Za politički Zapad je autoritaran svaki vladar koji poštuje volju svog naroda

Piše: Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik Večernjih Novosti

Na portalu uticajnog nemačkog „Cajta“ neposredno pred naš Božić našao se komentar novinara Urliha Ladurnera pod naslovom „EU samo čvrstom rukom može da ‚pripitomi‘ Vučića“. Nije, važno je napomenuti, ovde reč o nekom nemačkom tabloidnom pisaniju već o tekstu u listu koji ima daleko veće geopolitičke strateške pretenzije.

„Kažnjavati Srbiju – naravno da to zvuči oštro i zloćudno imperijalistički.“ Ali, dodaje Ladurner, „EU je posebno prošle godine i to ne svojom voljom naučila da će biti shvaćena ozbiljno samo ako je oštra i spremna da drugima nanese bol“.

„Čvrst i nepopustljiv kurs prema Rusiji, prema Kini, ali i prema članici EU Mađarskoj – to je deo neophodnog političkog sazrevanja Unije. Krajnje je vreme za oštriji kurs prema Srbiji.“

Znači malo je bilo to što je Srbija skoro punu deceniju bila pod međunarodnim sankcijama koje je prvo i uvela EU, malo je bilo što je pod dominantnim uticajem Nemačke krvavim građanskim ratom razbijana Jugoslavija. Nelegalnim priznanjima proizveden je rat u BiH. Onda je podržan albanski terorizam na KiM koji je prerastao u oružanu agresiju NATO-a u kojoj je prvi put posle Drugog svetskog rata učestvovala nemačka armija. Malo je bilo što je munjevito priznata nezavisnost tzv. države Kosovo itd.

EU je kroz taj proces „sazrevala“, ali nedovoljno sudeći po „Cajtu“. Da bi EU konačno „sazrela“, Srbija se mora kazniti a „Aleksandar Vučić mora da plati cenu svoje politike. Ako se ne priključi sankcijama protiv Rusije, ako ne prekine da podgreva konflikt sa Kosovom, ako ne sedne za sto da počne ozbiljne pregovore sa Kosovom – onda bi kandidatski status Srbije trebalo zamrznuti i okončati finansijsku pomoć EU.

„Ukoliko se takva pretnja iznese verodostojno, Vučić će brzo postati pitom … jer on samo reaguje na pritisak.“

Otkad se ucena naziva pritiskom posebno je pitanje.

Što se „pripitomljavanja“ Vučića tiče, na to je i metaforički i direktno odgovorio sam Vučić.

A što se pritisaka tiče, stvar je mnogo zanimljivija. Već dugo se i previše često na političkom Zapadu kao autoritaran karakteriše onaj vladar koji poštuje volju svog naroda i pritisak koji ta volja izaziva. U slučaju Srbije svaki vladar ne bi bio autoritaran ukoliko bi uveo sankcije Rusiji i priznao nezavisno Kosovo. To što bi se oglušio o pritisak većine naroda koji se protivi takvim odlukama bio bi samo dokaz njegove demokratičnosti i poštovanja vladavine prava. Najočigledniji i najdrastičniji primer je bio onaj crnogorski. Tamo je javno više puta rečeno da su vlasti odolele pritisku građana: da smo pitali narod, nikada ne bismo ušli u NATO i nikada ne bismo priznali Kosovo. I zato ga nisu pitali i zato su dobili demokratsku legitimaciju od političkog Zapada. Dok nije bilo kako je bilo i kako biva.

Vratimo se Nemcima. Pre desetak godina pritisnuli su Srbiju da potpiše Briselski sporazum. Pre nešto manje od decenije pritiskali su Rusiju da potpiše Minske sporazume s Ukrajinom. Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel je pre mesec dana u već pomenutom „Cajtu“ javno obznanila da je to bila velika prevara Rusije jer je Nemačka (uz pomoć Francuske) na taj način kupila vreme da bi se što više naoružala Ukrajina. I da bi što uspešnije ratovala protiv Rusa, kako na ukrajinskoj, tako i na ruskoj teritoriji. Pre nekoliko brojeva „Pečata“ to smo komentarisali i analizirali.

Ali neka ozbiljna poređenja se sama po sebi nameću.

Priština, za razliku od Beograda, nije ispunila nijednu obavezu iz Briselskog sporazuma. Ali je zato Priština, poput Kijeva, uz svoje zapadne pokrovitelje, s Nemačkom i Amerikom na čelu, iskoristila vreme, te stvorila brojne do zuba naoružane paravojne i vojne specijalne jedinice. Te naoružane formacije služe isključivo za teror nad Srbima koji žive na Kosovu i kao oružana pretnja Srbiji i njenom integritetu.

U sastavu Kfora su mnogi pripadnici nemačke vojske. Ali se taj nemački kontingent ovih dana znatno ojačava jer se procenjuje da bi Srbija i dalje bila vojno premoćna ukoliko bi bila prinuđena da brani svoj narod. Naoružanom Kurtiju ipak treba pomoć u vojnim trupama. Neke kvazidržavnosti su tamo ionako stvarane samo u vremenima nemačke ili austrougarske okupacije.

Ove surove činjenice pokušava da zabašuri i prikrije mala grupa vajnih eksperata i tobožnjih profesora. Malobrojni su, ali su zato visokofrekventni u medijima glavnog toka u Beogradu. I naravno, prikrivajući glavne krivce, uporno govore o „malignom uticaju Rusije“.

Na kraju se ipak vratimo Nemcima, „Cajtu“ i njegovim saradnicima. Mislili smo da ih, tako obrazovane, ne treba podsećati kako su se u istoriji završavali njihovi ultimatumi Srbiji, pripitomljavanja paktovima uoči „Barbarose“ i potpaljivanje Balkana.

Ali izgleda da treba.