UJEDINJENA EVROPA JE NEKA VRSTA UTOPIJE: Evro ključni instrument destrukcije EU

Last updated okt 3, 2022

Piše: Siniša Ljepojević, novinar i publicista

Posle Jedinstvenog evropskog akta, 1986, koji je u privrede članica integracije uveo jedinstvene standarde, čime EEZ i formalno postala Evropska zajednica (EZ), usledio je ključni trenutak istorije, najveća kriza u Evropi još od Drugog svetskog rata, koja će iz temelja promeniti ne samo evropsku integraciju nego i istoriju Evrope.

Došlo je do rušenja Berlinskog zida, 1989, i ujedinjenja dve Nemačke u jednu, ekonomski najmoćniju i po broju stanovnika najmnogoljudniju evropsku zemlju, a potom i rušenje komunističkog bloka i rastakanje Sovjetskog Saveza kao države.

Zemlje EEZ doslovno su bile u šoku, nespremne za tako važan i brz razvoj događaja. EEZ je kao celina lutala u stavovima, od zahteva da se Sovjetski Savez sačuva kao država, pa do protivljenja ujedinjenju Nemačke i ideje da, ako i bude ujedinjenja, u bivšoj Istočnoj Nemačkoj i dalje ostanu sovjetski vojnici. Prva je poklekla Francuska i, uprkos dotadašnjem snažnom protivljenju, prihvatila ujedinjenje Nemačke. Tako otpor ostalih više nije imao smisla. Od tog časa, evropska integracija i doslovno postaje francusko-nemačko sredstvo, sve je postalo francusko-nemački diktat. Ubrzo je na primeru raspada bivše Jugoslavije i kasnijih građanskih ratova u toj zemlji postalo jasno da se iza francusko-nemačke osovine krije, u stvari, samo Nemačka. To je početak nemačke Evrope.

UPRKOS razobličavanju dubokih podela unutar evropske integracije i nesposobnosti rešavanja kriza, ubrzano su se odvijale pripreme za novi sporazum o integraciji. Godine 1992. potpisan je Sporazum iz Mastrihta koji je udario temelje još dubljoj integraciji, koja poprima formu kvazisuperdržave, i konačnom uvođenju jedinstvene valute. Tim sporazumom, Evropska zajednica je postala Evropska unija (EU).

I, krenulo se dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Bio je to vrhunac (zlo)upotrebe krize, izbegavanja rešavanja problema i suočavanja sa realnošću, vrhunac onoga što je od samog početka evropske integracije postao njen osnovni princip. I – ponovo proširenje kao zamagljivanje problema. Austrija, Finska i Švedska 1995. postaju nove članice Evropske unije a godinu dana ranije Norveška je na referendumu odbila članstvo. Potom se, 1999, ustanovljava jedinstvena valuta – evro – koja je kao novčanica uvedena 1. januara 2002. godine ali nisu je prihvatile sve članice. To je i formalno podelilo EU u dve grupe zemalja.

Zatim je, 2003, usledila američko-britanska invazija na Irak, što je do tada najviše produbilo ne samo razlike između zemalja učesnica integracije nego i između ključnih članica, Francuske i Nemačke, na jednoj, i „evropskog mentora i zaštitnika“, Amerike, na drugoj strani. Na tu krizu odgovor je bio:„Još više Evrope“ te je otpočet rad na ustavu EU i njenom ubrzanom proširenju. Tako su 2004. u članstvo primljene: Češka Republika, Estonija, Mađarska, Letonija, Litvanija, Slovačka, Slovenija, Poljska, Kipar i Malta. Kasnije, 2007, pridružuju se Rumunija i Bugarska a 2013. i Hrvatska. EU je postala integracija sa petsto sedam miliona ljudi i najvećim tržištem na svetu.

Među starim članicama, jer novoprimljenim nije dozvoljeno učešće u radu na Ustavu, vladao je veliki otpor donošenju ustava Unije. I pre nego što je zvanično predložen, deset zemalja je proglasilo da će povodom tog dokumenta organizovati referendum. Prva dva održana su u Francuskoj, 29. maja 2005, i Holandiji, 1. juna 2005. godine. Glasači u obe zemlje odbacili su Ustav EU. I, odustalo se od Ustava, a njegov tekst je samo preformulisan – suština nije izmenjena – u Lisabonski sporazum, koji je potpisan 13. decembra 2007. a na snagu stupio dve godine kasnije. Dok se uzajamna čestitanja EU lidera još nisu ni smirila, izbila je do tada najveća i najozbiljnija finansijska i ekonomska kriza, koja je pogodila pre svega zemlje evrozone.

Pokazalo se da evro ne samo što nije rešenje budućnosti evropske integracije nego je postao i najveći problem EU, ključni instrument njene destrukcije. Nekoliko zemalja, Irska, Španija, Portugalija i Grčka, praktično su bile pred bankrotstvom i EU je, da bi sačuvala evro, bila prinuđena da interveniše i finansijski pomogne.

VEĆ NA početku se ispostavilo da EU u stvari spasava velike evropske banke a ne te države. Evropska unija se još jednom u punoj veličini pokazala kao klub elite a ne građana i dovela je sebe na rub propasti. U toj nameri, srušeno je i pravno ustrojstvo EU jer Sporazum iz Lisabona, kao nova Biblija EU, izričito zabranjuje takvu vrstu pomoći zemljama članicama. Međutim, pravila, očigledno, ne važe za elitu koja je od prvog dana stvarni vlasnik evropske integracije, kao ni za političke lidere koji po svaku cenu žele da zadrže iluziju postojanja evropske integracije.

Najnovija kriza, ovoga puta stvarna i neizbežna, dugo traje ali privid EU nekako se održava. A zatim, 23. juna 2016, u Velikoj Britaniji je održan referendum na kome je većina građana glasala za izlazak iz Unije. Novi šok. Umesto suočavanja sa realnim pitanjem zašto su Britanci glasali za izlazak iz EU, jer takozvani Bregzit (Brexit) nije uzrok već posledica krize EU, lideri u Briselu su reagovali agresivno, obećavajući dalju i dublju integraciju onih koji su ostali u članstvu kluba.

Zvanična saopštenja i celonoćni hitni sastanci lidera EU ne mogu promeniti realnost a realnost je da evropska integracija, ipak, nije uspela. Evropski projekat je, posle više od šezdeset godina, doživeo potpuni krah i EU je u stanju između dijagnoze terminalne bolesti i smrti. Niko ne može da kaže koliko će taj period mučenja trajati, jedino je kraj izvestan.

Iz ugla čitaoca novina i recipijenta evropske propagande to, naravno, zvuči kao iznenađenje ali stvarnost je upravo takva – EU nije uspela i projekat je propao.

Zašto je to tako, mogući odgovor traže mnogi, u uverenju da je evropski projekat savremena utopija, pa EU i zovu EUtopija, Evropska utopija. Hans Kundnani (novinar i publicista, viši saradnik Maršalovog fonda ) ocenjuje da EU jeste neka vrsta utopije, kao odraz ambicije stvaranja idealnog evropskog društva, ali istovremeno i nije utopija jer, ako ništa drugo, ima novac. Čak i oni mahom tradicionalni levičari, koji su podržavali stvaranje EUtopije, sada gaje sumnju jer, kako kaže nemački sociolog Volfgang Štrek, evropski utopijski projekt potisnut je neoliberalnom vizijom Evrope, a najbolji izraz toga jeste stvaranje jedinstvene valute. Margaret Tačer je svojevremeno pisala da je EU „klasičan utopijski projekat, spomenik taštine intelektualaca, program čiji je neuspeh neizbežna sudbina“. Sličnog je mišljenja i DŽon Grej ( Jon Gray, engleski politički filozof, bavi se istorijom ideja) ali on upozorava da se „veliki utopijski projekti retko pažljivo i svesno demontiraju“ pa zato strahuje da EU ne samo što neće uspeti u stvaranju idealnog društva nego će, kada neizbežno propadne, izazvati haos.

OD IDEJE DO PROBLEMA

Ključno pitanje glasi: Kako se desilo da najveći evropski projekat doživi neuspeh i od sanjane ideje postane problem broj jedan savremene Evrope? EU je zaista najveći problem Evrope u 21. veku. Kako je moguće da nije naučena nijedna lekcija, da nije usvojeno saznanje da integracija ne funkcioniše i da na vreme treba nešto da se menja ako ideja integracije želi da se sačuva?

(Novosti online)