Završni račun 2023
Piše: Milorad Vučelić, Pečat
Nije dovoljno samo reći da nećemo uvoditi sankcije Rusiji i nepobitno utvrditi koliko bi nas to koštalo i koliko bi nam neposredne materijalne štete to nanelo. I malo je reći da se to ne može učiniti zato što su osamdeset posto Srba rusofili, što je činjenica, i da je to „iracionalno“. I da je to ubedljivo najveći deo biračkog tela u Srbiji i kod Srba, te im zato, uoči izbora, to ne treba „iz glave isterivati“. Inače bi možda i pokušali, ili će neki i pokušati, a pogotovo posle ruske pobede na ukrajinskom frontu (ne samo vojnom) kao jednom od frontova gde kolektivni politički Zapad pokušava da ugrozi Rusiju. Radi potpune jasnoće treba ponoviti reči istoričara Saše Adamovića iz prethodnog broja „Pečata“: „Status koji Vladimir Putin ima u srpskom narodu nije nekakvo obožavanje tuđeg predsednika već duboko razumevanje njegove istorijske uloge.“
Nije reč, dakle, samo o neuvođenju sankcija Rusiji već i o prepoznavanju epohalne promene koja se odigrava u svetu. Rađa se moćna alternativa postojećem međunarodnom zapadnom projektu i oni koji politički i državno vode Srbiju toga moraju biti svesni i za to se moraju spremiti. Govorimo, naravno, o BRIKSU. Taj proces je otpočeo, te je zbog toga neophodno istrajati na očuvanju dubokog prijateljstva s našim tradicionalnim prijateljima Rusijom i Kinom.
ISTORIJSKO-POLITIČKO-VREDNOSNI OKVIR Neophodnost je utoliko veća što će od toga zavisiti i njihova velika uloga u Savetu bezbednosti UN i ne samo radi očuvanja onog što je najvažnije, a to je teritorijalni integritet Srbije, nego i osujećivanje takvih akata i dokumenata kakav je bila britanska deklaracija o genocidnosti srpskog naroda. Ruski veto je to zaustavio. U pamćenju Srba će zauvek biti očuvana visoko podignuta veto ruka Vitalija Čurkina u SB UN.
To bi bio jedan od delova istorijsko-političko-vrednosnog okvira u kome se odvijaju parlamentarni izbori u Srbiji. Srbija treba, mora da bude, i mora da ostane vojno neutralna, suverena i slobodna. I teritorijalno celovita kao članica Ujedinjenih nacija a na osnovu njene Povelje, kao i Rezolucije 1244 SB UN i drugih međunarodnih i potpisanih dokumenata. Dakle, nema priznavanja lažne albanske države Kosovo. Takvo priznanje proizvelo bi čitav niz predvidivih teških posledica kao što je, na primer, traženje ratne odštete od Srbije, a bio bi to i povod i razlog da se najveće srpske pravoslavne svetinje poput Pećke patrijaršije, Dečana i Gračanice proglase albansko-kosovskim kulturnim blagom i da se u njima ustoliči nekakva kosovska crkva kojoj bi carigradski patrijarh, kako god se zvao, podario autokefalnost.
Većina Srba ne podnosi vršljanje stranih zapadnih ambasadora po Beogradu i njihovo svakodnevno mešanje u unutrašnje stvari Srbije. Bilo da je reč o izjavama medijima ili polutajnim obaveštajnim aktivnostima. Ilustracije radi, može li neki častan muškarac ili žena, pa neka su i opozicioni političari, doći u američku ambasadu u kojoj ih neki Palmer dočekuje rečima: Momci, šta mogu da učinim za vas da dođete na vlast u Beogradu!
Nekada su se, posle aneksije Bosne i Hercegovine, svi dnevni i večernji šetači u Knez Mihailovoj klonili i učtivog pozdrava sa ambasadorom Austrougarske.
Stav srpskog naroda protiv NATO-a i pristupanja njemu je nepobitan i gotovo stoprocentan. Ilegalna vojska tzv. Kosova pretvorila bi se u regularnu agresivnu NATO trupu. A u Srbiji na izbore izlaze i oni koji direktno ili uvijeno žele da Srbija pristupi Severoatlantskoj alijansi. I da mu, valjda, pritekne u pomoć u borbama na ukrajinskom ili nekom drugom budućem vojnom frontu. Na kome se pripadnici vojske bratske Crne Gore inače već nalaze. Kada smo propustili da se nađemo pod Staljingradom, da to sada nadoknadimo. Šta to nedostaje Hrvatima zbog toga što su se trupe NDH borile protiv Crvene armije kod Staljingrada? Njihovi tadašnji saveznici su im se izdašno odužili razarajući Jugoslaviju i darujući im etnički čistu Hrvatsku, mislim čistu od Srba. I ekspresno ih primili u EU.
Doduše, Nemcima baš i ne ide. Zbog ratovanja na strani Zelenskog i sankcija protiv Rusije. U recesiji su i sada a biće i narednih godina. Nemačka vladajuća „semafor koalicija“ je, po njihovim zvaničnim istraživanjima, odavno izgubila legitimitet, a kancelar Šolc ima podršku dvadesetak odsto birača. A eto takav on pokušava da u ime EU uredi odnose na Balkanu i natera Srbiju da prihvati njegov i Makronov plan o priznavanju nezavisnosti „Kosova“ i kosovskom članstvu u UN. Već ovih dana oni će taj Šolc–Makronov plan poslati u Njujork kao nešto podrazumevajuće i opšte prihvaćeno što bi ilegalno i „na mala vrata“ bio pokušaj nesmetanog ubacivanja tzv. države Kosovo u članstvo Ujedinjenih nacija.
Podsećanja radi, Merkelova i Oland su tu skoro svojim prevarnim Minskim sporazumima „uredili“ odnose između Ukrajine i Rusije sa već poznatim i potpuno izvesnim ishodom. I sada preostali deo Ukrajine kandiduju za članstvo u EU. Na redu je i Moldavija, takođe sa izvesnim ishodima. Ukrajini je Rusija 2013. odobrila 15 milijardi evra ili dolara bezuslovnog kredita, a prva tranša od pet milijardi joj je data decembra 2013. godine.
RESURS NEPRISTAJANjA U SRPSKOM NARODU UVEK JE VELIKI Interesi naših protivnika na Balkanu i u odnosu na srpski narod su isti, čak se ni scenariji ne menjaju, ali ne treba smetnuti s uma da su im kapaciteti za to znatno manji i da će svake godine biti sve manji. Treba to izdržati. Za to je potrebna državnička veština koja nikada ne zaboravlja da je resurs nepristajanja u srpskom narodu uvek veliki. Često se, nažalost, u raznim političkim veštinama zaboravi na početni cilj zbog koga se za tim veštinama poseže i zašto im se pribegava.
Ako je mir odista najveća vrednost, onda i te kako moramo odgovorno odbijati sve planove ili međunarodne aktivnosti koje ga ugrožavaju na Balkanu. I to je jedan od osnovnih razloga zbog kojih se moramo odlučno opirati bilo kakvim planovima koji ga i kratkoročno i dugoročno mogu ugroziti. Balkan je „bure baruta“ samo onda kada to od njega naprave velike sile. Tome se koliko juče priklonio i naš „veliki prijatelj“ Tajip Erdogan.
I to je razlog za racionalni oblik evroskepticizma, koji ima ogromnu podršku u Srbiji. Pogotovo zbog toga što iz Brisela sasvim otvoreno i jasno govore da nemaju uopšte nameru da Srbiju prime u ovakvu „srećnu porodicu evropskih naroda“.
Očuvanje i jačanje, kao i zaštita Republike Srpske je među najvećim prioritetima u srpskom narodu. Srbija je i formalno pravno, baš kao i Ruska Federacija, jedan od garanata Dejtonskog sporazuma.
Briga o Srbima, ma gde živeli, pa i u Crnoj Gori, ključna je obaveza Srbije kao matične države.
Nasušna je potreba da se učestvuje u očuvanju i jačanju ugleda Srpske pravoslavne crkve. Njoj samoj to možda i nije potrebno jer je opstajala, i ponekad bila jedino uporište srpskom narodu, ali nama je to nužno. Svoju ogromnu moć, ugled i uticaj naša crkva je pokazala više nego ubedljivo u litijama u Crnoj Gori. I SPC živi u složenim vremenima ugroženog pravoslavlja u svetu.
U poslednjoj deceniji mnogo je brige u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj posvećeno negovanju odgovorne srpske kulture sećanja, što treba još više i jače nastaviti.
Podrazumevajući je, za ovu priliku, ekonomski napredak i bolji život kao nesumnjiva vrednost.
GARANT OČUVANjA VEĆINSKIH VREDNOSTI Mnogo toga se u predizbornoj magli, buci i besu zagubilo i postalo manje vidljivo. Na političkoj sceni mnogo je onih koji su direktno napali neke od ovih vrednosti. I onih koji su ih u ime režima veoma loše i tobože branili, vodeći pre svega računa o sopstvenim interesima i položaju, a često uopšte ne verujući u njih. Odvijao se isuviše često politički sukob na identičnoj i istovetnoj zapadnoj matrici.
Najviše je bilo onih koji su opozicione udare na vrednosti koje imaju dvotrećinsku ili još veću većinu prikrivali napadima na Aleksandra Vučića, smatrajući ga garantom ovde pomenutih vrednosti. Ili garantom potvrđenim baš tim što te vrednosti do sada nije narušio ili ugrozio.
Po našem mišljenju, na predstojećim parlamentarnim izborima u Srbiji izborna volja građana biće naklonjena onome ko je garant očuvanja i poštovanja vrednosti o kojima smo ovde pisali.