U Srbiji ne postoji kultura dijaloga

piše: Miloš Dojčinović
Koliko puta smo se susreli sa negativnim i ostrašćenim komentarima čitalaca ispod tekstova na brojnim društveno-političkim portalima, komercijalnim sajtovima ili uopšte na društvenim mrežama?
Neretko smo i ulazili u „otvorene sukobe“ sa ostalim korisnicima socijalnih mreža oko dnevno-političkih tema, aktuelnih vesti i vanrednih događaja.
Međutim, polemika je obično prevazilazila „okvire društvene tolerancije“ i pretvarala se u „pravi rat za tastaturom“, odnosno sočnim psovkama i etiketiranjima u cilju apsolutnog žigosanja „svog onlajn-oponenta“ u javnom internet prostoru.
Umesto objektivnog vođenja razgovara, došlo je do subjektivnog nametanja sopstvenog mišljenja sa obe strane. I tako u nedogled.
Zašto je takva komunikacija između običnih građana kada su u pitanju političke teme? Zbog čega ljudi više nisu u stanju da racionalno i objektivno razgovaraju o javnoj delatnosti koja se svima nama meša u živote – odnosno politici?
Ako na najgledanijoj nacionalnoj frekvenciji, nekoliko kandidata za gradonačelnika Beograda, umesto razgovora o sopstvenom političkom programu, svaki minut emisije koriste za surovo diskriminisanje svojih političkih protivnika na najprizemniji način, dolazimo do zaključka da se danas u Srbiji zaobilazi kultura dijaloga.
Ukoliko takvo jedno skandalozno ponašanje naših političara, sredstva javnog informisanja zloupotrebljavaju zarad čitanosti, praveći od toga bombastične vesti i servirajući čitaocima-potrošačima kao „društveno prihvatljive stvari“, onda dolazimo i do uzroka takvog stanja u našem društvu.
Iz svega ovoga navedenog, prosečan građanin Srbije, koji nije dovoljno politički pismen, prihvata takvo antisocijalno ponašanje kao „prikladno“ i primenjuje ga u svakodnevnim razgovorima sa ostalim građanima. Ova konstatacija je verodostojnija, kada se uzme u obzir, da su komercijalni mediji, danas u Srbiji, kreatori javnog mnjenja i mišljenja među običnim stanovništvom.
Pitanja bez odgovora
Recimo, koliko građana Srbije zna šta su to građanska prava koja su im zagarantovana Ustavom? Da li građani znaju, da makar na papiru piše, da postoji trodeoba vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku? Kako zaštiti svoje pravo koje je ugroženo i pred kojim organima krivičnog postupka? Šta je to materijalna, a šta nematerijalna šteta? Šta predstavlja zaštita psihičkog i fizičkog integriteta? Koja nam to sve prava pripadaju kao slobodnim građanima Srbije?
Suviše pitanja i potpitanja, a nikuda odgovora? Krajnje je nepravedno očekivati kulturu dijaloga od onog lica koje uopšte nije obavešteno o tome, koja su njegova osnovna ljudska prava. Jer to lice nije u mogućnosti da sazna, da je osnovno demokratsko pravo svix nas, da slobodno mislimo i iznosimo svoje mišljenje pred drugima, i da isto tako dopustimo drugima da slobodno iznose svoje mišljenje pred nama.
Ali ako takvo demokratsko ponašanje, odnosno poštovanje sagovornika u TV duelu, ne primećujemo kod naših političara, onda stičemo utisak, da je takvo neprimereno ponašanje norma kojom bi trebali da se vodimo.
Međutim da bi postojao dijalog, neopxodna je demokratija, a ona postoji ukoliko stalno postavljamo pitanja jedni drugima o stvarima koje su bitne i neopxodne za naš svakodnevni život. Na taj način razmenjujemo mišljenja i iskustva i donosimo najpovoljnija rešenja za našu društvenu zajednicu u kojoj živimo.
Problem je u tome, što televizija, štampani i onlajn mediji nisu u službi blagovremenog i tačnog informisanja građana o njihovim pravima i potrebama. Oni nisu u službi jačanja direktne demokratije među običnim ljudima.
Umesto toga, sredstva javnog informisanja kontinuirano proizvode jeftine sadržaje da bi skrenula pažnju sa važnih pitanja, poput teških uslova rada i niskog standarda, katastrofalne ekonomske situacije u zemlji i ostalih krucijalnih „tabu tema“ koja su od javnog interesa i značaja.
Mediji bacaju „dimne bombe“
I upravo na taj način, mediji „bacaju dimne bombe“ i „zamagljuju javnost“. Kada Evropska Unija potegne pitanje o Kosovu i Metoxiji, mediji su tu da nam spinovanjem skrenu pažnju na neke druge beznačajne stvari, pokušavajući da oko teškog položaja Srbije u međunarodnoj javnosti, kao i oko otimanja dela teritorije stvore „dimnu zavesu“, kroz koju „niko ne sme da proviri“.
Zbog toga je izražen nizak stepen kritičke svesti među građanima Srbije i nepostojanja ,,kulture dijaloga“, jer u takvim uslovima hronične medijske neobaveštenosti, nije lako doći do objektivnih informacija.
Za takvu situaciju je odgovorna koliko vlast, toliko i opozicija, budući da su oba dva politička krila nezainteresovana za dogovor oko makar jednog, jedinog nacionalnog interesa Srbije.
Zato je Srbiji neopxodna „kultura dijaloga“ i „nepristrasna razmena mišljenja“ između pozicije i opozicije. Poput uzajamnih ugovora, gdje oba dvije strane ugovornice, svojom voljom određuju sadržinu ugovora prema ciljevima koje žele postići.
Taj i takav cilj, između vlasti i opozicije mora predstavljati ozbiljno vođenje unutrašnje politike Srbije.
Da bi se to postiglo, neophodno je da se u televizijskim emisijama vode političke, ekonomske, pravne, religijske i ostale debate, ali na demokratski i prikladan način.
Jer barem u teoriji piše, da pravičan sukob mišljenja dovodi do najpovoljnijih rješenja između više lica suprostavljenih stavova.
Da li smo mi u stanju da kao država razumemo i shvatimo samu ozbiljnost razvitka građanskih prava i uspostavljanja demokratskog poretka, zavisiće od naše spremnosti da razgovaramo o problemima sa kojima se naše društvo suočava.
Međutim, ukoliko se zalažu za primenu zakona, političari moraju biti spremni da priznaju grešku i da uvaže mišljenje svojih neistomišljenika.
Jer tamo gde nema pluralizma, nema ni parlamentarne demokratije.