Zašto smo daleko od zapadnih vrijednosti?

Piše: Slaviša Pavlović

 

Nedavno sam pročitao vest da je američka država Kolorado odlučila da dozvoli kućnim ljubimcima da budu svedoci na venčanju. Sklapanje braka legalno je pod uslovom da pas ostavi otisak šape na venčanom listu.

Najpre, pomislio sam da je vest lažna, ili da je u pitanju neuspeli pokušaj performansa.

Međutim, jedan par je objavio snimak ceremonije na društvenoj mreži TikTok i pobrao desetine pozitivnih komentara. Niko nije veličao ljubav mladenaca, nego postupak svedoka (kao da pas zna šta je uradio), njegovu lepu zlatnu-žutu dlaku, kao i ljubav prema životinjama.

Jedna gospođa, napisala je čak i da će se razvesti, kako bi mogla ponovo da se venča uz svedočenje svog voljenog ljubimca, za šta sam pomislio da je bilo ironično, ali sam prateći njen profil ubrzo shvatio da su ona i njen suprug, kako kaže, „mama i tata“ jednom labradoru.

Šta se dogodilo ili šta se događa sa ovim svetom?

Pokušavam da zamislim mentalni sklop službenika koji su izdali dozvolu da kućni ljubimac može postati svedok.

Ko ih je birao, izabrao, zaposlio?

Kad bismo se vratili kroz vreme, možda i samo tri decenije unazad, ovakav postupak, bilo gde u svetu, naišao bi na osude i kao performans, jer unižava instituciju braka, a čak i u liberalnim sredinama, činovnici bi bili smenjeni.

No, ovo nije jedina, niti slučajna anomalija koja zahvata „moderno“ društvo.

Izvesni Bil Dorsi iz Tenesija, ostavio je pet miliona dolara, kao i nekretnine, svom škotskom ovčaru po imenu Lulu. Pravnici, koji su komentarisali ovaj slučaj, pretpostavljaju da će nakon smrti psa, bogatstvo biti prosleđeno humanitarnim organizacijama.

Ono što je meni zanimljivo, jeste činjenica da nijedan od pravnih stručnjaka nije komentarisao da testament ne bi trebalo da bude validan.

Sa druge strane, u istoj državi, jedan muškarac, osporio je testament svog pokojnog oca, koji je deo imovine ostavio svojoj izabranici. Sud je, na osnovu svedočenja, procenjivao psihičko stanje preminulog u trenutku pisanja testamenta, iako nad njim, za života, nije izvršeno nikakvo veštačenje.

Da uprostim – sud je posumnjao u psihičko zdravlje čoveka koji je devojci ostavio nekretninu, ali nije imao razloga da sumnja u čoveka koji je imovinu ostavio psu.

Naravno, sada bi zluradi advokati rekli da je u drugom slučaju jedna strana osporila testament, ali zar zdrav razum ne bi trebalo da ospori psa kao naslednika?

Ipak, ovo o čemu pišem predstavlja samo posledicu, koja je tek proteklih godina počela da se ispoljava, a uzrok, ili bar jedan njegov deo, može se pronaći u istoriji.

Gladan čovek je poput životinje, razmišlja samo o hrani, a sit već ima i neke druge želje.

Svet se razvijao po sličnom principu.

Na Balkanu, usled ratova i Osmanlija, borili smo se za jedan obrok više, dok je Zapad imao prostora za napredak, filozofiju, uređenje i sticanje bogatstva, ponajviše zahvaljujući kolonijama.

U takvim uslovima, borba za ljudska prava postala je, ujedno, i brend Zapada, naročito tokom dvadesetog veka, kada je virus komunizma zahvatio istok Evrope, pa je brend postao i deo kulture.

Međutim, vremenom, kada su ideje o pravima žena ostvarene, kao i druge ispravne težnje, potreba za borbom i rešavanjem problema pretvorila se u izmišljanje novih borbi i pravila.

Dobar primer predstavlja ovogodišnje takmičenje „Pesma Evrovizije“. Dok je voditeljka čitala biografije izvođača, najmanje sam mogao da saznam o njihovom muzičkom obrazovanju ili profesionalnim dostignućima. U fokusu biografije bio je rod kome pripadaju, ili ne pripadaju, kao i psihički problem od kog su se lečili, dok su stečena znanja i veštine, sve ono čemu se svet milenijumima divio, postali nebitni.

A kada već govorim o rodovima, iako to nije krajnja anomalija, za sada je zvanično izmišljeno čak 74.

Siguran sam da i najveći borci za rodni identitet ne mogu ni nabrojati, a kamoli objasniti značenje svakog, počev od onih kojima se rod menja u zavisnosti od raspoloženja, preko onih kojima to zavisi od godišnjeg doba, pa sve do npr. „demifluida“, odnosno osobe koja ima više rodova, neki su fluidni, a neki statični (ma šta to značilo i hvala Vikipediji).

Kao što se ovo takmičenje, od muzičkog, transformisalo u promotersko, zapadni sistem i njegove pristalice polako već osećaju da se „nove slobode“ transformišu i okreću protiv svog tvorca. Dobar primer je australijski sud, koji je nedavno, uz muku (kako drugačije) odlučivao „šta je žena“, pošto je muškarac koji se tako identifikuje tužio društvenu mrežu namenjenu samo ženama, jer joj/mu je odbijen pristup. Naposletku, sud je presudio u korist diskriminisane žene i dodelio joj pozamašnu odštetu.

Verujem da će u budućnosti, kada sve ovo ozbiljnije zaživi, za nas, koji smo još daleko, biti zabavno da posmatramo na koji će način sudovi rešavati diskriminaciju onih čiji se rod menja u zavisnosti od raspoloženja, ili kada budu uvedene kvote da u državnoj upravi mora da bude zastupljen jednak broj rodova.

Povučeni novim trendom i slobodom da svako može da bude šta hoće, sve više ljudi se izjašnjavaju kao životinje, stupaju u brak sa drvetom, a prednjači trend venčanja sa samim sobom koji je već dobio ime – soligamija. Ali, ono što je najopasnije i najbesmislenije, jesu zakoni koji se odnose na transrodnu decu.

Nedavno je odjeknula vest da je biznismen Ilon Mask premestio svoje kompanije iz Kalifornije u Teksas, jer je guverner Kalifornije potpisao zakon kojim se, zaposlenima u školi brani da otkriju roditeljima ukoliko im se dete izjašnjava kao transrodna osoba. Sve više je zahteva, ne samo u Americi, o donošenju zakona kojim se dozvoljava deci da promene pol, pa tako jedan petogodišnji dečak u Australiji, čeka na operaciju promene pola iako se psiholozi protive. Odluka je doneta je na osnovu argumenata „advokata za transrodne osobe“. Ovaj mengeleovski pristup potvrđuje Špenglerovu misao da će Zapad, između ostalog, propasti jer čovek teži onom što je nedostižno.

Ipak, da ne bih navodio sve gluposti i hirove kojima su pojedinci, verovatno u svim zemljama, skloni, čudno je da na Zapadu, gde sve ovo polako postaje deo sistema, uopšte nema organizovane kritike. Oni koji bi se možda i suprotstavili, svesni su suočavanja sa tzv. kansel kulturom, koja doduše nije strana ni Istoku, pa svoje nezadovoljstvo menjaju za mir, umesto da budu optuženi za fašizam, ugrožavanje slobode i postanu smetnja napretku i evoluciji.

No, ono po čemu je zapadna kultura iznad drugih jeste marketing.

Nekada su se hvalospevi o zapadnim vrednostima pisali zbog tehnološkog napretka i univerzalnosti. Vremenom, kada su se te vrednosti transformisale i ogolile, pohvale su stizale zbog neznanja, ulizištva, a danas se pišu isključivo usled ekonomske zavisnosti.

Zahvaljujući tome, za mnoge od nas, ali i ostale narode koji su odrastali iza Gvozdene zavese, Zapad je sinonim prosperiteta i slobode, a njihovi zakoni i društveno uređenje smatraju se neuporedivo savršenijim.

Međutim, ako bismo njihove zakone bukvalno prepisali, a takvih predloga ima, došlo bi do apsolutne konfuzije i sukoba dve kulture.

Možda bismo podneli venčanje s drvetom, koje bi usput postalo predmet podsmeha. Hvala Bogu, i nakon ratova, sankcija i nemaštine, ostali smo konzervativni, pa decu još uvek posmatramo kao aseksualna bića, a čoveka i njegova prava ne delimo po rodovima, niti probleme identiteta proglašavamo prednostima.

Naš spas i imunitet na ovu bolest Zapada jeste u kulturnom obrascu, koji je nastao kroz vekove borbe za golo preživljavanje; nikada nismo živeli u izobilju, niti su se u nama rađale nedostižne fantazije protivne svakoj logici.

Naravno, nismo ostali imuni na nametanje ovog suludog trenda. I kod nas deluje nekoliko organizacija koje aktivno promovišu nove „vrednosti“. Na sreću, njihov angažman ne proističe iz potrebe naroda, ali predstavlja pokušaj instruisanja novih generacija. Za njih je potpuno ispravno nepovratno kasapljenje dece pre nego što postanu dovoljno zrela da odluče kojoj će kulturi pripadati, ali se protive tome da se deca krštavaju sve dok ne postanu punoletna.

Sa zapadnog stanovišta, verovatno i naša kultura poseduje mnogo anomalija, koje su im jednako nerazumljive i neprihvatljive. Neka tako i ostane; što bi rekao Momo Kapor – nemoguće je engleskom prevodiocu objasniti izraz „spava ko zaklan“.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)