Vučić i Vučević raskrinkavaju mrežu špijuna: Beograd važan u obavještajno-bezbjednosnom smislu, premijer stekao dragocjeno iskustvo vodeći ministarstvo odbrane

Raskrinkavanje hrvatskih agenata

Do prošle godine, u Srbiji je bilo veoma retko da se špijuni hapse, proteruju i javno raskrinkavaju. To ne znači da aktivnosti stranih obaveštajaca nisu bile velike, ali su se takve stvari rešavale uglavnom u tišini. Od čuvenog slučaja hapšenja Momčila Perišića, Vladana Vlajkovića Virage, Miodraga Sekulića i američkog obaveštajca Džona Nejbora, u motelu “Šarić” na Ibarskoj magistrali 2002. godine, prošlo je dosta godina dok nismo imali sličan slučaj. U 2016. godini imali smo slučaj Čeda Čolovića koji je uhapšen pod sumnjom špijunaže za hrvatsku obaveštajnu službu SOA, a nedugo posle njegovog slučaja brojni mediji su pisali da je Veljko Popara iz UKP MUP-a Srbije osumnjičen za špijunažu i odavanje podataka u korist Amerikanaca. Sve do prošle godine bilo je svega nekoliko sporadičnih slučajeva još, a onda je usledila prava srpska kontraobaveštajna ofanziva. U novembru prošle godine Srbija je proterala Hrvoja Šnajdera, diplomatu koji je radio u Ambasadi Hrvatske, a zapravo je bio špijun SOA-e. To je bio do tada najmanje peti slučaj u 22 godine da u Srbiji padaju hrvatski špijuni, ali ne i poslednji. Kroz istoriju vidimo da većinu uhapšenih i raskrinkanih u našoj zemlji čine upravo hrvatski agenti.

Hrvatska služba najaktivnija u Srbiji

Božidar Kulišić, službenik Narodne banke Srbije (NBS), bivši udbaš, bio je hrvatski agent ubačen kao lažna izbeglica nakon Oluje. Uhapšen je 2001. godine i umro tokom suđenja. Radnica Službe državne bezbednosti (SDB) Srbije Marica Lončar, takođe je otkrivena 2001. godine da je radila za hrvatsku službu. Uhapšena je i kasnije proterana. Hapšenje hrvatskog agenta Čeda Čolovića 2016. godine je verovatno od svih slučajeva hrvatske špijunaže, sve do slučaja Šnajder, bilo najbolje poznato široj srpskoj javnosti. Čolović je priznao delo i u sklopu nagodbe o priznanju krivice, osuđen je na tri godine zatvora. Tokom 2019. godine su bivši pripadnik MUP-a Srbije Dražen Letić i bivši hrvatski policajac, a zapravo agent SOA-e, Nikola Kajkić osumnjičeni da su prikupljali podatke kako bi diskreditovali napore Srbije u procesuiranju ratnih zločina. Letić je još ranije tokom te godine bio uhapšen zbog šverca kokaina, dok je Kajkić do danas ostao nedostupan srpskom pravosuđu. Početkom 2023. godine pojedini mediji su preneli da su dvojica oficira Vojske Srbije privedena pod sumnjom da su odavala vojne tajne hrvatskoj službi, po problematici naoružavanja naše vojske, a posebno na meti za prikušljanje podataka o tome su im bili dronovi samoubice. SOA je to radila ne samo za sebe, već i za NATO, koji tu službu koristi za rad protiv vojno neutralne Srbije, pri čemu ga naročito zanima razvoj vojnotehničke saradnje naše zemlje sa Ruskom Federacijom i NR Kinom. O ovom slučaju osim šturih natpisa u medijima, nije bilo izneto nikakvih detalja i prošao je ispod radara javnosti, Nema nikakve sumnje da je hrvatska služba i za svoj, a i za račun svojih zapadnih saveznika, verovatno najaktivnija u Srbiji.

Bugarski špijun priznao delo

Nedugo nakon slučaja Šnajder, imali smo i hapšenje bugarskog špijuna sa područja Bosilegrada. Rezervni oficir Vojske Srbije i radnik Centra za kulturu u Bosilegradu Ljuben Gligorov (1963) uhapšen je pod sumnjom da je bugarskoj službi odavao poverljive informacije o stanju u našim oružanim snagama. On je bugarskoj strani prosleđivao podatke o broju vojnika u Vranju, stanju u jedinicama, kao i šta sve oni koriste od oružja i opreme. Dostavljao im je i kadrovsku šemu bezbednosnih organa. Takođe, referisao je i o političkoj situaciji na jugu zemlje. Osumnjičeni je priznao delo, a bio je praćen najmanje godinu dana. Radio je za bugarsku Državnu agenciju za nacionalnu bezbednost (DANS). Njemu je određen pritvor nakon saslušanja. Tereti se da je pripadnicima strane organizacije Republike Bugarske saopštio tajne vojne podatke, koji mogu da prouzrokuju štetne posledice za bezbednost, odbranu i vojne interese države Srbije. Kada je reč o bugarskoj službi, ona je slično hrvatskoj službi, aktivna na području Srbije i za svoj račun, ali i za račun svojih zapadnih NATO mentora. S obzirom na to da su se slučaj Šnajder i Gligorov dogodili neposredno pre parlamentarnih izbora u Srbiji, mnogi opozicionari su iznosili neosnovane optužbe na račun državnog vrha da je navodno reč o populizmu i predizbornoj kampanji, a možemo se zapitati da li su te tvrdnje iznosili iz neznanja samo ili možda jer su i sami, svesno ili nesvesno, bili deo mreže stranih službi. Da prilikom tih hapšenja nije bila reč o prikupljanju političkih poena, potvrđuje i to što se kurs hapšenja i javnog raskrinkavanja stranih špijuna itekako nastavio i nakon izbora.

Pohapšeni albanski agenti

Krajem prethodne i početkom ove godine, bilo je nekoliko hapšenja u razmacima, a koja su povezana sa razbijanjem jedne grupe koja je radila za albansku obaveštajnu službu, a delom i za njenu marionetu, tzv. Kosovsku obaveštajnu službu. Uhapšeno je nekoliko lica u različitim intervalima, a vođa te grupe, Dejan Raković, nedavno je u sklopu priznanja krivice i osuđen na četiri i po godine zatvora. Sledeći slučaj koji je javno obelodanjen u februaru ove godine jeste hapšenje četvoro državljana Srbije koje je sprovela BIA, od kojih je dvoje radilo u državnim organima Republike Srbije, a dvoje u stranoj nevladinoj organizaciji. Ne zaboravimo ni to da je nakon decembarskih izbora bilo nasilnih protesta u Beogradu u kojima su predvodnici bili povezani sa Nemačkom i njenim državnim servisom Dojče Veleom. Predsednik Srbije je, komentarišući tadašnje nasilje na postizbornim protestima, nedvosmisleno naveo da država ima dokaze o tome koja je strana služba i na koji način bila umešana u sve to. U tom periodu je objavljeno i da su ruske službe upozorile srpske kolege o planovima za prevrat i nasilje, a naša strana je to javno potvrdila i zahvalila se ruskoj strani. Nekoliko meseci nakon toga, nešto slično se dešavalo kada je ruska strana upozoravala na zloupotrebu protesta protiv litijuma u cilju prevrata i destabilizacije Srbije od strane Zapada, a zanimljivo da se na sličan način po tom pitanju, kao i o destruktivnoj antidržavnoj ulozi nekih zapadnih NVO u Srbiji oglasila i kineska strana. Iako paradoksalno, Zapad jeste taj koji javno podržava eksploataciju litijuma u Srbiji, ne bi bio neuobičajen metod da se zapadna strana služi takvim paradoksima, pa da npr. istovremeno gura i eksploataciju litijuma u Srbiji i proteste protiv toga, kako bi rušila suverenističku vlast u Srbiji ili je pritiskala što više, ako baš ne može da je sruši – vode se principom da po tom pitanju u Srbiji mogu biti u vin-vin situaciji. U antilitijumskim protestima učestvuju u dobroj meri i obični ljudi koji su iskreni u svojim zabrinutostima,  ali nema sumnje da  zlonamerni (geo)politički faktori pokušavaju te proteste da  usmere na svoju vodenicu i zloupotrebe ih. Da strane službe u Srbiji ne miruju, pokazuje i naredni slučaj.

Bugarska potpkopavala našu namensku industriju?

U akciji BIA, tužilaštva i policije krajem jula ove godine uhapšeni su M. O. (37), D. L. (64) i D. M. (63) svi iz Valjeva, zbog sumnje da su izvršili krivično delo špijunaža. Osumnjičeni su bivši i sadašnji inženjeri u Holding kompaniji „Krušik“ iz Valjeva, koji su, kako se sumnja, neovlašćeno iznosili poverljivu poslovno- tehničku dokumentaciju iz ove kompanije i ustupali je inostranoj organizaciji, a na štetu bezbednosnih, odbrambenih, vojnih i drugih interesa, kao i slabljenje moći Republike Srbije. Predsednik Srbije je komentarisao ovaj slučaj hapšenja, rekavši da će ih biti još, da naši organi sve znaju, tvrdio je da se radnici prodaju strancima za sramotno malu svotu novca, kao i da zna da su postojali pokušaji da se ubace GPS uređaji u granate i rakete, preko pojedinih radnika u našim fabrikama. Uhapšeni iz Krušika su, prema pesanju brojnih medija, sumnjiče da su podatke odavali za firmu ATS Grup iz Skoplja, koja je u vlasništvu Ševćeta Demirovskog, etničkog Albanca iz Severne Makedonije, koji je već hapšen u Srbiji zbog špijunaže i korupcije 2019. godine, kada je faktički uhvaćen na delu sa radnikom “Prvog partizana” iz Užica Borivojem Glišovićem, uhapšenim zbog krađe dokumentacije o proizvodnji municije kalibra 12,7 milimetara, koju je predao Demirovskom, a tokom istrage je Glišović priznao da je iskopiranu dokumentaciju prodao za 30.000 evra. To se dešavalo gotovo istovremeno sa aferom Krušik, za koju se sumnja da je Bugarska, što zbog (geo)političkih, što zbog komercijalnih interesa imala ključnu ulogu u toj kampanji i da je ciljano potkopavala našu namensku industriju, jer se bugarska namenska industrija nadmetala za isto tržište sa našom, a naposletku je zbog afere Krušik i uspela da dobije neka arapska tržišta, sa kojih je Krušik izbacila iz igre. Važnu ulogu u kreiranju afere Krušik, ali ne samo nje, kada je u pitanju Srbija, imala je Dilijana Gajtandžijeva i njen Armsvoč. Demirovskog je uz kauciju, skandalozno, pustila na slobodu sudija Milena Božović, poznata kao politički izuzetno aktivna u opozicionom Proglasu. Sumnja se da Demirovski ne špijunira samo zbog sebe i svoje firme, već i za račun stranih NATO službi Demirovski je krajem prošle godine predstavio prvi makedonski dron a tom prilikom je njegovu firmu posetio bivši premijer Severne Makedonije, Dimitar Kovačevski, čija partija SDSM je nekoliko meseci kasnije doživela pravi brodolom na izborima. Predsednik Vučić je komentarišući slučaj hapšenja u Krušiku naveo Severnu Makedoniju kao teritoriju ka kojoj su išle informacije, ali je naveo da je u ovom slučaju ta teritorija samo protočni bojler, misleći na krupnije međunarodne aktere i tom prilikom je dodao da različite strane službe u Srbiji rovare sa svih strana.  Nema sumnje da je predsednik tom prilikom izneo očiglednu istinu, a strane službe su često i međusobno zavađene na teritoriji Srbije, vode ratove između sebe, prate jedni druge, a čak se i služe trikovima da iznose narative koji liče na njima suprotstavljenu globalnu stranu i neretko teže da u Srbiji odaju utisak da one grupe iza kojih oni stoje su grupe koje podržava suprotni globalni spektar.  To na sličan način rade i istočne i zapadne službe u Srbiji i predsednik Srbije je jedanput čak i javno govorio o ovim njihovim trik metodama najperfidnijih obmana. Kada je reč o istočnoj strani, najpoznatija afera je bila čuvena afera Kleban iz 2019. godine, iako je u njenom slučaju presudno kumovala zapadna organizacija Belingket, u kojoj glavnu reč vodi Bugarin Hristo Grozev.

Srbija – plodno tlo za strane službe

U kontraobaveštajnoj akciji BIA i drugih bezbednosnih organa, krajem avgusta ove godine, uhapšen je hrvatski špijun, kome je kasnije određen i pritvor.  Hrvatska strana je potpuno negirala da se takav slučaj desio i da je pao njen špijun. O tome su se javno oglasili i tada odlazeći direktor SOA-e Danijel Markić, pa čak i premijer Andrej Plenković. Naša država nije dozvolila da to prođe bez odgovora i pojašnjenja, pa su tako naši zvanični državni organi potvrdili verodostojnost slučaja. A premijer Srbije Miloš Vučević je oštro i državnički replicirao Plenkoviću tokom Bledskog strateškog foruma, istakavši da nema spora da je hrvatski špijun uhapšen i da bi hrvatskoj službi bolje bilo da provere ko joj sa spiska špijuna fali. Kao što vidimo, od novembra prošle godine, do sada, nanizali su se slučajevi Šnajder, Gligorov, albanske grupe predvođene Dejanom Rakovićem, četvroočlana mreža radnika državnih organa i NVO, hapšenje radnika Krušika i još jednog hrvatskog špijuna. Naši organi su u poslednje vreme hapsili i nekoliko pripadnika terorističke UČK i tzv. KPS-a. Za sve to vreme imali smo i slučaj terorističkog napada u Beogradu ispred izraelske ambasade, kao i ubistvo srpskog policajca u Loznici. Imali smo nedavno i slučaj hapšenja američkog državljanina sa pištoljem u centru Beograda, a uhapšeni ima krajnje interesantnu biografiju i njegov slučaj neodoljivo je podsetio na slučaj uhapšene bivše američke Foke, Dejvida Denijela Korbeta, koji je uhapšen u Beogradu 2018. godine. O raznim protestima i zlonamernim antidržavnim medijskim kampanjama da i ne govorimo. Sve to govori u prilog tome da se situacija u Srbiji, kao i u svetu, poslednjih meseci dramatično ubrzala i obaveštajno-bezbednosno intenzivirala. U Srbiji su osim ruskih, kineskih, raznih zapadnih i drugih svetskih službi, itekako aktivne i službe vodećih muslimanskih zemalja, izraelska služba, službe svih susednih i zemalja regiona, što je sve u neku ruku očekivano i normalno. Srbija jeste plodno tlo da bude nekakva Kazablanka iz Drugog svetskog rata, Lisabon, Istanbul, neka nova, balkanska Švajcarska, što je svakako bolje nego biti Drezden ili Staljingrad u vihoru svetskog rata. Kada je prisustvo drugih službi u cilju nekakvog posredovanja, pregovaranja i normalnog delovanja koje nije usmereno protiv Srbije, to se svakako prati, ali se ne preduzimaju radikalne mere.

Tandem Vučić- Vučević raskrinkavaju mrežu špijuna

Kada pak dolazi do onih destruktivnih uticaja, vidimo da je, za razliku od nekih prethodnih vremena, kada smo imali ekstremno prozapadnu (bivšu) vlast, sadašnja državna politika da se to ne toleriše, što broj hapšenja i javno objavljenih slučajeva palih špijuna u poslednje vreme, jasno pokazuje. Pogotovo se neće to tolerisati susednim zemljama, poput Hrvatske i sličnih. Da je Beograd važan u obaveštajno-bezbednosnom smislu, svedoči i nedavna poseta direktora CIA, Vilijama Bernsa, a pojedini predstavnici države Srbije, poput Aleksandra Vulina su išli u zvanične posete čelnicima ruskih službi bezbednosti, što govori o trenutnom multivektorskom pristupu Srbije i veštom balansiranju na svetskoj sceni. To ne bi bilo moguće da nema rukovodstvo koje prepoznaje izazove u toj sferi, a predsednik Vučić je pokazao da izuzetno razume tu problematiku. Premijer Srbije Miloš Vučević stekao je dragoceno iskustvo vodeći ministarstvo odbrane, koje u svom sastavu ima dve agencije koje se bave bezbednosnom i (kontra)obaveštajnom problematikom. Zbog toga je ovaj državnički tandem i postigao ovakve rezultate prethodnih meseci na tom polju, a odluka da se rezultati tog rada i javno objave, a ne samo rešavaju u tišini, doneta je svesno, ali ne iz nekakvih populističkih pobuda, već je i to (geo)politička poruka da agresivne zemlje shvate da se to neće tolerisati i da Srbija nije slobodna teritorija nikome za zlonamerne spletke. Kada neko bude sledeći put radio sličnu temu, kao ja u ovoj analizi, verovatno će imati dosta toga da ažurira i da ubaci još svežeg materijala i objavljenih slučajeva, kojih nije bilo u trenutku pisanja ovog teksta.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)