Zemlja je bidon nafte

Piše: Bećir Vuković

Ko je ovo učinio Zemlji. Juče, nebom, iznad Izraela, kružila su i kružila jata i jata vrana, i kvakale, i kvakale. Vrane iznad Svete zemlje okađene gustim dimovima od naftnih rezervoara i luka u plamenu. Kroz jata vrana ulicom, rabin sa šeširom i pletenicom, na leđima nosi frižider. Sa terase odvaljene ograde, neko mu maše.

Zalihe nafte u utrobi Zemlje, u duškama zemlje, i naftnim pećinama i provalijama,trajaće još 120 godina. Posle toga iscrpljivanja Zemlje, išmrkivanja pumpama, Sunčevim sistemom kružiće izdušena zemljina lopta.

Neko anoniman davno je rekao da je zemlja majka. A grob otac. Da li će kroz 120 godina iko pisati poeziju. Hoće. Moći će se i bez nafte, ali ne i bez poezije. Samo – površni – misle da je nafta važnija od poezije. Nema važnije supstancije od poezije. Poezija bi morala da se sasvim osamostali – otcijepi – od ostatka proze, što će reći od preteklog svijeta.

Poezija nikad neće zavisiti od nafte. Poezija ne mora ni od koga tražiti nezavisnost. To neka traže administracije, birokratije, i kancelarije apsurda. Nema nama – povratka – iz rata. Ima li povratka poeziji. Ima, ali drukčijeg, i drugim putem. Ali ne putem svile, putem duvana, putem nafte. Putevi poezije ne vode kroz moreuze, nego preko pučina.

Poezija će jedino biti ugrožena, kad se zarati radi izvora. U vještačkoj budućnosti možda će nas neko bombardovati radi izvora Morače, izvora Tare, Zete, izvora Mrtvice, slatkih plavih akumulacija Pive, Crnog jezera, Kapetanovog jezera, ili izvora na livadi pod jasenom. Hoćemo li kod neke kompanije Boch, kupivati svoju vodu, sa svoje rijeke Bistrice. Svi će kupovati vodu, a nafte niđe neće biti. Koliko još u garaži imaš boca vode. Imam, možda, do Đurđevdana.

Nakon epidemije korone, došla je epidemija nafte. Doći će i epidemija vode.

(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)