Željko Injac: Napad na SPC i mitropolita Joanikija civilizacijski nesporazum!

Autorski tekst za BORBU: Željko Injac, glavni i odgovorni urednik internet portala “ Vidovdan“

Ničim izazvan napad na SPC i mitropolita Joanikija, može se protumačiti kao civilizacijski nesporazum ali i kao novi odnos u informativnom ratu istoka i zapada, gde je nama opet zapala nezahvalna uloga istoka na zapadu.

Bog zna kako će se sve ovo završiti u Ukrajini ali je istina ono što je mitropolit rekao da je sve krenulo od bezboštva i komunizma i tu zapad nema osnova da protivureči jer se i sam borio decenijama protiv tog nakaradnog sistema. Da su Rusi i Ukrajinci bili utvrđeni u pravoslavnoj veri, odnosno da komunizam na ovim prostorima nije ostavio duhovnu pustoš, mala je verovatnoća da bi ušli u ovaj bratoubilački rat.

Isto se može reći i za Crnu Goru i njeno sadašnje postkomunističko stanje, gde pojedini političari i političke grupacije ne grade identitet na istoriji, nego upravo na komunističkom bezbožnom nasleđu i izvrtanju istorijskih činjenica.

SPC ni jednog momenta nije negirala državnost ni Ukrajini ni Crnoj Gori, naprotiv, u obe države je bila konstruktivni faktor, čak i kad su te države bile otvoreno neprijateljski nastrojene prema crkvi. To što je uporedio Ukrajinu i Crnu Goru je sasvim osnovano kada se ima u vidu decenijska komunističko-ateistička dehristijanizacija stanovništva te dve države. I to je zapravo jedini ispravan kontekst mitropolitovih reči.

Ni jednom rečju mitropolit Joanikije, niti SPC, nisu stali ni na stranu Ukrajine, niti Rusije. SPC je još i poslala humanitarnu pomoć narodu Ukrajine. Prosto je za pravoslavnu crkvu, ne samo neprihvatljivo, nego, nemoguće svrstavati se u ratu između ova dva bratska i pravoslavna naroda. Sve pravoslavne crkve ovaj rat vide i kao svoju ličnu tragediju jer na obe strane stradaju pravoslavni hrišćani.

Napad na SPC je pre svega neprimeren, a reči mitropolita Joanikija su potpuno pogrešno protumačene. No pitanje je da li je ovo civilizacijski nesporazum ili agenda jer je svega pre par dana izglasana „rezolucija“ Evropskog parlamenta o „spoljnom uplitanju“, u kojoj se pominje SPC u negativnom kontekstu, istina neobavezujuća, ali koja će se kasnije koristiti u drugim izveštajima i dokumentaciji i koja će dugoročno naneti ozbiljnu štetu SPC. U toj rezoluciji je SPC označena kao produžena ruka ruske crkvene i državne propagande, a Ruskoj crkvi se pripisuje ekskluzivnost zaštitnice tradicionalnih porodičnih vrednosti. Ispada da su sve verske zajednice u Evropi i svetu pod uticajem Ruske crkve jer su sve listom za zaštitu porodičnih vrednosti. Naravno u rezoluciji se ne misli na ovo, nego na odnos prema LGBT zajednici i identitetu čija je zaštita svetinja za EU i deo njenog savremenog identiteta. Ovo pitanje se sa pravno-političkog namerno prebacuje na versko-moralno, čime se crkva uvlači u politiku i pravo, gde realno nema nikakvih izgleda i što zapravo i nije njen delokrug delovanja. U samom evropskom zakonodavstvu crkve su izuzete od nekog novog određivanja i obaveza prema ovoj temi. Ovakvom zamenom teza se želi kroz, već utvrđena, prava gej zajednice u EU zemljama, obračunati sa SPC etiketirajući je kao ispostavu „ruskog malignog“ i antigej uticaja.

Razumljivo je da zapad ne želi da u svojoj dubokoj pozadini ima bilo kakav ruski uticaj. Pogotovo u situaciji kada je ishod rata u Ukrajini neizvesan i kada se ponovo zaoštravaju odnosi supersila koje poseduju nuklearno oružje, kojim mogu da unište planetu. Ipak, ovim preteranim i paničnim reakcijama i krajnjim negativnim odnosom prema SPC, praktično se ta srpska institucija gura prema Rusima. Što je možda i cilj našim „dobronamernim“ susedima, koji participiraju u EU institucijama pa imaju mogućnost i da sufliraju. No, niti je korisno za NATO, niti EU da se SPC, zbog pogrešne procene tako olako gurne u zagrljaj Rusiji. Ruski uticaj kako politički, tako i teološki je minoran u redovima SPC klira i teologa. Polovina članova SPC su ljudi koji žive u zapadnoj hemisferi.

Srpska dijaspora je i ekonomski i kulturno vezana za zapadnu civilizaciju, a duhovno za SPC. Većina visokoobrazovanih kadrova SPC pre gravitira grčkom pravoslavlju jer je upravo većina njih studirala u Grčkoj a i istorijski je SPC više bila upućena na Vizantiju i Grke s kojim deli isti prostor i istriju, nego na daleke Ruse. Veći uticaj Rusija ima na Britansku ekonomiju nego na SPC teologiju. Evropi i Americi bi bilo pametnije da izvedu interna istraživanja unutar SPC, nego da se oslanjaju na spinovanja Srbima nenaklonjenih iskompleksiranih suseda iz regiona.