Za nas Srbe je Montenegro bio tamnica, a za vas koji naričete danas- pusto gubilište, shvatate li, pobogu?!

Piše: Mihailo Medenica

Slušam ovo „komitanje“ u ropcu, nariču i leleču ko zadušne babe, svak na ivici samoubistva, eno pokušavaju da se predoziraju dojč – kafama i espresom, da se uguše „gaetušama“, da slavno postradaju u tviter jurišima za slavu onog isprdka od Montenegra ubeđeni da života posle DPS-a nema, zaboravljajući da ga, zapravo, nije bilo za vakta tog zla!

Ne razumem vas, ljudi, života mi – trideset i kusur godina ste bili zaupci sopstvenih života, nadničari svakodnevice, robovi na svojemu a danas se zarozali od suza za lancima, kako ćete dalje slobodni…

Montenegro je mrtav, slavite, nema u ovome slučaju potrebe za onom „o pokojniku sve najlepše“ jer to zlo na umoru nije imalo ni jednu lepu reč o vama dok vas je dizalo na omču da, tobož, s visine jasnije vidite…

Sve što ste videli bila je vaša propast i laž da vas u toj propasti čeka bolje sutra, a ni juče niste imali, a i kako bi – iznova ste se rađali i umirali ko nacija svakoga dana, živeli svoju doživotnu kaznu bez prava na pomilovanje ko nekakav crni, đavolji blagoslov.

Za nas Srbe je Montenegro bio tamnica, a za vas koji naričete danas- pusto gubilište, shvatate li, pobogu?!

Sada ste slobodni da budete i Crnogorci, ako vam je Srpstvo toliko mrsko, a to u Montenegru niste smeli!

Bili ste nešto ko nacija iz kesice što se na brzinu spremi i ničemu ne valja čim se ohladi, a otrov je ako se podgreje…

Vi ste dobili, ne mi Srbi, jer mi smo naše sačuvali, a šta ste vi imali da čuvate kad vam je svemu isticao rok upotrebe i pre nego što pročitate uputstva za korišćenje identiteta, vere, jezika, istorije…

Da su se zapatila dva groba pa da kažete: „Evo, stojimo nad humkama predaka…“, ili dve kuće pa da stanete na prag: „Evo nas na pragu časnog montenegrinskog doma…“, no i grob i prag su svetinje čoveka a ne onih što su se ispisali iz ljudi i upisali u inventar…

Nije vam Milo Đukanović „obnovio državnost“ no vam je vezao oči, metnuo pred vas nešto ko one pinjate, pa udrite močugama dok ne pukne i budite šta god da iz nje ispadne…

Ne shvatite ovo kao uvredu, naprotiv, ovo je slovo u slavu vaše slobode, mi Srbi smo i raspeti bili slobodni da slavimo Crnu Goru, a vama je bilo zabranjeno ono najdivnije- da budete raspeti!

Samo je raspet čovek slobodan jer strada za ono u šta veruje i šta voli, a mi smo, Srbi, sa tog krsta dogledavali Crnu Goru, a vi s omče crnju i goru, pa vidite imate li za čim da naričete danas?!

Da smo mi, Srbi, pošli iz Crne Gore kao što ste nam želeli šta bi vama ostalo jer za nama bi pošli i jezik i pismo i vera i brda i reke i grobovi i nebo…i naših i vaših predaka koje ste trampili za naciju i državu što se sprema u ključaloj vodi pet do sedam minuta…

Slavite, velim, i srećan sam zbog vas- možete na mobe umesto u kuluk; na livade umesto u blato; na reke umesto u bare; u crkve umesto u bezbogomolje; u domove umesto u prihvatilišta…

Neka je srećna slobodna Crna Gora, ni moja ni vaša, no naših predaka i potomaka!

Slavite, aman, nije ovo pobeda jedne politike protivu druge, no suštine naspram forme, poražavajuće i pogubne forme!

Dobro nam došli na raspeća, pa kome volja?

Možete i dalje stajati pod njima i proklinjati sve srpsko, no sve srpsko nikada više dozvoliti neće da vas zlo diže na vešala ubeđujući vas kako gubeći dah i sklapajući oči dišete punim plućima i vidite u nedogled.

Ponavljam: nije pobedila moja politika, srpstvo nije izborno već Božije pravo, pobeđen je Montenegro- srpska tamnica, a vaše gubilište!

(IN4S)