“Vremena za gubljenje Crna Gora i njena omladina više nemaju”
piše: Ivana Mitrović, članica Asocijacije mladih SNP Podgorica
Kao mlada osoba svakog dana osjećam posledice pogubne tridesetogodišnje vladavine DPS i njenih partnera. Otkad smo se rodili, ja i moji vršnjaci znamo da samo jedna partija vrši vlast u Crnoj Gori i da jedan čovjek, bez ikakvih obzira, vuče konce naših života.
Iako je Ustavom garantovano da je osnovno obrazovanje u Crnoj Gori besplatno, vlast ne misli na muke koje naši roditelji imaju kada krajem avgusta počne spremanje djece za školu. I dalje moramo zavisiti od dobre volje gradskih uprava koje, osim u par opozicionih opština, obezbjeđuju udžbenike samo za učenike nekoliko prvih razreda.
Šta tek reći o srednjoškolcima i studentima? Naši roditelji jedva sastavljaju kraj s krajem i prinuđeni su da se zadužuju kako bi nam omogućili da završimo školovanje. Visoke cijene školarina na fakultetima mnoge su spriječile da dođu do diploma, a „kopernikanski“ zaokreti i reforme koji se sprovode svakih nekoliko godina samo komplikuju status studenata čija bi osnovna preokupacija trebalo da bude sticanje znanja. U tom smislu, jedan od noviteta je i odluka Univerziteta Crne Gore da se uvede naplata školarine za specijalističke studije u iznosu od 1.000 eura, i to u jeku pandemije korona virusa kada je ekonomija stala, turizam posrnuo, a mladi ljudi izgubili priliku da makar kroz sezonski posao na primorju nešto zarade.
Kada nekim čudom i završimo fakultete, veliki broj nas odlazi preko granice, u druge zemlje, gdje sa diplomama pravnika, ekonomista, inženjera i drugih profesija, radimo u restoranima, hotelima, na bazenima i u drugim firmama koje nemaju veze sa našom strukom, ali smo makar pristojno plaćeni. Onda se predstavnici vlasti trude da ubijede građane da su autobusi puni omladine koja bježi glavom bez obzira samo priča zlonamjernika koji rade protiv države.
Ostali, koji odluče da ostanu, a nemaju člansku kartu DPS-a i drugih partija na vlasti, godinama čekaju na biroima rada ili rade za mizerne plate koje im nisu dovoljne ni da se prehrane, a kamoli da zasnuju porodice. Ima i onih koji se, razočarani u sve, okreću kriminalu i pridružuju ozloglašenim klanovima, a njihovi životi se nerijetko tragično okončavaju.
Dakle, da bismo razbili tridesetogodišnje okove korupcije, protekcionizma i kriminala, moramo dati nešto od sebe. Ne možemo čekati da nam neko drugi donese slobodu i boljitak, već moramo uzeti stvari u svoje ruke. Prva prilika za to pruža nam se 30. avgusta kada samo treba da potezom olovke ispišemo svoju sudbinu. Vremena za gubljenje Crna Gora i njena omladina više nemaju.