Vizantijska „kob“ Rusa i Srba

Piše: Slobodan Antonić,  sociolog i univerzitetski profesor

 

Prošli put sam pisao o slavljenju ruske sinteze dva kulturno-istorijska elementa – slovenskog i vizantijskog. Sada ću pak da se osvrnem na one Ruse koji su upravo pravoslavlje kao izbor smatrali istorijskom greškom.

Prvi od njih je Petar Čaadajev. On je u Filosofskim pismima (1828-1830) – inače, pisanim na francuskom – dao sledeću ocenu Rusa kao naroda i kulture:

„Usamljeni u svetu, ništa mu nismo dali, ničemu ga nismo naučili. Mi nismo uneli nijednu ideju u korpus ljudskih ideja, ničim nismo sarađivali u progresu ljudskog uma, a sve što smo od tog progresa dobavili, sve smo pokvarili. Od prve minute našeg društvenog postojanja mi nismo ništa uradili za opštu dobrobit ljudi, ni jedna korisna misao nije se rodila na besplodnom zemljištu naše domovine, ni jedna velika istina nije izdignuta iz naše sredine. Nismo se potrudili da ništa izmislimo sami, a iz onoga što su smislili drugi, mi smo prenosili samo obmanjujuću spoljašnjost i nekorisnu raskoš.“

Ovakva nihilistička ocena sopstvenog naroda i kulture dobro nam je poznat fenomen, i ne treba je posebno komentarisati. „Prokleta čaadajevština!“ (proklяtaя Čaadaevщina), reći će već 1833. godine Petar Kirejevski.

No, ključna istorijska greška Rusa, smatra Čaadajev, bilo je preuzimanje hrišćanstva od Vizantije, a ne od Rima. Kako kaže ovaj mislilac: „Mi smo se, povinuvši se našoj zloj sudbini, okrenuli ka ništavnoj, od zapadnih naroda duboko preziranoj Vizantiji, da od nje primimo moralni zakon koji je trebalo da bude položen u osnov našeg vaspitanja“.

Istorijska vododjelnica

 

Odabravši Vizantiju i pravoslavlje, a ne Rim i katolicizam, veruje Čaadajev, Rusi su se samoizolovali od Evrope i ostali izvan civilizacijskog razvoja koji je predvodilo zapadno hrišćanstvo. Dok se na Zapadu odigravao istinski istorijski napredak društva, ekonomije, nauke i kulture, Rusija pre Petra Velikog ostala je izvan istorije – upravo zahvaljujući vizantijskom pravoslavlju.

I Aleksandar Hercen se, pre nego što je prešao na Zapad da živi, „slagao s Čaadajevljevom ocenom ruske istorije i sadašnjice“. „U njemu se nekako blagorodno ovaplotila razumna strana katolicizma“, pisao je Hercen za Čaadajeva.

Hercen je takođe mislio da „s izuzetkom Poljske, Sloveni spadaju više u delokrug geografije, nego istorije“. Problem je bio u slovenskom „ustajalom pravoslavlju (stoяčee pravoslavie) i otuđenju od celokupnog čovečanstva“ (ovde 289; up. ovde 177). Zato je Hercen prezirao „slovenofilske fanatike (slavяnobesnuющiesя)“, koji „ne razumeju istoriju, ne razumeju evropski razvitak – to je ludilo (pomešatelьstvo)“ .

Hercen je, kao i Čaadajev, verovao da je ključna istorijska vododelnica bilo primanje hrišćanstva od Vizantije. „Preobraćenje Rusije u pravoslavlje jedan je od onih važnih događaja čije nesagledive posledice, utičući tokom vekova, ponekad menjaju lice celog sveta. Da se ​​to nije dogodilo, nema sumnje da bi posle pola veka, ili jednog stoleća, katolicizam prodro u Rusiju i pretvorio je u drugu Hrvatsku ili drugu Češku.“

Velika drama

Inače, Hercenov otac je bio bogati ruski plemić koji uopšte nije čitao ruske knjige. „Za vreme njegovog vaspitanja“, piše Hercen o ocu, „biti obrazovan značilo je biti što manje Rus. Do kraja života on je bolje i pravilnije pisao francuski nego ruski – on à la lettre (doslovce – S. A.) nije pročitao nijednu rusku knjigu, čak ni Bibliju!“.

Ipak, Hercen je promenio mišljenje o Evropi kada se tamo preselio, provevši poslednjih dvadesetak godina života na Zapadu. On se razočarao, najpre, u zapadnoevropski kosmopolitizam: „Svi su nemački revolucionari veliki kosmopoliti – sie haben überwunden den Standpunkt der Nationalität (prevazišli su stanovište nacionalnosti – S. A.) – a svi su nabijeni najrazdražljivijim, najupornijim patriotizmom. Spremni su da prihvate svetsku republiku, da izbrišu granice između država, ali samo da Trst i Dancing pripadnu Nemačkoj.“

Hercen je, takođe, prezreo Evropu, uvidevši dominaciju hedonističkog i koruptivnog sitnoburžoaskog duha – zbog čega se tamo, po njegovom mišljenju, ne može razviti socijalizam: „Mi prisustvujemo velikoj drami (…). Ta drama nije ni manje ni više nego raspad hrišćansko-evropskog sveta (razloženie hristiano-evropeйskogo mira). (…) Orangutani koji se nisu razvili u ljude, uopšte čine četiri petine cele Francuske i više od 95 odsto cele Evrope.“

Tako je Hercen došao na slovenofilski položaj kada je reč o kritici Zapada (up. ovde 197), mada je njegov lek za Rusiju bio sasvim drugačiji i zvao se ruski socijalizam (russkiй socializm; ovde 193; up. ovde 205).

Vizantija kao sudbina

Ali, da se vratimo na Vizantiju kao sudbinu, zanimljivo je i razmišljanje Čedomira Antića na temu: šta bi bilo da su Srbi prihvatili katolicizam. Hrišćanstvo je u srpske zemlje dolazilo i iz Rima i iz Carigrada, a Nemanja je „prvo bio kršten po rimskom obredu“ (ovde 19). Da je Srbija postala katolička, što je lako moglo da se desi, „težište njene države ostalo bi na primorju“, pa bi „takva Srbija svoje težnje okrenula ka uspostavljanju katoličanstva u zaleđu (u Raškoj) i borbi protiv jeretika u Bosni“ .

Dolaskom Turaka, smatra Antić, katolička Srbija bila bi pokorena, ali bi bila obnovljena, već tokom 17. ili 18. veka, opet sa središtem u primorju – „verovatno u Skadru“ . Srbija bi uključivala Bosnu i Dalmaciju do Omiša, a severno od toga bi bila mala Hrvatska, gde bi se govorio „jezik verovatno znatno drugačiji od srpskog“.

Katolička Srbija, takođe, lakše bi sklapala savezništva s Francuskom, Britanijom „i možda Pruskom“, kako bi se odbranila od Austrije.  A „za vreme Drugog svetskog rata Srbija bi verovatno bila u statusu sličnom Švedskoj (tj. neutralna – S. A.) ili, ukoliko bi se uključila u rat, Finskoj“. Nakon rata, procenjuje ovaj istoričar, katolička Srbija bi bila „na strani Zapada“, i već „šezdesetih ili sedamdesetih godina stupila u Evropsku ekonomsku zajednicu“ – današnju EU.

Kao što se vidi, po ovoj virtualnoj istoriji, katolička Srbija ranije bi se oslobodila od Turaka, imala bi veće šanse da izbegne Prvi i Drugi svetski rat – a samim tim i jezivi hrvatski genocid, i bila bi članica EU već pola veka.

Naravno, ostaje pitanje – kakav bi to narod živeo u katoličkoj Srbiji? I da li bi Srbi, u tom slučaju, više ličili na današnje Hrvate, nego na današnje Srbe?

Očuvanje naroda i identiteta

Moglo bi se reći da, kao što katolička Rusija ne bi ličila na sebe – bez Hrama Vasilija Blaženog ili bez Trojice-Sergijeve lavre pre bi podsećala na još jednu Poljsku nego na Rusiju, tako i katolička Srbija – sa samostanima umesto Studenice, Dečana, Žiče ili Manasije, kao i bez Kosovske bitke, Karađorđa ili Svetoga Save, više bi ličila na još jedan „provincijski otpadak austrougarskog leša“ (ovde 46) nego na zemlju koju volimo i kakvu znamo.

Kada je Nikolaj Danilevski razmatrao istoriju Slovena na Balkanu, on je procenjivao da je „pravoslavlju predstojalo da bude zadavljeno i ugušeno moćnim rastom romano-germanske Evrope“ , jer je katolicizam nadirao kako sa severa, tako i sa zapada. Zapravo je muhamedanstvo, ocenjuje Danilevski, sačuvalo pravoslavlje na Balkanu. „U epskom predanju o bici na Kosovu polju“, piše ovaj ruski mislilac, „instinktivno-proročanski duh narodne poezije kao da je u pobedi nad osmanskom silom video gubljenje duhovne samobitnosti naroda“ .

Carstvo zemaljsko koje bi izašlo iz pobedničke Kosovske bitke uskoro bi bilo pokatoličeno, smatra Danilevski, a onaj narod koji je dotle postojao pretvorio bi se u neki drugi i drugačiji etnos. Izbor pak Carstva nebeskog, za kog se opredelio knez Lazar, značio je, međutim, očuvanje naroda i njegovog identiteta, bez obzira na dužinu i razmere stradanja.

Izgleda da su Vizantija i istočno hrišćanstvo u toj meri suštinski deo naših identiteta da se bez njih ne mogu zamisliti ni savremeni Rusi, ni Srbi. Bez ove razlike, koja nas je učinila „drugom Evropom“ i sudbinski odredila, kako lepo kaže pesnik:

„Bilo bi nas više, ali koga?

I bilo bi bolje, ali kome?“

(RT Balkan)