Verica je tražila još

Piše: Emilo Labudović

Kad je izgladnjeli Oliver Tvist, svoje mršave dječje ruke i prazan tanjir ispružio prema dežurnom ravnatelju, kao grom iz vedra neba sirotištem je odjeknulo: Oliver Tvist je tražio još. To što je porcija sadržavala imitaciju čorbe sa listom kupusa i što bi dodatna kutlača više zadovoljila gladne dječje oči nego njegov stomačić, i zbog koje, sigurno, sirotište ne bi bankrotiralo, nije bilo opravdanje. Jer, Oliver Tvist je tražio još, a to je bilo nezamislivo. A šta je bilo dalje, toplo preporučujem da se pročita jer klasici su uvijek u modi.

Oliver Tvist je „junak“ jednog davnog doba, ali „JOŠ“ je ostalo neprevaziđena mjera nezamislive ljudske pohlepe za sva vremena. I ima neki neobjašnjivi, unutrašnji, poriv koji stalno tjera na još, još, još… Tako je i Verica Maraš, bivša direktorica „Plantaža“ nedavno tražila još.

Za razliku od Olivera Tvista koji je umirao od gladi, Verica Maraš nije gladna. Doduše, jedva je sastavljala kraj sa krajem sa „platicom“ nešto većom od 7 hiljada evra, ali da se moglo – moglo  se. Osim te plate, Verica je imala stanova, poslovnih prostora i automobila vrijednih preko pola miliona, ali… tražila je još. Jer jedno „još“ prosto vapi za drugim, i tako unedogled. A, ruku na srce, Verica je i zaslužila jer su pod njenom direktorskom palicom „Plantaže“ dosegle finansijsko dno.

Pod pritiskom javnosti, Vlada je, kao većinski vlasnik „Plantaža“, naložila Verici da se upristoji i smanji sebi platu, što je ona i učinila ali opet ne toliko da makar prepolovi prepun tanjir. U međuvremenu, utužena je zbog poslovne bahatosti i lošeg rukovođenja i čeka na red pred Višim sudom. Ali, umjesto da već uveliko uživa u raskoši šestokrevetnog apartmana u Spužu, Verica Maraš traži još. Traži da joj se nadoknadi razlika zbog smanjene plate, što je, uzgred budi rečeno, sama potpisala. Ali, šta je potpis prema nezajažljive potebe za još. A to „još“ bi, u njenom slučaju, trebalo da iznese tričavih 300 hiljada evra. Sitnica.

Ruku na srce, nije Verica sama u pustošenju tanušnog državnog budžeta. Priličan broj njenih pajtaša se, dok su sami sebi krojili dolamu, obezbijedila nenormalno visokim otpremninama, zahtjevima za nadoknadu navodno neiskorošćenih godišnjih odmora, dnevnica i koječega još. Ali, važno je samo da je još.

Shvatljivo je, mada ne i prihvatljivo, da onaj koji vrca med povremeno oliže prste. Ali da zahvata kutlačom, malo je mnogo, makar se radilo i o Verici Maraš. Toliko mnogo da čovjeku prosto dođe da zavapi: dokle, bre, stok(upljevin)o jedna, nezajažljiva???

I, na kraju, zgađen Veričinim „još“, prisjećam se jedne rečenice legendarnog Pavla Vujisića: „Ponekad, nakon susreta sa ljudima, čovjek osjeti potrebu da prijateljski pomiluje kamen, osmjehne se drvetu i sa puno poštovanja skine kapu pred magarcem“!

Ovome ne treba „još“!!!