Veljko Lalić

Piše: Čedomir Antić

Moj prijatelj iz Studentskog protesta 1996./1997. godine se nikada nije profesionalno bavio politikom. Na prelazu između dva stoleća prilično se obogatio. Bankarski poslovi odveli su ga na razne strane sveta. Jedne noći našao se u društvu izvesnog  postsovjetskog oligarha. Ovaj milijarder, odluči u magnovenju da otkrije jednu veliku koncpeciju, koja mu se svakako dugo motala po mislima: „U jednoj zemlji, nameravamo da investiramo deset milijardi dolara.“ – zamišljeno je objašnjavao mladiću koga su mu preporučili. „Naravno da nam je ta zemlja važna, makar malo manje nego novac koji ulažemo. Ali zašto bi podmićivali samo vrh te zemlje? U njoj ima oko deset hiljada javnih službenika, oni su kičma jedne države, a u proseku u gotovini zarađuju oko 300 dolara mesečno. Šta, ako bi smo svakome od njih dodali još po 500 dolara na platu. Reč je o godišnjem trošku od 60 miliona dolara. Dakle umesto da grupici ljudi damo uobičajenih 6% (600 miliona) mi treba da damo 0.6% novca i usrećimo praktično celu naciju. Ko zna, ako budemo dosledni u onome što radimo, možda ta „srećna nacija“ kasnije učini da nam ona „grupica“ prilikom bega iz zemlje vrati tih 6% od našeg ulaganja.“

Nije oligarh ništa sam izmislio. Tako su posle 1945. Sjedinjene Države kupovale čitave nacije za njihov novac. Zato danas u Srbiji američki ambasador upravlja vladom, a na sajtu Ministarstva paravde piše da USAID ne odgovara za ono što je na njemu napisano. Upravo zbog toga mediji koji nisu u vlasništvu kartela oko Aleksandra Vučića – a jedini mogu da mu konkurišu – nemaju vlasnike ni urednike, a adresu im treba potražiti u inostranstvu.

Kažu da se otpor najbolje slama tako što uverite napadnutog da nema nade u odbranu. Još bolji recept je uveriti ga da nije napadnut. Prosečna evropska država svakako vredi više od 0,6% velike strane investicije.

Posle neuspeha jugoslovenstva, socijalizma i evrounijatstva kao modernizacijiskih koncepata Srbije i Srba,  moramo da pomislimo da ili nešto nije u redu sa konceptima ili je za sve kriv srpski narod. U Srbiji već trideset godina postoji, a SAD i saveznici su u njemu prepoznali odličnu investiciju, moćan autošovinistički i antrisrpski lobi. Oni danas vode stvar u zemlji. To nije volja naroda već za naše neprijatelje srećna koincidencija: zbir vektora raznih političkih sila.  U našem neobičnom slučaju Aleksandar Vučić se ne viđa sa Duginom već sa Sorošima.  Jer, stabilnost u Srbiji nije ugrožena od vojske, crkve, buntovne omladine… već od SAD i NATO-a koji je čereče već trideset godina. Vučić i SNS garantuju stabilnost pred otimanjem Kosova, ukidanjem Srpske, održavljenju Vojvodine, nametanju gej kulture, vladavine manjina, zatiranju naše kulture i istorije, izručivanju političara za koje su glasali milioni sudovima koje ne prizanju oni koji ih finansiraju, hapšenju hiljada rodoljuba koji čame po albanskim, hrvatskim i muslimanim zatvorima, organizovanoj pljački narodne imovine…

Ne razumem zašto protestuju birači DS-a, Đilasovih stranaka i zelene budalice… Šta je važnije od EU-diznilenda za neradičke morone koji su pod diktaturom, sa četrdesetak godina starosti, od radnog iskustvan imali tek akciju „Neću kesu – imam ceger“. Nema EU ako ne priznamo Kosovo kao albansku državu, ako ne pomognemo ukidanje Republike Srpske, ako ne dozvolimo osamostaljenje „sandžaka“, stvaranje antisrpske Vojvodine, ako ne prihvatimo zatiranje naše kulture i istorije, političku i privrednu dominaciju neprijateljskih tuđina… U tom slučaju SNS je najbolji garant budućnosti. Samo je populistički SNS mogao da preda Sever Kosova i prizna nezavisnost Republjik Kosova bez mrtvih. Samo oni su uspeli u svim evromanijačkim mokrim snovima. To Biljana Stojković, kadidatkinja zelenbaća za predsednicu republike, smrdljivica koja bi htela da ukine Republiku Srpsku i koja je gađala brushakterom spomenik patrijarhu Pavlu, nikada ne bi mogla da izvede bez direktnog učešća američkih tenkova.

Mi Srbi smo nacija u velikoj krizi. Branili smo se kada drugi nisu smeli. Jedva smo nešto sačuvali, lutali smo u zabludama nepriličnih ideologija i nemuštih modernizacionih koncepata. Morali smo, sa par izuzetaka,  da tokom čitavog veka na čelu naših država trpimo izajnike, tuđine i izrode. No, bez obzira na to, nešto smo sačuvali. Božanska pravda je učinila i da ako naše doba negde ostane upisano kao pozitivno, onda će to biti na primeru koji smo dali. Rekao bih pogrešnom, ali baš zato i globalno korisnom. Tvrdoglavi i hrabri, ali u isto vreme promućurni i u nekom času, makar i privremeno, gotovo bezumno okrenuti svojim koristima, naši ljudi su se u proseku pokazali kao savitljivi ali nesalomivi. Verujem da se SAD i saveznici, tokom proteklih dvadeset godina, nikada ne bi toliko nasukali i prevarli, a  da pritom nisu imali u vidu navodno „pozitivna“ iskustva iz Srbije.  Prevareni mimikrijom ljudi koje ionako mrze i preziru i pričama o Srbiji kao humanom otpatku, pošli su nespremni na drugačije narode i različite prilike širom sveta i za samo trideset godina su se od agresora pretvorili u gonjenog.

Mnogo su uspeli u Srbiji, ali posle četvrt veka investicija danas je 60% građana otadžbine svih Srba protiv EU, a 80% podržava Rusku Federaciju, protiv NATO-a je čak 85%. Ne zaboravimo da oko 10% građana Srbije čine manjine, a oko 5% (oko 300.000) su srpske ustaše – autošivinisti, drugosrbijanci i karakterni LDP-ovci. Dakle, narod ima jasno i jedinstveno mišljenje. Pošto mu nije do terorističkih borbi, a zna da junačka ruska vojska neće skoro dolaziti u naše krajeve, ostaje samo da bude ljigav prema moćnim zlikovcima. Ali da li to razume „šačica“ oligarha i koliko na to računa ona „kičma društva“?

Pre neki dan slušao sam nastup Veljka Lalića, urednika i vlasnika magazina Nedeljnik na televiziji Nova S. Čitavu deceniju sam sarađivao sa Lalićem. Nemam primedbe na zajednički rad. Ipak, jedna posveta na knjizi koju mi je poklonio, navela me je da se jako začudim onome što sam čuo. U toj posveti on je izjavio kako sam istoričar koji je najviše uticao na njega da se promeni. Komentarišući postizbornu krizu u Srbiji, Lalić je izneo nekoliko stavova koji postavljaju pitanje iskrenosti te posvete. Neka bude pripisano mojoj iznenađenosti, ali čini mi se da ono što sam čuo najblaže rečeno ukazuje na suženje svesti.

Lalić tvrdi da je Srbija izgubila svoj put i da treba da se vrati Evropskoj uniji. Kaže kako smo propustili da uđemo u EU pa su nas svi prestigli. Sa tugom prepričava da njegov „prijatelj“ iz Crne Gore kaže kako kada kod želi da se uteši pogleda na Srbiju. Eto, veli Lalić, popis u Crnoj Gori (koji nije završen) pokazuje da je u ovoj državi više stanovnika nego pre deset godina. Srbija znači jedina opada po broju stanovnika.  Poziva se na dobre usluge Evropske unije, pita se ima li koga poštenijeg u svetu da posreduje u slučaju izborne krađe u Srbiji? Lalić je podsetio i na vreme kada je u Srbiji postojala „politika“, kada se o političkim temama debatovalo, a sada je Vučićev režim sve pretvorio u simulakrum.

Lalićev problem je što na načelne stvari gleda lično. Ja se, recimo, sećam kada smo prvi put sarađivali. On se svakako ne seća, pošto me nije on zvao da sarađujemo. Zvao me je politički savetnik Borisa Tadića i kum Draga Đilasa Mlađan Đorđević. Mislio sam da  mi nudi da dam izjavu za stranački bilten Demokratske stranke –  stalno je govorio „mi“. Pošto čovek bira između ponuđenih (i Lalić bi radije sarađivao sa Nilom Fergusonom nego samnom), ja se nisam naljutio kada su me na toj prvoj izjavi predstavili kao najvećeg poznavaoca srpsko-britanskih odnosa (tek sam bio doktorirao a recenzent moje knjige, akademik Dragoljub Živojinović, još je bio živ). Jednako me je neprijatno iznenadilo što me nisu pozvali za komentar kada su objavili tekst prema kome sam trebao da budem kandidat Slobodnih zidara za predsednika Srbije. Nemam ništa protiv, sve ima svoje tinejdžerske godine – kapital, novine…  Ali hajde da onda ne pričamo bajke. O profesionalizmu, transparentnim procesima i da se mnogo ne gadimo na kartel SNS-a. Oni su ipak pre svega konkurencija, a ne ontološka suprotnost.

Crna Gora IZGLEDA ima manje stanovnika nego 2011., na to je Laliću ukazao i voditelj NOVE S, ali ne vredi… Ozbiljan urednik i intelektualac, iznosi kao datost podatke koje nigde nije mogao da dobije, nasuprot procenama popisa koji nije završen. U Crnoj Gori  živi i oko 100.000 Rusa, Ukrajinaca i Turaka, ali zašto bi to bilo briga Lalića. Nedavno je jedan njegov stručnjak izračunao da bi bez „sukoba sa svetom“ (to je ono kada su nam razbili državu, sankcionisali nas, bombardovali nas, oteli nam Kosovo…) imali svako po 600.000 evra više. Pitam se, gde je taj novac Bugarima? Oni su sve radili kako se od njih tražilo. Da citiram prof. dr Vrbana Todorova: „sami su skinuli gaće, bez borbe“.  I…? Ah, da, pa Bugara je prema prošlom popisu prvi put, od vremena kana Asparuha, manje nego Srba. Ali, zna Lalić zašto je to tako, sigurno smo im mi Srbi upropastuli užitak boravka u Evropi.

Lalić kaže da bi EU trebalo da posreduje u Srbiji? Koja EU, ona čiji je posrednik Bilčik već u ponedeljak izjavio da su izbori prošli „glatko“? Da li ona koju oličava Slovenka Tanja Fajon, koja je prilikom pregovora oko izbornih uslova stala na stranu režima, a protiv opozicije?  Da li je to ona EU koja je posredovala oko krize o Jugoslaviji pa je proglasila raspad države? Je li to ona ista paradržava koja brani BiH tako što ukida Republiku Srpsku? Ona koja je prihvatila u svoje članstvo Hrvatsku u kojoj godišnje 300 puta napadnu Srbe? Da li ona koja posreduje na Kosovu tako što nas tera da priznamo nezavisnost pokrajine da bi onda i sve njene članice isto učinile? Ista koja je stala iza Briselskog sporazuma i prevarila nas oko Zajednice srpskih opština.  Da li je reč o EU koja nam je dala oko 5 milijardi evra pomoći a zahvaljujući nepoštenom Sporazumu o stabilizaciji i priduživanju UKRALA od nas 20 milijardi?  Da li se radi o uniji koja je sa nama  po dva puta parafirala, potpisivala i potvrđivala jedan te isti Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju?

Kaže Lalić da EU odgovara na populističke izazove. Tako će Marija Dragija, bivšeg italijanskog premijera, koji je Italiju „preporodio“, sada isturiti kao predvodnika posrnule unije. Kako neki ekonomista može bez dubokih reformi da preporodi državu za samo godinu dana? Kakav je to preporod kada je Italija očekivani privredni rast za 2024. sa 3,4 korigovala na 0,6% a bori se da joj pokrivenost BDP-a dugom spadne  sa 147 na  143,2%? Ja zaista ne znam.  Možda zna Lalić.

Najneobičnije sam se ipak osećao kada je Lalić govorio o izostanku politike na izborima i bilo kakve debate u zemlji . Da, dosetio sam se… Pa i meni to smeta. Svega toga nema i to ne od 2012., već kako reče prof. dr Nebojša Vladisavljević, još od 2010. godine.  A ima li toga u Nedeljniku?  Dok sam pisao o istoriji osećao sam se kao da sam slobodan čovek u apsolutno slobodnom mediju. Danas shvatam da sam bio nešto kao vegeta, začin koji je zgodan ali ne i obavezan. U krajnjoj liniji, jasno je da su se Laliću više dopadali moj stil i tačnost, nego ono što sam pisao. U svetu koji je Laliću ideal niko ne progoni istoričare, samo ih isključe (kanseluju). Ovde smo možda još potrebni koliko lovor u supi, ali od mene će u Nedeljniku uvek imati počasnije mesto koleginica koja je (studirala osam godina i imala osrednji prosek…) napisala dve i po knjige, ali uređuje američke zidne novine na fakultetu. Zato će dobiti naslovnu stranu Nedeljnika za tvrdnju da su Albanci bili posebno progonjeni za vreme epidemije velikih boginja.  To je verovatno Broz učinio Srbima pre nego što je autnomnu pokrajinu Kosovo pretvorio paradržavu i tutora Srbije. No, kada treba otvoriti bilo kakvu debatu, Nedeljnik je zatvoren. Čak i kada valja javiti da je jedan autistični dečak posle sedam godina borbe pobedio na sudu nacionalnu aviokompaniju, prvo se ogluše, a onda njihova novinarka kao središnju temu teksta prepostavlja pitanje kako se zapošljavaju autistični?  Konačno, dečak dobije tekst, ali zato što je tata (ja) „saradnik“ Nedeljnika. No, autističan dečak je ipak ekstremna tema. Ima li bilo kakve političke debate? Pa Lalić u takvim slučajevima preporučuje da pozovu konkurentski Danas (čiji urednik piše kolumne za Nedeljnik). Meni to ne smeta, ali ja sam ludi šovinista, srpski ekstremista koga je kao takvog prepoznao još onaj Slobodan Milošević. Ne mogu da se dosetim:  kako je ono Miloševića zvao italijanski ministar spoljnih poslova i kreten koji je došao da ga podrži podrži samo dve nedeje pošto je 1996. falsifikovao izvore? „Faktor mira i stabilnosti“? Imam razumevanja za mukotrpni razvoj demokratije i znam koliko je Italija lutala pre ovog današnjeg stanja, koje ionako  nije idealno.  Meni se činilo preteranim, ali sada vidim da je Zoran Ćirjaković bio u pravu kada je Nedeljnik uporedio sa higijenskim uloškom i pripisao mu poznati reklamni slogan „nigde ne propušta“.

Svako ima mišljenje i pravo na isto. Nedeljnik nije ono za šta se predstavlja. Ni EU nije ono što tvrdi da jeste. Naš je narod pametan što se po tom pitanju pravi blesav, pošto bi u suprotnom prošli kao stanovnici Gaze. Ipak, kada neko dugo vremena glumi ludilo postoji opasnost da zaista i izgubi razum. Ja sve razumem: i skromne početke i teškoće prilikom  školovanja i lične frustracije… Pa svi smo ih na neki način i u nekoj meri imali. Da li neko meni, roditelju troje dece, koji u porodici ima i decu sa posebnim potrebama, treba da ukazuje na opsednutost dečijom budućnošću? Samo, uvek može da se pretera. Kada šaljemo dete na škole, treba da nam se vrate Slobodan Jovanović ili Ksenija Atanasijević, a ne Hasan paša Predojević.  Takođe, šta nam vredi „Europa“ ako je cena ukidanje budućnosti našeg naroda, naše kulture…

Kada je Vizantija bila pred propašću i od nje su sa Zapada tražili da postane ono što nije. Dvojica careva prihvatila su da prime uniju. Pomoć nije stigla. Danas u Grčkoj niko ne pamti Visariona, epsikopa koji je pristao da postane kardinal. On je pasus u istoriji renesanse. Za razliku od njega Luka Notarijus, carski velikodostojnik, koji je rakao da bi u Carigradu „radije video turski turban nego latinsku mitru“, branio je carstvo od Osmanlija do samog kraja i pogubljen je po ličnom sultanovom naređenju nakon poraza. Nije to bila „poetska pravda“, niti „neshvatanje realnosti“, niti „nerazumevanje europskih vrednosti“. To je bio temelj mita na kome je obnovljena Grčka, a da nije bilo zapadnih sila možda bi vaskrsla i Vizatija. Dakle, biramo – hoćemo li da obnovimo zemlju za našu decu ili ćemo da pravimo okupirani diznilend za zlurade „crnogorske prijatelje“  i za netalentovane hrvatske pisce, inače nosate podlace, koji na svakom mestu koriste priliku da o Srbima kažu nešto ružno.

Vreme će suditi. Zahvalan sam Bogu što smo prošli sve faze samobmana i sada znamo da onaj ko želi demokratiju bez Kosova, Srpske i ćirilice, ustvari želi da tiranina zameni okupatorom. Meni tutor ne treba, a okupator ima samo jednu prednost nad tiraninom  – manja je štete kada ga ubijete.

 

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)