Zašto primjeri Kosova i Republike Srpske nisu isti?

Drugi pišu: Igor Mekina

Rezolucija o Srebrenici je ponovo razbuktala strasti u BiH.

Iako je posebna sednica Narodne skupštine Republike Srpske (RS) o „sporazumu o mirnom razdruživanju RS i Federacije BiH“ otkazana, to ne znači da je to pitanje zauvek zatvoreno. Leto je dovelo do stišavanja strasti, ali osnovno pitanje je i dalje isto – da li Republika Srpska ima pravo na „razdruživanje“? Dok američki i evropski zvaničnici upozoravaju da Republika Srpska „nema pravni osnov“ za otcepljenje, Milorad Dodik odgovara da to nije tačno.

„Kada kažu da ne postoji pravni osnov za razdruživanje, ni to nije tačno. Pravni osnov postoji pošto su Republika Srpska i Federacija BiH strane potpisnice aneksa Dejtonskog mirovnog sporazuma, tako da u Delegaciji EU treba da prestanu da iznose lažne tvrdnje“, dodao je predsednik Republike Srpske.

Malo pre toga je Dodik ponovio da Republika Srpska i Kosmet „žele isto“, dakle „nezavisnost“ i da oni koji se zalažu za „nezavisnost Kosova“ moraju da računaju na to da će i Republika Srpska „sa većinskim srpskim stanovništvom želeti isto“.

„Naravno, Bosna nije priznala Kosovo, niti namerava, jer Republika Srpska ne želi nikakve dvostruke standarde“, rekao je.

Pošto Dodik, kao i neki drugi političari, tvrde da je Kosmet deo Srbije, dok se istovremeno zalažu za „otcepljenje“ Republike Srpske, to može da znači samo dve stvari, naime, (1) da za srpske političare nezavisnost Kosmeta ne bi bila sporna, ako bi međunarodna zajednica isto pravo priznala i Republici Srpskoj i da srpski političari izjednačavaju ta dva pravna problema, ili (2) da su srpski političari, koji se istovremeno zalažu za „razdruživanje“ Republike Srpske i protive nezavisnosti Kosmeta (gde oba entiteta traže „isto“) licemerni zagovornici „duplih aršina“.

Iz te logičke zbrke vodi samo jedan put – i to preko odvajanja, a ne izjednačavanja primera „Srpske“ i „Kosova“. Ko sme da se „otcepi“ ili „razdruži“ a ko ne, sa stanovništva međunarodnog prava u situacijama „van kolonijalnog konteksta“ (kako to definišu međunarodni pravnici) odlučuje jednostavan kriterijum – da li se radi o situaciji „otcepljenja“ ili „raspada“ neke zemlje? Jer jednostrana otcepljenja su gotovo uvek odbačena kao nezakonita, dok su primeri raspada zemalja – neproblematični.

Činjenica da su mnoge (pre svega zapadne) države u slučaju „Kosova“ postupile u suprotnosti sa tim postulatom (priznavši nezakonito proglašenu nezavisnost) više govori o njihovom nepoštovanju međunarodnog prava, nego o „promenjenim pravilima“, kako su tvrdili oni koji podržavaju jednostrano otcepljenje Kosmeta.
Sve to nam je dobro poznato i iz primera SFRJ. Proces raspada je počeo jednostranim otcepljenjima, koja su bila veoma sporna – Slovenija i Hrvatska su priznate tek pola godine posle proglašenja nezavisnosti! To se potom pretvorilo u proces raspada zemlje, što je utvrđeno u mišljenjima francuskog pravnika Roberta Badintera. Arbitražna komisija je u svom prvom mišljenju, od 29. novembra 1991. godine, ocenila da se SFRJ nalazi u „procesu raspada“, a rezultat je bio da su republike koje su činile zemlju postale nove države, iako taj proces još nije bio kompletan.

Zbog nepostojanja savezne vlade koja bi predstavljala celu Jugoslaviju, naime, „nije postojala vlast koja je imala ovlašćenja i pravo da spreči odlazak konstitutivnih republika“, a to je dovelo do raspada SFRJ. Ako bismo to spoznanje primenili na situaciju BiH i Kosmeta, nameću se dva zaključka na osnovu takvog stanja stvari. Prvi je, da primere Kosmeta i BiH ne treba mešati, kako često čine mnogi političari. Jer u primeru BiH se radi o slučaju sličnom SFRJ, gde se osamostaljuje konstitutivan deo nekadašnje države.

Sa druge strane je Kosmet potpuno drugačiji primer „jednostranog otcepljenja“ gde dolazi do pokušaja otcepljenja dela teritorija koji nije „samo-određujuća jedinica“ države i gde se matica tome protivi.

Osamostaljenje jedne od republika BiH ne bi predstavljao „otcepljenje“ jer u BiH, kao i u slučaju SFRJ, postoji „savezna vlast“ koja ima svoj osnov u dva ravnopravna konstitutivna dela države, tako da bi osamostaljenje jednog dela dovelo do „nepostojanja savezne vlasti“ kao takve. Na taj način, da citiramo Badintera, BiH „više ne bi imala ovlašćenja i pravo da spreči odlazak konstitutivnih republika“ i time spreči raspad države.

Razlika između otcepljenja i raspada je u tome što u slučaju otcepljenja entitet od kojeg se otcepljuje izdvojeni entitet i dalje postoji, dok u drugom slučaju više ne postoji. Jasno je da će pripadnici „federalnih“ institucija BiH i bošnjački političari, uz podršku Zapada, braniti stav da je slučaj osamostaljenja Republike Srpske zapravo „slučaj secesije“. Time Republiku Srpsku stavljaju u rang međunarodnog delikventa i žele da joj onemoguće sticanje nezavisnosti i eventualno kasnije priključenje Srbiji.

Ali Republika Srpska ima čitav niz argumenata da ospori taj stav. Mogla bi da se pozove na primer SFRJ pa čak i na praksu i argumente tadašnjih država koje su stekle nezavisnost – na primer Slovenije. Podsetimo na odlazak slovenačkih delegata sa 14. kongresa SKJ, što je bio početak kraja Jugoslavije. Nešto slično može se desiti i sa BiH. Bez Srpske nijedan zajednički organ BiH više ne bi mogao da funkcioniše.

Opet, kao i u slučaju SFRJ, imali bi posla sa „krnjim“ Predsedništvom BiH i drugim „krnjim“ organima. Tokom raspada SFRJ, slovenački i hrvatski političari su stalno kritikovali „krnje“ predsedništvo i druga „nelegitimna tela“. Njihovu nelegitimnost su izazvali sami, odlaskom slovenačkih i hrvatskih delegata i poslanika. Nije teško zamisliti sličan scenario i u BiH.

Sa druge strane, ne može se reći da je slučaj Kosmeta primer „raspada“ zemlje. Očigledno je da je u konkretnom slučaju mali deo (oko 15 odsto) teritorije pokušao da se jednostrano otcepi od unitarne Srbije, bez dozvole matice.

Istovremeno, secesija ima „kontroverzan“ status u međunarodnim odnosima, jer su postojeće zemlje „alergične na koncept secesije“.

Svi međunarodni dokumenti o sukcesiji država odnose se na države „koje su nastale u skladu sa međunarodnim pravom“. Razlika između raspada i secesije je takođe jasno definisana u dve Bečke konvencije o državnoj sukcesiji. Najvažnija karakteristika raspada je da nijedna zemlja nema pravo veta da zaustavi proces raspada.

U slučaju jednostrane secesije, taj veto zadržava matična zemlja.

Ovakva ujednačena praksa zemalja je snažan argument protiv otcepljenja Kosmeta od Srbije. Slučaj secesije Kosmeta nije slučaj „razbijanja“ jer se Priština otcepila od Srbije koja nije bila savezna država, poput SFRJ ili Bosne i Hercegovine. U prilog Srbiji govori i trend u praksi međunarodne zajednice, a taj je da je saglasnost matične države i dalje neophodan uslov za priznavanje prava na otcepljenje.

Posle 1945. godine, kako je primetio poznati međunarodni pravnik Džejms Kroford, „međunarodna zajednica je bila krajnje nevoljna da prihvati jednostrano otcepljenje delova nezavisnih država ako se secesiji protivi vlada te zemlje“. Primer proglašenja nezavisnosti Kosmeta je otuda primer nelegalne secesije. Toliko nezakonite, da je do sada samo jedna država – Bangladeš – imala sreću da to na kraju „legalizuje“.

Eventualna nezavisnost Republike Srpske, pak, bila bi samo primer onoga što je po međunarodnom pravu neosporno – raspada države. Raspada sličnog onima u prošlosti, na primer raspada Senegambije, Čehoslovačke, Sovjetskog Saveza ili raspada SFRJ. Ti raspadi nisu bili sporni, pa nema razloga da bi bilo drugačije i slučaju Bosne i Hercegovine.

Sa druge strane, međunarodno mešanje „baba i žaba“ i izjednačavanje sporne secesije sa nespornom dezintegracijom može doneti samo loše rezultate koji bi u velikoj meri štetili pravednom rešavanju svih otvorenih problema na Zapadnom Balkanu, a pre svega interesima naroda Republike Srpske i Srbije. Zato nije teško zaključiti da izjednačavanje slučajeva Kosmeta i Republike Srpske ide u korist sopstvene štete.

(RT)