Vaskrs nevakcinisanog

Piše: Filip Rodić

Godine 845. velika se vikinška sila sjurila na Pariz i, prema Bertinskim analima, iz njega odnela sve zlato i srebro – 2,6 tona ukupno (bronza se ni tada nije baš računala). Mnogo godina kasnije, skoro 1.200, u Pariz je došao jedan čovek i uzeo samo jednu zlatnu medalju, ali na simboličnom nivou, ova „pljačka“ mogla bi uzdrmati svet koliko i ona vikinška, samo u malo drugačijem smeru. Naime, Vikinzi, njih oko 5.000 prema istoričarima, predvođeni legendarnim Ragnarom Lodbrokom u Pariz su upali na Vaskrs, 29. marta 845, zbog čega ih je Sveti German Pariski (slavi ga i Srpska pravoslavna crkva) kaznio kugom koja je posle pljačke izbila među Vikinzima. Tako je, makar, verovao Ragnar. Prema istoričarima Johanesu Hopsu i Hajnrihu Beku, autorima „Pravog leksikona germanske antike“, Ragnar je, pokazujući plen danskom kralju Horiku Prvom, pao na kolena plačući i govoreći kako mu je jedini pravi otpor tokom osvajanja Pariza pružio odavno preminuli svetac (Sveti German Pariski je umro 576. godine). Ragnar je iz straha od dalje osvete pokojnog pariskog episkopa naredio da se svi preživeli osvajači Pariza pogube, a svi zatočeni hrišćani oslobode. Tada je počelo preobraženje Vikinga.
Danas je situacija malo drugačija. Parižani, makar po onome što se moglo videti na otvaranju Olimpijskih igara, više ne slave ni Svetog Germana Pariskog, niti samoga Hrista, nego karikaturu Dionisa i neke druge karikature. Danas, kada je ideologija „osvešćenosti“ (što bi Anglosaksonci rekli woke) napravila pun krug i došla dotle da slavi muškarce koji biju žene, a Senu po svaku cenu proglašava čistom, iako trijatlonci posle plivanja u toj vodi završavaju u bolnici, paganski, ili neznabožački Pariz poharao je jedan hrišćanin. I to je prepoznato širom sveta, uključujući i mnoge na tom posrnulom Zapadu kao što je, na primer, potpredsednik Vlade Italije Mateo Salvini, koji je povodom Đokovićevog trijumfa prokomentarisao: „Videti velikog Novaka Đokovića, šampiona koji je osvojio sve u životu, kako kleči na terenu posle pobede i kako se krsti dok gleda sa suznim očima prema nebu, jedna je od najlepših stvari na ovim Olimpijskim igrama.“ Ali i na Globalnom jugu, gde se komentator arapske televizije „Bein sports“ Đokovićevoj pobedi radovao više nego mnogi Srbi, dok su u Iranu osvanuli bilbordi sa slikom Leonardove „Tajne večere“ i porukom „Isus Spasitelj (mesija, Hristos), sin Marije, bio je Božji glasnik“, a vlasti francuskom ambasadoru uručile protestnu notu zbog bogohuljenja na otvaranju Igara.

SIMBOL OTPORA

Nisu ove Olimpijske igre Đokovića učinile simbolom otpora potlačenih i obespravljenih, otpora protivnika ideologiji nakaradnosti koju forsira oligarhija Kolektivnog zapada. Nije to čak ni njegovo odbijanje da se povinuje vakcinalnom dekretu globalne elite i u opasnost dovede ne život vakcinisanih nego svoju karijeru, ono čemu je posvetio sav svoj život. Simbol otpora je samo njegovo postojanje, to jest činjenica da je upravo on najbolji u istoriji sporta koji se smatra(o) rezervisanim za pripadnike najvišeg sloja globalnog društva. Nisu bogati pripadnici elite slučajno uvek navijali protiv njega, bez obzira na to protiv koga igra, instinktivno su osetili ili svesno zaključili da im baš on ruši koncepciju i da nije tek gladijator koji svoju slavu stavlja u službu njihovih interesa nego onaj koji je slavu stekao uprkos njihovim interesima, da je Spartak koji može osvestiti i druge robove uspavane ideologijom „osvešćenosti“. Čovek koji je, poput Asteriksa, svoje malo selo učinio poznatim širom Imperije upravo otporom Imperiji.
On je čovek koji u svetu koji rasprodaje svoje crkve (Crkva Svete Marije u Duramu, u Velikoj Britaniji, na primer, ovih dana se prodaje za 45.000 funti) nosi krst oko vrata. A to boli. Jer ideja nosilaca ideologije „osvešćenosti“ nije da ljudima Boga zabrane (komunistički totalitarizam u kojem je crkva progonjena ognjem i mačem je dokazao da to nije moguće sprovesti na taj način) nego da ga učine nepotrebnim i tako isteraju iz srca ljudskih, da prividno blagostanje u kojem se živi učini da se na Boga zaboravi i da njegovo mesto zauzme antihrist. Da nije dovoljno crkve raznositi dinamitom nego da ih je potrebno isprazniti i rasprodati. A Đoković koji je materijalno blagostanje za kojim mnogi žude sebi obezbedio i dalje nastavlja da dokazuje neophodnost života s Bogom u srcu.

PLAČ DRUGE SRBIJE

Niko nije beznadežnije porobljen od onih koji misle da su slobodni“, rekao je veliki nemački mislilac Johan Volfgang fon Gete, veliki zaljubljenik u Srbe i njihovu (palanačku) kulturu koji bi, za razliku od mnogih naših sunarodnika, danas svim srcem navijao za Đokovića uprkos tome što voli narodne pesme i što uspehe proslavlja uz „Veseli se, srpski rode“. Ili možda baš zbog toga, jer je ideja da se „srpski barjak vije od Prizrena do Rumije“ baš ona oslobodilačka ideja kojoj se Gete i divio. Ovoga se, međutim, gade oni koji ne vole ni srpsku kulturu pa, na primer, štampano glasilo Srba koji misle da su slobodni može sebi da dozvoli da dan pre Đokovićevog trijumfa na Olimpijadi objavi naslov „Alkaraz na putu do zlatnog slema“. Da je „Danas“ španski list, pa da razumemo, ali luksemburški je. Smisleno je isto onoliko kao kad je profesor na Beogradskom univerzitetu Ivica Videnović (inače i opozicioni političar) tužakao Novaka Đokovića da psuje (istu onu publiku koja dosledno navija protiv njega): „Hej Vimbldone, da li znate da je uzvikivanje sa konotacijom oralnog seksa navijačima, nakon pobede vašeg vrhunskog sportiste u muškom singlu, u svim srpskim medijima i na Tviteru.“
Istu ovakvu „sahranu“ najvećeg tenisera u istoriji ovog sporta predviđali su i drugi stručnjaci poput velikog antifašiste, bivšeg gradonačelnika „Inđijske republike“ i potpredsednika Demokratske stranke Gorana Ješića, koji je Đokoviću u januaru 2022. godine kada je bio u „zatvoru“ zbog odbijanja da se vakciniše predviđao kraj karijere i proglašavao ga ludakom i kretenom: „Izgubiće dve hiljade poena i neće biti više prvi na ATP listi u februaru, neće moći na turneju u SAD, u Pariz ga, naravno, neće pustiti pošto nevakcinisane ludake zatvaraju po kućama već za koji dan… kakav kretenski kraj jedne neverovatne sportske karijere.“ U isto vreme, kralj fitnesa i zdravog života, čovek kojeg je Aleksandar Tijanić još onomad nazivao „hodajućom reklamom za pljeskavice“ Teofil Pančić Đokoviću je davao zdravstvene savete u formi teksta pod naslovom „Vakciniši se, dečko“. (To je, inače, isti onaj čovek koji se u vreme vanrednog stanja zbog kovida u Srbiji koje je trajalo manje od dva meseca divio britanskom „slobodarstvu“ koje se pretvorilo u potpuno zaključavanje duže od godinu dana.)
Dakle, čovek kojeg su ovakvi stručnjaci sahranili, ustao je iz tog groba i vinuo se u najviše nebeske visine. S australijske Golgote se popeo na Olimp, ako hoćete. Pa oni bi sada prvi trebalo da počnu da ga slave kao boga, i to ne samo tenisa. Čak i Vikinzi su se posle iskustva u Parizu preobratili, ali ovi neće.