ZAKLETVA

Piše Emilo Labudović

Nepisano je pravilo da se zakletve daju kako bi se kršile. Broj čvrsto datih zaklinjanja preko kojih se potom prešlo kao preko livade je nevjerovatan. Od onih tipa „od sjutra ne pijem“, „od sjutra ne pušim“, od sjutra počinjem da trčim“, pa sve do onih, i pred oltarom datih, zakletvi koje su trajale do iza prvog ćoška.

U političkom miljeu Crne Gore trenutno dominiraju tri „zakletve“ koje su postale neka vrsta mantre, redovnije i od samog „Očenaša“. Sa njima počinju i završavaju se sve „molitve“ ovdašnjih idolopoklonika boginje zvane Politika, sa sluškinjama zvanim Vlast i Moć. Narod je, doduše, davno zaključio da što se čovjek u nešto više kune to je veća mogućnost da će da prevjeri, ali bez ove tri zakletve na političkoj sceni Crne Gore ni kafu ne počinju da piju.

Prva i najviše rabljena zakletva glasi: „ sa svima da, sa DPS – om ni za živu glavu“! Ova, skoro pa svakodnevna, poštapalica preduslov je za čak i za razgovor o mogućoj sadadnji ili koalicionim savezima i postizbornim kombinacijama. Osim onih koji nikada nijesu bili u političkom dosluhu sa DPS – om, a koji, po logici, imaju najviše prava na ovu vrstu opreznosti, u to se sve više kunu i oni politički akteri koji su se, direktno ili „preko Male Krsne“, ispilili iz Milovog šinjela. A onda, kad zaista treba napraviti otklon od tridesetogodišnjeg DPS nasleđa, nađe se milion i jedan, politički ili personalni, razlog za odustajanje od ozbiljnije rekonstrukcije političkog sistema u državi na koju su se „pobjednici“ nebrojeno puta obavezali. Tako se svaka posavgustovska politička kombinacija, prije ili kasnije, razbila i dovela do toga da se u pojedinim sredinama češće izlazi na izbore nego u bioskop. A politička i svaka druga ostavština „kralja iz Rastoka“ i dalje stoji netaknuta.

Druga „zakletva“, u čijem se isticanju utrkuju svi odreda, jeste ona u Evropu. Evropa, ili smrt, mogla bi da se simplifikuje današnja verzija crnogorske borbe za mjesto pod političkim suncem. „Sa nama mogu samo oni koji su apsolutno opredijeljeni za evropski put Crne Gore“, drugi je po snazi uslov za političko sabratništvo, pri čemu se uopšte ne uočava apsurd ovog uslova. Jer, kad su svi, bez ostatka, „za Evropu“, onda je na ivici infantilnosti to isticati kao uslov. Prevedeno: po tom kriterijumu svi mogu sa svima. Izuzetak bi donekle mogle da budu Nova i DNP zbog nemirenja sa izolacijom Rusije iz političkog i privrednog života Crne Gore, ali ove dvije partije nikad, i nikad, ničim ni verbalno ni konkretno, nijesu dezavuisale svoju evropsku agendu.

Treća, ne manje važna i ne manje česta „zakletva“ je ona o borbi protiv organizovanog kriminala. Da im je pri svakom pomenu ove mantre otpadala po oka mesa, danas bi „kavčani“ i „škaljarci“ bili zombi kosturi koji jedva hodaju. I dok se svi do jednog kunu kako će ovoj aždaji stati nogom za vrat, i na stolu i ispod stola traje besomučno nogatanje oko preuzimanja kontrole nad bezbjednosnim sektorom. A dok traje to besprizorno međusobno ruženje, Adžićeva i Dritanova bitka da se vrate i Aleksin nemušti vrisak da je to njegovo „bojno polje“, nema dana a da ne iskrsne neka nova afera i lopovluk, čije gomilanje samo doprinosi da se brzo zaborave one prethodne i nikad razriješene.

I kod nas, a i u inostranstvu, kao neka vrsta kozmetičkog dodatka, zakletve se završavaju onim okretanjem Nebu i izjavom: „tako mi Bog pomogao“! S obzirom na stepen ozbiljnosti zakletvi, posvećenosti i poštovanju zadate riječi, Gospod je gore apsolutno besposlen, jer nema kome da pomaže. Jer, zakletva je, za one koji se Boga ne boje a ljudi se ne stide, kojima je obraz isto što i zadnjica, samo riječ i ništa više. Narod bi reko: „pas lanuo, vjetar odnio“, a ima i ona mekanija verzija u izvođenju Zdravka Čolića: „ljubav je samo riječ, i ništa više…“!