Zašto Srbi ne pristaju ne ultimatume

Uloge su podijeljene, EU obrađuje Beograd a za Prištinu su zaduženi Amerikanci. Jasno je da Zapad ima arsenal sankcija kojima može da pritisne one koji se protive njihovim predlozima.

U švajcarskom dnevnom listu Noje cirher cajtung, bivši dopisnik tog lista iz Beograda Andreas Ernst potpisuje tekst pod nazivom „EU u vezi sa Kosovom postavlja djelimični ultimatum Srbiji“.

„Srbija ima istorijska iskustva sa ultimatumima. Austrougarska je 1914, posle atentata u Sarajevu, zahtijevala da Beograd dozvoli njenim istražnim organima da uđu u zemlju. A 1999. su zapadne sile zahtijevale od Srbije da NATO preuzme kontrolu Kosova. Oba puta je Beograd odbio i oba puta je uslijedio napad. Možda to objašnjava žestoku javnu reakciju na televizijsko obraćanje predsednika Aleksandra Vučića početkom nedelje u kojem je rečeno da mu je ’velika petorka’ postavila ultimatum u vezi sa kosovskim pitanjem.“

Odbijanje predloga petorice dovelo bi do političkih i ekonomskih sankcija, zaustavljanja pristupnih pregovora sa EU i povlačenje evropskih investicija iz Srbije.

Predlog zaista liči na ultimatum i nije iznenađenje.

Sednica na temu KiM najavljena za 2. februar bi trebalo da bude prilika da se pokaže ozbiljnost, odgovornost i spremnost svih u srpskom društvu da se postigne jedinstvo i odlučnost da zaštitimo svoje temelje, interese i integritet.

Niko ne voli ultimatum, ali za razliku od mnogih, Srbi sui h iskusili na svojoj koži, imaju ružna iskustva I loša sećanja. Vučić je istakao više puta da neće prekršiti ustav I da nije I neće parafirati ništa što znači priznanje secesije KiM.

Diplomate su rekle da ne žele nikoga da uceni ili izlože sankcijama.“ Autor Noje cirher cajtunga navodi da diplomate tvrde kako samo žele da pomognu Beogradu i Prištini da nađu izlaz iz teške situacije. Ali navodi i njihov stav: ako se ta šansa propusti, biće posledica.

U tekstu se autor bavi predlogom koji je nastao na osnovu regulisanja odnosa dve Nemačke iz 1972, a na stolu je već deset godina. Po njemu obe strane priznaju postojanje one druge, imaju ekonomsku i političku komunikaciju, ali nemaju diplomatske odnose.

„Radi se o faktičkom, ali ne i pravnom međusobnom priznanju“, piše švajcarski list i podseća da je za Kosovo najvažnija odredba da Beograd neće stvarati prepreke za učlanjenje u međunarodne organizacije. „Članstvo u Ujedinjenim nacijama i Savetu Evrope bio bi za Kosovo važan korak u zaokruživanju takozvanog spoljnog stvaranja državnosti.“

„Noje cirher cajtung“ pozabavio se u tekstu i drugim aspektima Vučićeih stavova, ratu u Ukrajini, ekonomskim odnosima sa Nemačkom od kojih zavise desetine hiljada radnih mesta.

„Fragmentizovana opozicija pokazuje da se neće odazvati njegovom pozivu da zemlja pokaže jedinstvo. Ona Vučića optužuje za povinovanje ultimatumu i izdaju zemlje. Čak gunđaju i u njegovoj stranci. Ali, niko se ne usuđuje da se otvoreno suprotstavi nadmoćnom predsedniku.“

Autor se potom posvetio i Aljbinu Kurtiju: „Priklješten je i Vučićev kontrahent, kosovski premijer Aljbin Kurti. Dok EU obrađuje Beograd, za Kosovo su zaduženi Amerikanci. Pošto Kurti striktno odbija da dozvoli formiranje delimično autonomnog saveza srpskih opština na Kosovu, američka ambasada preuzela je stvar u svoje ruke i započela konsultacije sa partijama i nevladinim organizacijama.“

„Za Kurtija, koji se vidi kao antikolonijalni borac za oslobođenje, najpre od Srbije, a potom i od protektorata Ujedinjenih nacija, to je neverovatna provokacija: predstavnici jedne supersile direktno se mešaju u nadležnosti vlade. Međutim, otvoren otpor Amerikancima on sebi ne može da priušti. Amerika je na Kosovu popularna i smatraju je garantom postojanja države.“

Na kraju autor izvodi zaključak da je pritisak na Beograd i Prištinu rezultat namere da se u vremenima konfrontacije sa Rusijom po svaku cenu želi da se izbegne destabilizacija Balkana:

„Brisel i Vašington žele da ujedinjenim snagama proguraju to što vide kao kompromis: Srbija faktički priznaje Kosovo, a Kosovo odobrava ’svojim’ Srbima autonomiju.

Taj pristup, međutim, ima slabosti. Iz srpske perspektive to nije kompromis – naposletku, jasno je da bi posle faktičkog priznanja moralo da usledi i pravno, to je smisao plana. Još važnije: Zapad doduše ima veliki potencijal sankcija koje može da upotrebi protiv Beograda i Prištine, ali sa druge strane nema nikakvog podstreka koji bi ponudio kao nagradu za lepo ponašanje. Ono što je ranije funkcionisalo, obećanje članstva u Evropskoj uniji, postalo je neuverljivo. Srbija i Kosovo znaju da su prepreke za pristupanje Uniji nesavladive. Još jednom se pokazuje da su Evropskoj uniji, ako želi da strateški uspešno deluje, potrebne nove forme integracije problematičnih država.

Po definiciji, ultimatum (lat. poslednji) predstavlja zahtev čije se ispunjenje očekuje u određenom vremenskom roku i pretnju u slučaju da se taj zahtev ne ispuni. Ultimatum je obično poslednji u nizu zahteva, te je vremenski rok za njegovo ispunjenje često kratak i podrazumeva da strana koja postavlja ultimatum nije otvorena za dalje pregovore.

Definicija je jedno a život i praksa drugo. Siledžijstvo u rukavica, ljubazna pretnja ili kako god da se krsti, izaziva i reakcije koje se baš i ne očekuju, dokazali smo.  A to na ovim prostorima nije redak slučaj. Poruka zapadnjacima je da u njihovim kuhinjama paze šta kuvaju, nude i teraju nas da pojedemo. Na glasu smo da umemo i da trpimo a još većem glasu da i ne otrpimo. Pogled u prošlost bistri pogled u budućnost.

 

(Politika.rs)