Upravljanje krizama vodi SAD u veliku recesiju

Piše: Branko Pavlović

Odmah da razjasnimo dve stvari:

– upravljanje krizama (krizni menadžment, kontrola štete i sl.) nije izlečenje, nije rešenje problema. I drugo,

– nije reč o „jednom“ problemu, nego o više istovremenih problema sa kojima se suočava privreda SAD. Posledično, i celog Zapada, zato što je i u ekonomskim odnosima, kao i u spoljnoj politici, povezanost tih ekonomija nezdrava za druge države, ali je i tu povezanost sa privrednim sistemom SAD, i zavisnost od njega, patološka. Pa se posledice iz SAD prelivaju na ceo Zapad, mnogo brže i u većem obimu nego kod drugih sistema koji su izvan dominantnog uticaja SAD.

Velike probleme u privrednom sistemu SAD predstavljaju: javni dug (da počnem od očiglednog), dug manjih i srednjih banaka (za refinansiranje obaveza koje dospevaju prema njima biće potrebno oko 1,7 hiljada milijardi dolara), hipotekarni dug i kriza u građevinarstvu, naduvani balon uloženih sredstava u sektor veštačke inteligencije, hitna i velika potreba za izvođenjem kapitalnih infrastrukturnih radova za koje nema ni sredstava ni logistike koja je u stanju da ih izvede, pad i promena strukture zaposlenosti.

Da objasnim neke od ovih loših stanja.

Dospeće duga prema manjim bankama je očekivano već skoro dve godine i velike banke i FED su se spremile kako to da saniraju. Dakle, predviđeno bankrotstvo oko 500 banaka u SAD (zbog nemogućnosti da refinansiraju dospele a nenaplaćene kredite) u narednih godinu dana neće dovesti neposredno do sloma finansijskog sistema. Ali će uzrokovati povećanje nepoverenja u bankarski sektor, bankrotstvo značajnog broja preduzeća koja neće dobiti nove kredite, i, što je najvažnije, veliki broj srednjih investitora, koji posluju uglavnom na teritoriji jedne države članice SAD, ostaće bez banke koja je spremna da ih prati u njihovim poslovnim aktivnostima.

To mesto banaka koje su bankrotirale na tržištu finansija zauzeće ionako prevelike banke koje će posle ove faze daljeg ukrupnjavanja potpuno ukinuti realnu međubankarsku konkurenciju na tržištu SAD. Umesto lokalne banke, sada će to biti jedan od šest džinova u finansijskom sektoru Amerike. A oni u svojim strategijama uopšte ne vide te lokalne klijente. Rutinski će zahteve za dobijanje kredita odbijati zato što ne prolaze njihovu procenu rizika. A veliki deo infrastrukturnih radova se upravo obavljao preko tih srednjih i malih preduzeća, koje su pratile srednje i manje lokalne banke.

Zbog toga posle prvog udara nužno sledi bankrotstvo većeg broja klijenata tih banka. Samo ova činjenica po sebi ima recesioni uticaj na celu privredu.

Građevinarstvo je u padu i zbog pada cene nekretnina plaćanje hipotekarnih kredita će biti ugroženo. To će dovesti do daljeg poremećaja na tržištu nekretnina i odatle posledično takođe do recesionih trendova.

U sektor „veštačke inteligencije“ je takođe preinvestirano. Naime, ta grana uopšte nije profitabilna. I samo je pitanje vremena kada će doći do sloma na berzi u trgovanju akcijama ovih kompanija. U jednom trenutku će akcionari odlučiti da je bolje prodati akcije i uložiti novac negde gde on donosi prihod, pošto u ovom sektoru nema dividende. Kad se to dogodi nastaće efekat „lavine“ prodaja akcija.

SAD su veoma infrastrukturno zapuštene. Na donjoj lestvici najrazvijenijih država. Problem je u tome što stvarne konkurentnosti nema bez dobre infrastrukture (mnogo činilaca je važno, ali je infrastruktura izvesno jedna od njih), a istovremeno nema para osim iz daljeg zaduživanja, niti postoji operativa koja je u stanju da u odgovarajućim rokovima izgradi sve što je potrebno. Nema ni potrebnog broja inženjera ni radne snage i teških mašina, potrebnog materijala. A zaduživanje je po visokim kamatama, tako da sve to zajedno bitno smanjuje konkurentnost američke privrede i posledično takođe ima recesioni uticaj. Istina, na srednji rok, pošto u prvom trenutku trošenje para na ime preuzetog duga daje impuls rastu privrednih aktivnost. Dok sve ne dođe na naplatu.

Visoka referentna kamatna stopa (trenutno preko 5 osto) vodi smanjenju privrednih aktivnosti i sniženju inflacije. Deluje recesiono. Ali kod gubitka posla i novih zapošljavanja često dolazi do promene strukture zaposlenih. Poslove u novom zapošljavanju dobijaju izbeglice. I one mnogo manje troše. Prvo, zato što pristaju na manju platu. A drugo, zato što su i došli da bi uštedeli. I to deluje dodatno recesiono.

Veliki zapadni mediji će najčešće reći da je poremećaj na berzi „korekcija“, psihološki efekat zbog straha od recesije u Americi i slično, ali vam nikada neće reći da je reč o velikom broju veoma ozbiljnih problema sa kojima se privreda Amerike suočava jednovremeno. Zato što bi u tom slučaju i sasvim prosečan čitalac zaključio da je velika recesija neizbežna. A to se onda kosi sa pravilima „upravljanja krizama“.

Naravno, kako god upravljali, to će reći manipulisali razumevanjem korisnika informacija, kriza neminovno dolazi. Recesija Zapada je neizbežna.

Recesija će se dogoditi najkasnije u drugoj polovini 2025. godine i imaće dva udarca. Prvi put kao posledica opisanih fenomena, a zatim posledično i kao pad berze. Ali drugi put zbog samog pada vrednosti akcija.

Naime, nasuprot ogromnom dugu, i države i privrede i građana i banaka, stoji takođe ogromna imovina kao kontra teg na toj vagi. Mnogo su dužni, ali su i mnogo bogati. Međutim, ta imovina se u najvećem delu sastoji od vrednosti akcija. Kada berze padnu za 20-30 odsto, onda u samo nekoliko dana nasuprot istog duga više ne stoji ništa. U procentu za koji je došlo do pada vrednosti akcija.

Kada se to dogodi, onda svi koji nastavljaju poslovanje u svojim knjigama moraju da naprave nove bilanse. Banke naglo da razvrstaju kredite u sve rizičnije kategorije. Kompanije da iskažu svoju ogromnu prezaduženost. Nastaje period u kome svi donose odluku da je bolje sedeti na parama dok se tržište ne smiri, nego preuzimati bilo kakve rizike. Nema kredita, odlažu se kapitalne investicije. I recesija se produbljuje i bitno produžava.

Recept koji je primenjen prethodno sada više u značajnijoj meri ne može da se primeni.

Da se podsetimo, 2007. godine krah berzi centralne banke su sprečile (upravljanje krizom) tako što su za četiri sata upumpale u finansijsko tržište preko hiljadu milijardi dolara. Neću da vas plašim, ali bio je to baš avgust 2007. godine. I tako je „sve bilo u redu“ godinu dana, a onda je 2008. sve krenulo da se strovaljuje. Rešenje je nađeno u naglom obaranju kamata na nulu i upumpavanju desetina hiljada milijardi dolara u deceniji koja je sledila.

Rast Zapada je bio anemičan i mnogo manji od realne konkurencije (Kina, ASEAN kao najizrazitiji primeri), a inflacija je postala stalna pretnja. Dug, naročito javni, otišao je izvan svih okvira kojima se realno može upravljati.

Sada bi smanjenje kamatne stope odmah izazvalo značajnu inflaciju, a upumpavanje tog obima para bi dodatno ubrzalo izbacivanje dolara iz sistema plaćanja u svetu koji je izvan, a sada sve češće i nasuprot, Zapadu. Dakle, ove alatke su izlizane, a drugih nema na vidiku.

Na tu situaciju treba dodati i političke potrese. Ne samo ove „Tramp vs. Haris“, nego pad akcija u danu bitno osiromašuje viši srednji sloj u Americi, koji je poslednja sociološka zaštita tog nenormalnog sistema. Obespravljenima će se veoma brzo priključiti i razočarani bogataši koji  su svoje bogatstvo još uvek mogli da iskažu u realnim dobrima, a ne samo u ciframa na računaru, kojima je ulaganje u akcije čija vrednost neprekidno raste davala iluziju da je Zapad nepobediv i u osnovi dobar. Nepredvidivo je kakve će posledice imati taj novi nivo potpune delegitimizacije sistema u SAD.

Najverovatniji ishod jeste recesija uz inflaciju. Pa sa političkim potresima nek se bave represivni delovi države. Ali recesija Zapada, a ne sveta. Ne. Ostalih šest milijardi ljudi neće biti u recesiji.

Šta Srbija treba da uradi: odmah da smanji svoju izloženost prema dolaru i evru, da proda sve pozicije u hartijama od vrednosti koje su pod uticajem SAD (reč je, nažalost, o preko 10 milijardi dolara u ovom trenutku), da sklapa zajedničke poslovne poduhvate u Srbiji sa kompanijama koje nisu sa Zapada, da hitno razvija svoje kompanije za nastup na tržištima zemalja u razvoju, da hitno razvije svoj bankarski sektor i omogući promenom propisa vođenje monetarne politike punog kapaciteta.

Rizici su ogromni, a vremena malo. Poslednji je trenutak da se upravljanje državom preuzme za svrhe zbog kojih država i postoji.