Varljivo ljeto ‘66: Zašto Partizan nije postao prvak Evrope?

Varljivo ljeto ‘66: Zašto Partizan nije postao prvak Evrope?

Tad i ko zna da li ikad više. Poput alpiniste uspeli su se do vrha, na njemu boravili 16 minuta, a pali su taman kad se očekivalo da pobodu zastavu u znak pobede. Umesto pehara ostalo je svedočanstvo o generaciji projektovanoj da bude ovenčana slavom i žal što nije dobila status osvajača Kupa šampiona. Skinula je nekoliko skalpova velikana, ne i najveći.

Partizanovci svakog 11. maja pomešanih osećanja vrate film na finale sa Realom: s jedne strane to je i dalje najveća tačka na koju se klub iz Humske ikad popeo, njegove „bebe“ su zaslužile mesto u istorijskim almanasima, umeće Velibora Vasovića, Milana Galića, Vladice Kovačevića, Mustafe Hasanagića i ostalih prenosi se s kolena na koleno, međutim, sami akteri briselske noći iz 1966. ističu da im se stegne grlo pri pomisli kakvu su šansu propustilu.

Držali su „kraljeve“ u šaci i nisu ga dokrajčili…

Sve je tog proleća, pre 54 godine, išlo u korist crno-belih. Imali su fantastičan tim (četiri puta šampion Jugoslavije u pet sezona), vernu publiku na putu do završne predstave, naklonost Belgijanaca (pošto je Anderleht u četvrtfinalu ispao od Reala, domaćin finala je odlučio da poverenje pokloni Beograđanima), sami će kazati da ih je u određenim trenucima pratila sreća. Jedino im je nedostajala Uprava, da „prati“ najkvalitetniju ekipu od osnivanja.

Pošto je prethodno eliminisao Nant, Verder iz Bremena, prašku Spartu i veliki Mančester, Parni valjak je 11. maja 1966. istrčao na Hejsel uveren da je bolji od Madriđana. Vladalo je opšte mišljenje da je Junajted daleko kvalitetniji sastav od Reala i da, ako su pregrmeli najveći izazov, ne bi smeli crno-beli da se okliznu na poslednjem koraku. O tome najbolje kazuje prognoza igrača i trenera na stranicama zagrebačkog magazina Arena: Velibor Vasović je tipovao 3:1, Milan Damjanović, Dimitrije Davidović, Ljubomir Mihajlović, Josip Pirmajer, Milan Galić i pomoćni trener Stevan Vilotić predviđali 2:1, tehnički sekretar Virgil Popesku smatrao je da će biti 1:0, a za najvećeg optimistu slovio je šef stručnog štaba Abdulah Gegić, osmelivši se da kaže kako će njegovi izabranici slaviti sa 3:0.

U finalu se Partizan ne samo dobro držao, već duže od sata bio bolji tim. U prvom delu Pirmajer i Hasanagićsu promašili izgledne šanse (Mujun šut završio na prečki), da bi pred 46.745 svedoka Velibor Vasović u 54. minutu glavom, posle povratne lopte na drugu stativu, pogodio za 1:0. Delovalo je da san postaje java.

Tim koji je stekao simpatije fudbalske Evrope bio je nadomak velikog uspeha, ali su ga dve greške koštale mesta u galeriji besmrtnih.

Ekipa se posle Vasovićevog pogotka povuka u bunker. To je bio početak kraja. Za šest minuta Amansio i Serena su dokrajčili diskusiju kome će pripasti sve počasti. Ponovila se bolest stara koliko i naš fudbal. Uvek nam ponestane daha kad je potrebno staviti tačku na trijumf“, zapazio je reporter Arene sa finalne utakmice.

Mada niko tad hteo da upire prstom, između redova, a i na osnovu izjava fudbalera, jasno je da su zamerili upravo kapitenu i strelcu vodećeg gola, Veliboru Vasoviću, što u 71. minutu nije napravio faul nad Amarom Amansiom.

Vaske, ruši ga! Pojačavam, vičem iz petnih žila: „Vaske, ruši“. Uzalud… Vaske pun vere u sebe hoće bez faula da zaustavi Amansija, odnese loptu, ali, Španac je prepreden, prebaci je s jedne na drugu nogu, zalomi našeg štopera dođe skoro do penala i… Kakva šteta. Imali smo ih“, vrteo je glavom golman Milutin Šoškić, jedan od najzaslužnijih igrača što je Partizan uopšte stigao do finala.

Poput golmama, ključnu situaciju za kasniji preokret, istim očima video je i Fahrudin Jusufi, označivši Vasovićakrivcem:

„Dve greške jednog igrača i doviđenja. U fudbalu postoji zakon da se na 20 metara od gola protivnik sruši. Nema tu priče. A nije učinjeno…“.

Kapiten tima, koji će istog leta preći u Ajaks i sa Holanđanima 1971. uzeti ono što nije sa Partizanom, znao je da odbrusi svima kad su ga pitali što nije posegao za prekršajem.

Na šta vam ja ličim? Da se brukam pred celom Evropom! Ja sam džentlmen, a ne grubijan da bih pravio seljačke faulove“, pričao je Vasović.

Samo četiri minuta kasnije Fernando Serena je opalio sa 20-ak metara, Šoškić reče da se takav gol prima jednom u karijeri.

Serena je igrač koji od 17 utakmica jednu igra dobro. Imali ste nesreću što je ove noći bila baš ta njegova 17. utakmica“, razvio je osmeh od uva do uva Ferenc Puškaš, jer je na koncu karijere osvojio treću titulu prvaka Evrope.

Dok su se, preko Pariza i Minhena, vraćali ka Beogradu, crno-beli su bili utučeni.

Nikad više! Naša generacija je završila svoj vek u Partizanu. Možemo da žalimo što nismo krunisali uspeh“, uzdisao je napadač Milan Galić, dok se na njegove reči nadovezao Vladica Kovačević. „Mi smo svoje završili. Šoškić, Jusufi, najverovatnije i Miladinović, u junu odlaze u inostranstvo, a uz mene na jesen u vojsku idu Vasović i Pirmajer. Već do kraja ovog prvenstva naša mesta zauzeće mlađi“.

Tim se raspao i svi su to znali. Pogotovo što su uživo gledali kako su čelni ljudi kluba radili na njegovom sakaćenju. Čak ni tako grandiozan izazov kakav je potencijalno osvajanje titule prvaka Evrope nije moglo da umiri rukovodioce u nameri da se okoriste o generaciju kakva ni pre, ni posle, nije viđena u Humskoj. Decenijama se pronosila priča kako je Uprava maltene sabotirala rođene igrače, samo da bi zaradila.

Uprava je bila sastavljena od sitnih ljudi. Nije bila dorasla timu. Kako objasniti da na finale Kupa šampiona ekipa dolazi iz raznih pravaca: neki vozom, neki kolima, neki avionom. Od starta ništa nije mirisalo na dobro. Nije samo uprava bila nedorasla finalu, nego i tehniko, pa i trener. Nisu bili svesni kako je to velika šansa za sve nas. Ispit generacije, meč karijere, igra života. Šansa koja se pruža jednom“, prisećao se Šoškić.

Na dan utakmice u njegovu sobu, a delio ju je sa Vladicom Kovačevićem, banuli su Partizanovi čelnici.

Kažu ‘hajde, pođi da upoznaš novog predsednika’. Ja tamo, kad neki Nemac. Saznam ubrzo, čelnik Kelna. Gledao me pre i rekao prijatelju: ‘Ovaj će doći kod nas’. Fin čovek. Nikakvog razloga za žurbu kod njega nije bilo, sve je znao o meni. Postali smo kasnije i prijatelji. Ali gde ima da te tako prodaju. Žurili su što pre ovi naši da dođu do para. Teško mi je da pričam o tome. Na dan utakmice počeli su da nas prodaju. I ja sam bio među tim igračima, iako nisam razmišljao o odlasku. Bili smo lišeni ljubavi kluba, kao napušteni đaci, maturanti koji nisu položili maturski ispit, nespremni i prodati kao vreća krompira. Sve smo dobro uradili, ali smo pali na završnom ispitu“, kipti bes iz Šoškićevih reči.

Jedno je vera u sopstvene mogućnosti (Partizan je u tom ciklusu dobio sve mečeve u Beogradu bez primljenog gola), nešto potpuno drugo priprema utakmice, pa je tako na dan finala, tog 11. maja 1966. igračima sugerisano da idu u – kupovinu!?

Posebno bi trebalo naglasiti nešto što bi zavredilo nagradu za fudbalski idiotizam veka, kad bi takva nagrada postojala. Dan pre utakmice, rukovodstvo Partizana je dozvolilo fudbalerima da ceo dan provedu u šopingu sa devojkama i suprugama! Probajte da zamislite momke koji u utorak troše snagu, energiju i noge po briselskim ulicama i robnim kućama, a u sredu ih čeka utakmica karijere, za prvaka Evrope“, stoji na blogu Crno-bela nostalgija, čiji hroničari barataju preciznim informacijama iz svih epoha, pa i te.

A taktičke zamisli, plan igre, ideja kako se suprotstaviti velikom rivalu… Kao da je trebalo da odradi neka nevidljiva sila, a ne trener Abdulah Gegić, koji je preuzeo ekipu oblikovanu rukom Florijana Matekala u omladinskoj školi i kasnijim boravkom Stjepana Bobeka na klupi seniora.

Gegić autoritet? Ma, jok! Sećam se da sam ga na poluvremenu pitao kako ćemo igrati, on nam rekao: ‘Radite šta hoćete’. On je bio dobar čovek, gospodin, ali falilo mu je štofa s ulice. Bio je profesor, ali s nama je trebalo raditi kao s vojskom. Mi to nismo bili. Krivica nas igrača je bila što se nismo skupili u jednu sobu i dogovorili da odigramo muški, hrabro, ponosno i časno u finalu“, dodao je Šoškić.

Da je postojao raskola između vrha kluba, struke i igrača potvrđuju i reči tadašnjeg štopera, Branka Rašovića.

Utakmica protiv Reala bila je najgora naše generacije. Znali smo da možemo da pobedimo, ali smo i znali i da je veliki broj naših igrača več bio prodat. Iskreno, nismo bili ni spremni za takav meč. Niko iz stručnog štaba nije otišao da gleda nijednu Realovu utakmicu. Mogli su barem da nam kažu kako da igramo protiv njih. U nekim stvarima se nije znalo ko pije, ko plaća“, ljut je Rašović.

Na nesposobnost tadašnjih čelnika ukazuje i Aleksandar Pavlović, autor bloga Crno-bela nostalgija, stavljajući briselsku noć iz 11. maja 1966. u kontekst vremena:

Koji su bili razlozi da Partizan zastane na poslednjem stepeniku? Pre svega, to je apsolutna nedoraslost uprave FK Partizan kvalitetu sopstvene ekipe i tadašnjem finalu. Trebalo bi znati da je to bilo socijalističko vreme, da su u Partizanu na čelu kluba mahom bila vojna lica (iako je Partizan formalno još ranije prestao da bude vojni klub), koja su imala veoma kruta shvatanja fudbala i svega što fudbal prati. Partizanov tim je za tri svetlosne godine bio ispred kvaliteta ljudi koji su vodili klub“.

Potkrepljeno primerima. Između ostalog, prisustvom Uvea Zelera u svlačionici Partizana neposredno pred finale. Sjajni nemački reprezentativac tog vremena, istovremeno predstavnik Adidasa, „pogodio“ se sa kapitenom Veliborom Vasovićem da će svaki igrač Partizana dobiti po 100 dolara ukoliko protiv Reala bude nosio kopačke te firme. Igrači su pristali. Svi sem jednog. Golman Milutin Šokić je ostao veran svom modelu, proizvedenom rukom klupskom ekonoma Krtinića, a u znak solidarnosti sa onima koji su prihvatili pogodbu preko obuće je zalepio logo Adidasa.

O fudbalu, utisak je, niko nije ni mislio.

Išao sam u Brisel, pošto je klub vodio nekoliko nas koji smo bili na pragu prvog tima. Gledali smo meč s tribina. Bilo je sukoba među igračima pre utakmice, ko će koga da prevari, a sve radi nekih sitnih para. Mislio sam u sebi: ‘Daj, bre, da budemo prvaci Evrope, lova će doći svakako“. Na finale je dolazio kako je ko hteo. Jedna grupa igrača avionom, neki kolima, svako za svoj groš. Pred utakmicu, gledali smo kako su se neki od igrača fizički sukobili u restoranu, na večeri. A mi mladi smo drhtali, uplašeno gledajući taj haos. Uprava je već pre finala počela rasprodaju igrača. Opšti vašar. Nije bilo nikoga da zavede red. Mnogo godina kasnije, imali smo Nenada Bjekovića u sportskom sektoru. Tada nam je falio neko takav, ko bi umeo da napravi štimung među igračima“, prisetio se Blagoje Paunović, kome je te 1966. bilo 19 godina.

Sve što je crno-bele krasilo na putu do Brisela nestalo je u tih nekoliko dana u glavnom gradu Belgije. Nije bilo sloge, požrtvovanosti i discipline. Umesto pehara ostalo je svedočanstvo o generaciji projektovanoj da bude ovenčana slavom i žal što nije dobila status osvajača Kupa šampiona.

P. S. Milutin Šoškić je za prelazak u Keln dobio 50.000 nemačkih maraka, rezervnom golmanu Ivanu Ćurkoviću od zagrebačke Arene sledovao je ručni sat, jer je u prognozi rezultata rekao da će biti 2:1 za Real, jedino je Partizan ostao praznih šaka.

Related posts

Leave a Reply

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *