Zašto je propao Oven-Stoltenbergov plan za BiH? Amerikancima je trebalo da Srbe poraze na bojnom polju

Posrednici UN i EU  za rješavanje krize u Bosni i Hercegovini, norveški diplomata Torvald Stoltenberg i engleski lord Dejvid Oven, na današnji dan, 20. avgusta 1993. godine, predstavili su u Ženevi, u okviru plana nazvanog po njihovim imenima, mapu koja je predviđala da se Bosna i Hercegovina podijeli u zajednicu tri etničke, konstitutivne republike. Plan nastao u trenutku kada je Vojska Republike Srpske imala prevagu na skoro svim frontovima i koji je trebalo da stavi tačku na rat u BiH, predviđao je da Srbi dobiju 53 posto teritorije nekadašnje republike SFRJ, muslimani odnosno Bošnjaci 30, a bosanskohercegovački Hrvati 17 posto.

Predstavljanju mapa prethodili su teški pregovori tri zaraćene strane krajem jula 1993. godine. Predstavnici tri naroda iz Bosne i Hercegovine u Ženevi su 30. jula te godine prihvatili sporazum. Muslimanski lider Alija Izetbegović i vođa muslimana u Zapadnoj Bosni Fikret Abdić preko državne BH Televizije izjavili su da prihvataju plan.

Dan kasnije Izetbegović je promjenio mišljenje, povukao je potpis sa plana. Po nekim objašnjenjima iz Sarajeva, Izetbegović je to tada učinio jer u planu, navodno, nije bilo jasno „definisano članstvo Unije Republike Bosne i Hercegovine u UN“.

Pregovori o ovom planu trajali su u čitavoj drugoj polovini te godine ali, bez opipljivih pomaka.

Oven-Stoltenbergov plan, mišljenje je mnogih, imao je u drugoj polovine te 1993. godine potencijala da zaustavi rat u BiH i ovoj bivšoj republici SFRJ „uštedi“ pune dvije godine prolivanja krvi, hiljade žrtava i izbjeglica.

Zašto se to nije desilo? Zašto je neprikosnoveni vođa muslimana u BiH Alija Izetbegović prihvatio plan a zatim ga odbacio i ko mu je u tome pripomogao? Da li je i rat u BiH još jedan od onih u svijetu koji su Amerikanci htjeli?

„Kada je riječ o razbijanju Jugoslavije tu su u početku evropske države definitivno igrale glavnu ulogu – Njemačka, Austrija, Italija, Vatikan, Engleska. Amerika na samom početku nije bila za to da se razbija Jugoslavija. Međutim, po svjedočenju njihovog ambasadora u Vatikanu Tomasa Patrika Milejdija, kada je Amerika vidjela da je stvar završena, da evropske zemlje planiraju razbijanje Jugoslavije, onda su u tome prihvatili vodeću ulogu. Ono što je bitno jeste da 1992. godine dolazi do promjene administracije u SAD, da Bil Klinton pobjeđuje na izborima, da dolazi klintonistička administracija koja je po strukturi bila antisrpska i ta administracija preuzima glavnu ulogu u procesu“, analizira za RT Balkan tadašnje okolnosti istoričar Aleksandar Raković.

Po Rakoviću, što se tiče Oven-Stoltenbergovog plana, koji je bio evropski po karakteru, on za Amerikance nije bio bitan jer je „Amerika već 1993. godine imala potpunu vodeću ulogu i nije imala namjeru da pravi bilo kakve kompromise za BiH, a Alija Izetbegović je bio samo njihov pion“.

„On je radio ono što mu oni kažu i zbog toga nije prihvatio taj plan“, kaže Raković.

Prema planu dvojice diplomata, „Savez Republika Bosne i Hercegovine“ trebalo je da čine tri konstitutivne republike. SR BiH trebalo je da bude članica OUN, na čelu izvršne vlasti stajalo bi tročlano Predsjedništvo a odluke bi se donosile konsenzusom. Nosilac izvršne vlasti trebalo je da bude i Ministarski savjet a bio je predviđen i Savezni parlament od 120 poslanika, po 40 iz svake republike.

Plan je predviđao i da ni SR BiH ni bilo koja od republika nisu mogle da zadrže vojne snage, razoružanje svih vojski u BiH trebalo je da se obavi pod nadzorom UN i EU a bila je predviđena i demilitarizacija Bosne i Hercegovine.

Bilo je predviđeno i da se ni jedna od republike ne može otcijepiti, odnosno izdvojiti iz zajednice bez saglasnosti svih republika.

Norveški diplomata Torvald Stoltenberg u intervjuu za „Radio Slobodna Evropa“ aprila 2012. godine govorio je o svom planu za BiH i izjavio da je ovaj plan za Bošnjake „definitovno bio bolji od Dejtonskog plana s kraja 1995. godine“.

„Predstavnici SAD su tada rekli da je predlog mirovnog sporazuma iz 1993. godine nemoralan. Ja sam im kazao da ako hoćete savršen mir, onda će rat dugo trajati“, rekao je tada Stoltenberg dodajući da je razlika između mirovnog sporazuma iz 1993. i Dejtona u tome što je rat trajao dvije godine duže i u tom periodu je ubijeno na hiljade ljudi a na desetine hiljada ih je izbjeglo.

Istoričar Aleksandar Raković kaže u razgovoru za RT Balkan da je Oven-Stoltenbergov plan Bošnjacima zaista davao više teritorija i da oni sada kontrolišu manje teritorije nego što je to trebalo da bude prema planu dvojice diplomata

„U tom smislu je on za njih bio bolji, imali bi svoju republiku, a sada nemaju svoju republiku. U suštini, očigledno je da je Amerikancima već tada trebalo da Srbe poraze na bojnom polju. Jer da je opstao ovaj plan, onda bi Republika Srpska imala teritorijalnu sponu sa Republikom Srpskom Krajinom, potpuni kontinuitet. Knin bi imao međunarodno priznato zaleđe Republike Srpske. Amerikanci su i te kako promislili kako da razbiju srpski prostor, za njih je bilo važno da ne postoji nikakva spona između Banjaluke i Knina i nikakav teritorijalni kontinuitet koji bi vodio od Beograda do Jadranskog mora. Da je to prihvaćeno ne bi pala ni Republika Srpska Krajina. To bi bio sasvim drugi geopolitički kontekst da je prihvaćen taj plan“, kaže Raković.

Aliji Izetbegoviću, u slučaju Oven-Stoltenbergovog plana, nije bilo prvi put da jedan od planova za rješavanje krize i rata u BiH prihvati, potpiše, pa da dan ili nešto kasnije pogazi ono što je obećao ili potpisao. To se dešavalo i 1992. i 1993. godine. Čiji su tu prsti sve bili umješani?

„Zapadni prsti. Tu je samo pitanje ko je bio glavni akter u kom slučaju. Možda su početkom 1992. bili zapadni Evropljani, a od 1992, 1993. Amerikanci vode glavnu riječ. Oni organizuju pregovore u vojnoj bazi da bi se demonstrirala sila. Nije čak ni važno koja je od zapadnih struktura u kom trenutku igrala glavnu ulogu u razbijanju srpskog etničkog prostora, oni su to sve uradili zajedno“, kaže Raković.

Da li se u slučaju Oven-Stoltenbergovog plana može povući neka paralela sa pregovorima u Rambujeu kada je Srbiji nametnut rat? Da li se u oba slučaja radilo o ratu koji su Amerikanci htjeli?

„U Rambujeu je bilo reči o direktnoj ucjeni, prihvatite ili ćete se suočiti sa agresijom i okupacijom. To ni jedna država ne bi mogla da prihvati i Amerikanci su to znali. Što se tiče 1993. u pitanju nije bila ucjena. Paralela sa može povući što je glavni intervenionistički akter Amerika. U jednoj mjeri se razlikuju ta zbivanja, ali je kontekst i proces bio istovjetan. U Rambujeu je bila do kraja ogoljena, bez diplomatskih rukavica primjena sile i ucjena prema Srbiji i to su već svi privhatali kao normalno, jer je rat 90-ih do te mere stigmatizovao Srbe da je sve bilo moguće uraditi protiv njih. I još jedna paralela – akteri su isti. Klinton, Holbruk, Olbrajtova, da ih sve ne ređam. Svi oni su bili uključeni u događaje u građanskom ratu u Jugoslaviji 1991–1995. i kada je riječ o agresiji na SRJ 1998. i 1999. godine“, zaključuje Raković.