Zastava Srbije: Dovitljivost kneza Miloša i povratak orla

U avgustu 2020. godine, nakon sastanka predsjednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i premijerke Ane Brnabić sa rukovodstvom Republike Srpske doneta je odluka o uspostavljanju zajedničkog praznika Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave.

U dva dana, 10. odnosno 11. septembra te godine vlade Srpske i Srbije donijele su odluke kojima je ova inicijativa prihvaćena, a Dan zastave postao je zvanični državni praznik koji se proslavlja na današnji dan, 15. septembra.

Cilj uspostavljanja novog praznika bio je jačanje jedinstva između srpskog naroda u Srpskoj i Srbiji, ali i jačanje kulta nacionalne zastave. U državama koje imaju sličan praznik, ustaljena je praksa da se na Dan zastave ističe ovo obelježje države, kako na državnim institucijama tako i na privatnim domovima.

To se mora, međutim, raditi na propisan način koji u simboličnom, ali i praktičnom smislu pokazuje poštovanje prema zastavi kao jednom od najprepoznatljivijih državnih simbola.

Heraldičar Dragomir Acović kaže za RT Balkan da je naš Zakon o izgledu i upotrebi grba, zastave i himne Republike Srbije vrlo precizan kada je u pitanju isticanje i potreba zastave i ko hoće da ga pročita nema nikakve dileme u vezi s tim. Mnogi, međutim, to ne rade.

„Zbog toga se zastave kod nas ističu više po osjećanju, nego po znanju, što samo po sebi ne mora da bude ništa loše. Ljudi više vole da na svadbama, na primjer, koriste državnu zastavu na koju nemaju pravo, nego narodnu zastavu, na koju imaju pravo, jer državna zastava je bogatija pošto ima na sebi grb. Možete da kažete da to nije po zakonu, ali to ne možete da zamjerite nikom“, objašnjava Acović.

On dodaje da je sasvim drugi slučaj kada se na državnim ustanovama okači zastava na način na koji je zabranjeno da se ona ističe jer to onda znači da nadležnog u toj službi koji se stara o zastavi mrzi da pročita šta piše u zakonu.

„Kači se onako kako je nekom zgodno, a svi je okače pogrešno zato što su svi navikli da kupuju komercijalne jarbole koji se koriste za reklamne banere“, navodi Acović.

On podseća da se državna i narodna zastava ističu na isti način: zastava mora da bude uspravna na jarbol, odnosno mora da bude pod uglom od devedeset stepeni u odnosu na jarbol.

Ukazuje i na primer Palate Srbija gde su zastave na zgradi istaknute na pravilan način, a one na jarbolima ispred nje na nepravilan.

„Takođe, državna zastava ima proporcije 2:3 i to je nešto što zakon propisuje i vi ne možete da se pozovete na to da onaj koji je pravo uniforme, recimo za vojsku ili policiju, to nije znao pa je napravio 1:2. To je nepoštovanje zakona“, ističe Acović.

Poznati heraldičar, koji je učestvovao u izradi zakona o državnim simbolima, naglašava da to nije toliko dramatično, ali pokazuje nemaran odnos koji se onda preslikava i na pitanja koja nemaju veze sa zastavom.

„Ipak, i zastava i grb ispunjavaju svoju funkciju, oni jesu znaci identiteta, ljudi se prepoznaju i za razliku od prethodnog grba i zastave, koje smo imali dok smo bili Jugoslavija, ovo nema veze sa ideološkom i partijskom pripadnošću. To je ogromna razlika. Zbog toga ljudi mogu mnogo lakše, prirodnije, pozitivnije da se identifikuju“, napominje Acović.

Za samu srpsku zastavu kaže da je nastala iz seoske dovitljivosti kneza Miloša Obrenovića u vremenu kada je, dobivši ograničenu nezavisnost, rešio da Srbija usvoji svoje formalne oznake, grb i zastavu.

„Prvi njegov pokušaj je bio da ta zastava bude u tada već definisanim panslovenskim bojama crveno-plavo-belo. On je rešio da usvoji tzv. trgovačku zastavu Ruskog carstva koju je propisao još Petar Veliki, a koja je bila belo-plavo-crvena. Pun entuzijazma istakao je tu zastavu na kneževskom dvoru na šta je na njegovo zaprepašćenje usledila dramatična uzbuna među stranim konzulima“, priča Acović.

Jedni su protestvovali zato što im je to ličilo na boje zastave Napoleonove Francuske, a drugi, između ostalih, i ruski konzul je protestvovao jer se koristi njihova zastava.

„U tom momentu je knez Miloš prosto improvizovao: rekao je ako su svi besni, hajde da je okrenemo naopačke. Od seoske dovitljivosti kneza Miloša smo došli do prve zastave koju su Srbi odmah prihvatili“, kaže Acović.

I grb i zastavu zvanično je usvojio kralj Milan Obrenović 1882. godine i ona je ostala nepromenjena sve do ujedinjenja 1918. godine.

„Tada su Slovenci i Hrvati zahtevali da njihova polja na grbu moraju da budu iste površine kolika je i površina sa grbom Srbije. Nema tu ko je koga oslobodio, nema ko je veći, ko je značajniji, ima da bude sve isto. Napravljena je nova varijanta grba, ali i nov raspored boja: plavo-belo-crveno. To je postala zastava Jugoslavije“, kaže Acović.

Ona se koristila sve do dolaska komunista na vlast, koji su poništili grb i stavili veliki crvenu petokraku umesto njega.

„Nijedna druga zastava na svetu nije imala toliku petokraku kao naša“, dodaje Acović.

Konačno, devedesetih godina prošlog veka Narodna skupština odlučila je da bi zastava trebalo da ima drugi grb. U međuvremenu su se menjale vlasti, predlozi nove zastave, da bi konačno izmenama Ustava iz 2008. godine bilo izmenjeno ime države i tada smo dobili grb i zastavu kakvu smo imali 1882. godine. A koja se danas vijori sa državnih institucija.