila je da se u Srebrenici nije dogodio ni pojedinačni zločin genocida niti genocid uopšte.

A kada smo kod zla protiv Srba, koje buja kao pečurke posle kiše, za najnovije se postarao Kristijan Šmit, tzv. visoki predstavnik u Bosni i Hercegovini, pokušajem da nametne izmene Izbornog zakona BiH zakon koristeći „bonska ovlašćenja“, na šta je predsednik Srpske Milorad Dodik reagovao sazivanjem sednice NSRS i usvajanjem nacrta Izbornog zakona Republike Srpske. A ako Šmit, ali i američki ambasador u Sarajevu Majkl Marfi, nastave da prete građanima i funkcionerima Srpske, biće prijavljeni za krivično delo terorizam po Krivičnom zakoniku RS.

Veće za sprovođenje mira (PIK), koje je zaduženo za implementaciju Dejtonskog sporazuma, na sastanku u decembru 1997. u Bonu donelo je odluku o proširenju nadležnosti visokog predstavnika, koja su postala poznata kao „bonska ovlašćenja“ koja visokom predstavniku daju gotovo diktatorsku moć.

Visoki predstavnik je tada ovlašćen da donosi privremene obavezujuće odluke „kada strane ne mogu da postignu dogovor“, i koje bi trebalo da ostanu na snazi „dok Predsedništvo BiH ili Savet ministara ne donesu odluku koja je u skladu sa mirovnim sporazumom“. Visokom predstavniku je omogućeno i da „preduzima akcije“ protiv zvaničnika u BiH za koje smatra da krše Dejtonski sporazum, ili sprečavaju njegovu implementaciju.

Očigledno se radi o poprilično neodređenim ovlašćenjima, koja su sami visoki predstavnici, ali i njihovi patroni sa Zapada, uglavnom „kreativno“ tumačili i sebi omogućavali da u više navrata radikalno menjaju politički i pravni sistem Bosne i Hercegovine, čak i da smenjuju demokratski izabrane zvaničnike. Verovatno najpoznatiji primer korišćenja tzv. bonskih ovlašćenja predstavlja smena tadašnjeg predsednika RS Nikole Poplašena i formiranje Distrikta Brčko 1999. godine.

Bonskim ovlašćenjima je do 2016. smenjeno ukupno 157 političara, od kojih samo u Republici Srpskoj više od 60. Ista ovlašćenja visoki predstavnik je primenio 334 puta kada su u pitanju promene zakona, od čega je 95 bilo nametnuto u potpunosti (direktno primenjiva), a 129 su primenjena posle saglasnosti u entitetima.

 

GRAĐANIN ŠMIT

Šmit, kojeg u Republici Srpskoj ne priznaju jer ne postoji adekvatna odluka Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o njegovom imenovanju, rekao je da čini „ono što je trebalo uraditi pre mnogo godina“, kao i da se obraća „narodu BiH, a ne političarima i partijama“, što su mnogi ironično komentarisali da neizabrani stranac upitnog legitimiteta svoju odluku o nametanju Izbornog zakona opravdava navodno „vezom sa narodom“ iako već godinama radi protiv demokratski izabranih predstavnika sva tri konstitutivna naroda koji žive u BiH.

Ovaj nemački građanin, za koga ima dokaza da je u svojoj zemlji simpatisao i pokušao da rehabilituje naciste, čak najavljuje sastanak sa predsednikom Srbije, s kojim se susreo i pre dve godine, a da Vučić nije doveo u pitanje njegov legitimitet. A srpski predsednik je baš poslednjih dana, u vezi s izborima, mnogo govorio o legitimitetu. Aka ga i sada primi, nedvosmisleno mu daje legitimitet koji mu u Republici Srpskoj odlučno negiraju.

Znajući ko mu čuva leđa (upravo je dobio direktnu podršku iz američkog Stejt departmenta), Šmit cinično izjavljuje: „Radujem se razgovorima sa svim relevantnim akterima u okviru mojih dejtonskih ovlašćenja i mandata s ciljem nastavka uloge Međunarodne zajednice u očuvanju mira, integriteta i stabilnosti u BiH.“

A koliko se Zapadu žuri, jasno se vidi u poslednja tri meseca. Šmitov potez samo je jedan u nizu koji se dogodio od Nove godine. Tada je usledila vizna liberalizacija za Albance sa „Kosova“; Centralna banka u Prištini je donela odluku o ukidanju dinara na KiM; Amerikanci su odlučili da ubojite „džaveline“ isporuče nelegalnoj vojsci „Kosova“; u Briselu su najavili da francusko-nemački plan postaje uslov Srbiji za članstvo u EU; Analena Berbok je u Sarajevu izjavila da je za Evropu nezamislivo menjanje granica, misleći na Republiku Srpsku, „zaboravljajući“ slučaj „Kosova“ i njegovog separatizma. Dalje, Evropski parlament izglasao je rezoluciju kojom se meša u unutrašnja izborna pitanja Srbije; „Kosovo“ je dobilo status posmatrača u Skupštini NATO-a; izglasan je predlog za prijem „Kosova“ u Savet Evrope… Doda li se tome da uskoro ističe i mandat Miroslavu Lajčaku, sve ukazuje na to da Zapad i nema nameru da reši stanje koje ugrožava egzistenciju Srba na KiM.

Da li u takvoj situaciji uopšte ima smisla sumanuta mantra o našem putu ka EU? I to u momentu kada je, po saznanjima „Sputnjika“, Vučić pozvan da kao specijalni gost prisustvuje samitu BRIKS-a 2024. godine. Srbija je prva evropska zemlja koja je pozvana da prisustvuje samitu ove međunarodne, političko-ekonomske grupacije. A to nije prazna mantra.