Piše: Vasilisa Ilinčić
Mislim da nije neophodno napominjati da je prva četvrtina 2026. godine bila… pa, turbulentna. I na lokalnom, i na geopolitičkom planu. U ekspanziji skandaloznih dešavanja i senzacionalizma, a propratno eri nikad bržeg protoka informacija, bliceva i klikova, čovjeku je neophodna ogromna snaga da ne bude „progutan“. I rijetko kad mu uspije. Prosto, algoritmi su uspostavili izrazito perfidnu tiraniju, presiju vrlo vješto prerušenu u lakoću i atraktivnost.
To više i nije neki novitet. Međutim, društveno-političke peripetije za nama iznjedrile su nešto što bi se moglo okarakterisati kao vrlo upečatljiva i interesantna pojava, a možda i sociološki fenomen. Premda se koncentracija izgubila, a ljudska pažnja postala ekvivalentna fokusu zlatne ribice, jedan je događaj već neko vrijeme u žiži javnosti. A da nam je neko rekao koji će to, pored svih ostalih biti, ne bismo mu vjerovali.
Da nam je neko prije deset godina rekao da će hapšenje i određivanje pritvora bratu bivšeg predsjednika, nedodirljivom i svemoćnom biznismenu, izazvati pomamu tek nekoliko dana, proglasili bismo ga ludim. Bez imalo uvijanja, očekivalo bi se likovanje njegovih neistomišljenika. Očekivalo bi se da će na svim stranama biti višenedeljne kontinuirane priče isključivo o tome.
Neupitna je činjenica da je narod i te kako ogorčen na pritvorenog i njegovu porodicu. Pardon, familiju. Na svačijoj skali prioriteta novac zauzima visoko mjesto, a svoju kontinuirano trodecenijsko nemanje ljudi su poistovjećivali sa imanjem te familije. Apsolutno opravdano. Ipak, halabuka je trajala nekoliko dana, i naprasno se utišala, svevši se na nivo pokojeg komentara. A to čuveno hapšenje nije bilo uopšte davno.
Da li je zaista novac centralni prioritet i orjentir današnjem čovjeku, budući da je dio onih koje je krivio za njegovu nestašicu doživio nešto ovako, a reakcija javnosti bila relativno kratkog daha? Reklo bi se, možda, hajde, preča im je sigurnost. I nije da ta tvrdnja ne bi imala argumenata. Ipak, internacionalni bijeg nekoliko osuđenika iz oblasti organizovanog kriminala i korupcije opet nije više glavna tema.
Maltene istovremeno su izmakli domaćem sistemu bezbjednosti, a ni na tome se nije zadržalo. Sofisticirana polovina bjegunaca slala je srceparajuće poruke koje su obilovale perfektno utreniranom viktimizacijom, dok se ova druga najednom promangupisala. Čuveni ai-ili-ne snimci stizali su kao kakvo smijurenje u facu državi, kao sprdnja sa odavno pokleklom pravdom. Bitno je istaći da je pomenuti već dugi niz godina kontroverzna i medijski dobro propraćena ličnost.
Uzevši sve ovo u obzir, a naročito imajući u vidu senzitivnost karakteristika pomenutih aktuelnosti, zapanjujuće je kojom je brzinom opšte interesovanje za bezbjednost opalo. Snimci su dolazili, ali svaki sa sve manje i manje pregleda i dijeljenja. Očigledno ni ortodoksno-medeni egzeplmar kolektivnog sunovrata nije mogao biti u centru društvenog zbivanja duže od par dana. Ni stare rane ne bole nas pretjerano.
Zvanično okončanje sramne montirane afere nakon gotovo decenije progona (za bruku, duže je dejstvovalo posle oslobođenja nego prije njega) nevinih ljudi; kraj praćka-podmetačine koja nam je svima neposredno uzela četiri, a posredno još ko zna koliko godina – sve ovo prošlo je maltene bez pompe. Ispraćen je pres, objavljen poneki fejsbuk status, i dosta. Batine, glad i teror bivšeg režima čiji je najbeskrupulozniji fundament bio upravo ovaj proces, stavljene su u zaborav.
A pro po posrnuća bezbjednosno-pravosudnih institucija – slučaj nasilničkog i tendenciozno skandalizovanog hapšenja jedne žene, intelektualke, doktora nauka, redovnog univerzitetskog profesora i nekadašnje ministarke resora usko vezanog za obrazovanje, duže je držao fokus nego sve prethodno navedeno, ali opet je sve to prebrzo utihnulo.
Društvo ni izbliza nije reagovalo na sve ovo onako kako su oni koji su prošli Golgotu u napakovanoj aferi, ili ona nakon medijskog linča, zaslužili. Da ne govorim o tome kako smo brzo zaboravili Madura, Grenland, kukumakanje nad egzistencijom i destrukcijom međunarodnog prava. Pa, ako bismo izvršili komparaciju prvih dana rata na Bliskom istoku i sad (a to je možda najrecentnije), naišli bismo ponovo na evidentan pad interesovanja javnosti.
Niko se više nuklearke ne boji, nikog više cijena u nebo nije strah. Nas eto ne zanima ni ono u našem dvorištu, šta će nam tamo neki Istok, valjda Bliski? Šta nas pa to i interesuje duže od dva dana? E to je fenomen. Misteriozno (pro)cureli eksplicitni snimci gotovo dva mjeseca zasjenili su sve prethodno analizirane društvene probleme.
Šampanjci zapjenili od putenosti, precrtane glave sporednih aktera bioloških procedura u privatno-javnim prostorijama, kulminiranje ogoljene strasti nad prikrivenim razumom, uz degutantno depersonalizovanje i humilijaciju ženskog pola. E to je to. To narod evo dva mjeseca drži na okupu. Nadjačalo je politiku i podjele na sve naše narode i narodnosti, za koje smo mislili da su zanavijek glavna tema crnogorskog društva.
Onog društva što ga do maločas nazivasmo konzervativnim i visokomoralnim. Mislili smo, ubi nas besparica i šovinizam. Kad ono, nešto potpuno po narodski kulminiralo je u svakoj žili i pori građanstva i nad novcem, i nad bezbjednošću, i nad prošlošću, i nad politizovanošću. O pravdoljubivosti, jeziku, onom službeno-neslužbenom, i idealima da ne pišem, to je davno izgubljena stvar. Nažalost.
Zato se nemojte, prerušeni u puritance i ostale prepoštene, smijati na najavljene inicijative. Dobar cenzus, mir u državi. A s ovim kolektivnim kvocijentom inteligencije biće cenzusa, bez brige. Ne smeta nam etičnost to da spriječimo sigurno. Kad smo sve ostale događaje bacili niz vodu, a za taj se sebično uhvatili, nije ni čudo što nam se na kašičici servira. Malo po malo, da zadrži želju i usplahirenost, a opet dovoljno otvoreno da ostane u središtu zbivanja. Narodu je zaista najpreče ono za čime žudi. I čega mu fali.
(Mišljenja i stavovi u rubrici Kolumne/Drugi pišu nisu nužno stavovi redakcije Borbe)
