Željkov okrug

Piše: Čedomir Antić

Tokom proteklih par godina dobili smo novog medijskog spektatora crnogorske političke stvarnosti. Beogradskog novinara Željka Pantelića, priložnika Vijesti i dopisnika iz Rima sedmičnika Nedeljnik.

Nedavno je na sajtu „Velike priče“ objavio jedan tekst u kome objašnjava, da se našalim parafrazirajući otrovnu i netačnu studiju hrvatskog šoviniste Rudolfa Bičanića, istorijsku pozadinu crnogorskog nacionalnog pitanja.

Pantelić bi, ukratko, hteo da pomiri crnogorstvo i srpstvo  Crne Gore stavljajući jedno u sadašnje a drugo u prošlo vreme. Dâ se zaključiti kako je nemoguće (ali i nepotrebno) opovrgavati srpstvo Crne Gore u prošlosti, ali je jednako glupo danas jednoj dokazanoj naciji – navodno građanskoj crnogorskoj – nametati bilo kakvu vezu sa Srbima i Srbijom. Zaboga, Srbi imaju svoju otadžbinu koja je toliko puta delovala protiv Crne Gore, obrukali su i zloupotrebili Crnu Goru u ratovima iz devedesetih, a onda je ostavili na cedilu. Sa druge strane nepotrebno je ozbiljnom Crnogorcu da se breca na Srbiju, budući da mu je država u NATO-u i koliko prekosutra (sreda 23 januar 2024, ako ne oko podne onda svakako do kasnije uveče) punopravna članica EU, pa tako Srbiji može da bude samo nedostižan primer.

Pošto je nazamislivo da Crna Gora priđe Srbiji (zar nije i 1918. „okupirana“ sa nametnutom odlukom o ujedinjenju), zar ne bi posle ovoliko muka bilo upravo ludo očekivati bilo kakvo objedinjavanje, pa makar i u nekom balkanskom Beneluksu, koji bi Srbija i BiH kao države u kojima srpski narod ima ili deli suverenitet trebalo da stvore sa Crnom Gorom. Ne to je besmisleno, pa Pantelić daje relevantnu definiciju nacije (kao da smo mi baš zapadnoevropske nacije i to po sasvim svežoj doktorskoj disertaciji odbranjenoj krajem 19. veka) pa navodi kako su stanovnici Crne Gore prihvatli zajedničku sudbinu i nisu hteli da se otcepljuju od svoje crnogorske države.

Pantelić ne navodi pokušaje tog separatizma od Crne Gore. Ipak, on spominje Miloševića koji se oglušio o svoju „dedovinu“ (možda baš kao Stefan Nemanja) pa je od Crne Gore „napravio jedan izborni okrug“. Pantelića nešto nije bilo kada su crnogorski vlastodršci hteli da nacionalizuju imovinu SPC u Crnoj Gori. Kada je šampion europskih integracija Milo Đukanović namerio da obespravi vernike SPC i ospori im prava koja imaju svi drugi (sa kojima je država potpisala poseban ugovor koji je za svaku ponaosob versku zajednicu – osim SPC, naravno – nametnuti zakon činio ništavim).

Istina Pantelićeve jedomišljene kolege oglasile su se u Beogradu, ali tek kada je postalo jasno da će SAD iskoristiti ovaj zakon da promene  vlast ali ne i unutrašnju politiku Crne Gore. Tu se Pantelićev drug Lalić setio Ustava SAD koji garantuje svojinu. Garantuje, osim ako nije srpska na Kosovu i Metohiji i u Hrvatskoj, Federaciji BiH, a uskoro – siguran sam – i u Crnoj Gori, Vojvodini, „sandžaku“…

No, da se vratimo na nevernog Slobodana Miloševića.  Ovde je reč o istorijskom činjenicama. Pre svega, Milošević SR Jugoslaviju nije nametnuo Crnoj Gori, već Srbiji. O zajedničkoj državi se pregovaralo, ustav je skovan na Žabljaku, o njemu su se na referendumu opredelili građani Crne Gore, ali se o tome nisu izjasnili ni Narodna skupština Srbije ni građani Republike Srbije neposredno.

Žabljački ustav je dao veća prava i ovlašćenja federalnim jedinicama nego Ustav iz 1974. godine. Ni reči o pravima Srba i Crnoj Gori, kojih je –  čak i prema  lažiranom popisu iz 1991. – bilo srazmerno više nego Slovenaca u Jugoslaviji.  Kao što je opšte poznato, Ustavom SRJ iz 1992. postojala su dva doma Savezne skupštine. Time je jedan građanin Crne Gore politički stavljen u ravan sa šesnaest (16) građana Srbije. Sve je u toj državi deljeno paritetno, osim troškova. Već na samom početku, kada su na teritoriju matične republike povukli sve oficire građane Crne Gore sa ratišta širom SFRJ, stavljeno nam je do znanja kakva će to država biti.

Ako je Milošević kasnije i prekršio ustav u odnosu na Crnu Goru učinio je to tek nakon što je Đukanović počeo da razbija tu i takvu državu. Zašto je to činio, drugo je pitanje. Ali, hajde sada da govorimo o istorijskim pikanterijama. Nakon Vukovara i Dubrovnika, tuganljive legende rečene stihovima tadašnje minorne manjine po imenu Dukljani, koja glasi – „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče, to su bili sve četnici,

Momirovi plaćenici“ – na referendumu o ostanku u „Srboslaviji“ (SRJ) u svim opštinama, osim one četiri većinski naseljene Muslimanima i Albancima, velika većina stanovnika glasala je za ostanak u zajedničkoj državi. Čak i na Cetinju, ta je većina bila apsolutna. Sâm Đukanović glasao je za izbor Miloševića za predsednika SR Jugoslavije krajem jula 1997., svega osam meseci pre Prekaza. Kada se pre petnaestak godina kao pokrovitelj jedne konferencije sastao na večeri sa našim inteletualcima, među kojima je bio i jedan moj prijatelj, Đukanović je o svom političkom roditelju setno rekao: „Eto, Milošević… Toliko smo od njega naučili… Samo nije znao kada da stane.“  Isti Đukanović znao je da se pohvali, sve do poslednje krize 2020. godine,  kako je tokom dana haškog robovanja i sâm finansijski podržavao Miloševića.

Uprkos postmoderni, istoriju pišemo na osnovu izvora, a ne sopstvenih instikata i naklonosti. Kada je već moderno zundhazenovski Srbiju posmatrati kao konstrukciju, mentalnu mapu njenih stanovnika, dok je ona „prirodna Srbija“  (kako reče ovaj nemački mrzitelj i šovinista) u granicama Berlinskog kongresa, zašto tako ne bi posmtrali i Crnu Goru. Naime gotovo trećina njene teritorije (Boka i Raška oblast) prisajedinjena je posle 1912., odnosno 1945. godine.

U sastavu srpske države ovi su krajevi bili vekovima, a crnogorske, sve sa Milovim vakatom, nekoliko decenija.  Zašto smo mi Srbi sa Crnogorcima „jedno“ samo kada treba grditi srpski narod i oduzeti mu prava. Zašto ove Ivanovićevsko (vlasnik Vijesti) – Pantelićevske homilije o jedinstvu i nedeljivosti nismo čuli u vreme kada su naše političke predstavnike sudili na nameštenom suđenju – danas uplakani i slinavi Boban Batrićević može samo da zavidi i ugleda se na mir i hrabrost progonjenih Srba, kada sasvim nedostojanstveno želi da internacionalizuje svoj bedni slučaj utemeljen na evropskom zakonodavstvu koje je prepisivano za vreme Đukanovićevog režima i sprovođeno od suda države koja je bila upravo Batrićevićev distopijski i košmarni san. Pantelić piše o Crnoj Gori kao da je nastala kada je on počeo da piše o njoj. Nije. Pamtimo progonjene i zatvarane učenike osnovnih i srednjih škola, ne zaboravljamo sa posla najurene profesore i osiječku univerzitetsku pamet koja je stvorila hegemonski jezik kojim govori 23% stanovnika Crne Gore.

Sećamo se srušene kapele koju su komunistički zločinci ostavili na svom  državnim grbu. Pamtimo mitropolita koga su zaklali komunistički izrodi. Ako ćete nastaviti tako da nas obespravljujete i vodite međunarodne kampanje potiv naših temeljnih prava, mi Srbi ćemo morati da uradimo ono što su u mnogo blažim prilikama uradili Slovenci, Hrvati i Šiptari sa Kosova i Metohije. To nije naš hir, ni moralna obaveza, već jedini izlaz.

Da je Pantelić malo pažljivije posvećen prilikama današnje Crne Gore primetio bi kakva su se buka i bes podigli zato što je Andrija Mandić u kancelaraiji predsednika Skupštine Crne Gore istakao i srpsku trobojku. Jedan ovdašnji istoričar kaže kako zastava Crne Gore nikada nije bila trobojka. Biće da ova neznalica, koja je napisala rad o crnogorskom srednjem veku (Crna Gora je prvi put u izvorima spomenuta u 15. veku dakle krajem srednjovekovlja), nije znala da pročita Ustav Knjaževine Crne Gore. U članu 39 stoji da su „narodne boje“ „crvena, plavetna i bijela“.

Antisrpski komunisti su čitavu filozofiju izgradili na tome da „plavetna“ nije i „plava“, ipak sačuvane zastave i drugi izvori jasno pokazuju da je trobojka istovetna sa trobojkom Srbije, samo na sebi nema grb, koji je srpska državna zastava tada imala. Ali, hajde da kažemo da je tačno to što govore šovinistički ignoranti. Srpski narod čini bar trećinu stanovništva Crne Gore, srpskim jezikom govori bar apsolutna većina. Ako Aljbin Kurti može da drži zastavu susedne države u svom kabinetu i Crna Gora se zbog toga ne buni (priznala je „građansku državu“ Repuljik Kosova). Ako su poslanici HDZ u Saveznoj skupštini još 1990. godine istakli neustavnu zastavu Hrvatske i niko im nije smetao. Konačno, ako Muslimani i Bošnjaci po Novom Pazaru razvijaju zastavu nekakvog „sandžaka“ – kombinciju ratne zastave tzv. „Republike Bosne i Hercegovine“ i zastave Islamske zajednice, koju nam prodaju kao svoju naconalnu zastavu…

I niko im u tome ne smeta, čak i kada trećinu Crne Gore označe kao „sandžak“.  Zašto bi bio problem da srpska narodna zastava, pored crnogorske državne, bude u Skupštini Crne Gore? Problem je biće u Srbima i zato što postoje. Oni mogu samo da posluže nekoj svrsi predivnim Amerikancima i Europejcima i tada ih novinari kakav je Željko Pantelić i njegove istomislene kolege u Beogradu pogledaju drugačije nego kao jednu antimodernu smetnju svojim političkim halucinacijama.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)