U globalnom sukobu koji je u toku hrana će biti glavno oružje, pšenica prije svih

Piše: Aleksndar Đurđev, poslanik i predsednik Srpske lige

Tri meseca od početka ruske specijalne vojne operacije u Ukrajini, koja je samo početak finalnog obračuna Rusije sa kolektivnim Zapadom, većina analitičara se i dalje bavi ocenom vojnog stanja na terenu u Donbasu ili na obalama Azovskog mora. Kao da je ovaj sukob isključivo rat Rusije i Ukrajine, kao da je reč o isključivo borbi za teritoriju, kao da ne živimo u 21. veku u kome konvencionalni načini ratovanja bivaju prevaziđeni, odnosno gde na scenu stupaju sofisticirani sukobi koji ne uključuju samo tradicionalni sudar neprijateljskih tvrdih moći na terenu, već i hibridne ratove, mrežne, odnosno informacione ratove, ali i stratešku borbu oko energenata i – hrane! Hranu kao oružje, odnosno instrument borbe za ostvarenje geostrateških, geoekonomskih i konačno geopolitičkih ciljeva danas malo ko pominje. Kao da nam nisu poznate brutalne (zlo)upotrebe hrane od strane zemalja kolektivnog Zapada – dovoljno je setiti se primera Indije, gde je britanska vlast za 190 godina uprave izazvala dvadesetak velikih gladi koje su odnele milione života!Istoj toj Britanskoj imperiji moćno Rusko carstvo je bilo, između ostalog, trn u oku zbog svoje poljoprivredne proizvodnje, posebno pšenice u kojoj ga niko nije mogao nadmašiti. Krimski rat bio je samo jedan od pokušaja da se Rusija u 19. veku eliminiše iz svetskih tokova poljoprivredne proizvodnje, ali i pokušaj sprečavanja spajanja Rusije sa podunavskim zemljama i ostvarenja potpune dominacije na tom polju na evropskom, a posledično i na svetskom nivou.

Upravo Britanci danas, pišući o efektima ukrajinske krize, prognoziraju da Rusija do 2024. godine planira da poveća izvoz poljoprivrednih proizvoda za 50% i da je takav plan ostvariv. Važan faktor u svemu tome jeste pšenica, osnova ishrane milijardi ljudi bez koje se ne može, baš kao što se, ma koliko razvijena bila nečija vojna ili ekonomska tehnologija, bez hrane uopšte ne može funkcionisati na elementarnom nivou. U tome, kako su lukavo primetili Britanci, leži ruska snaga i njena ogromna prednost u odnosu na njene protivnike u krizi koja je tek počela. Rusija je danas peti najveći svetski poljoprivredni proizvođač, a kada je u pitanju proizvodnja pšenice, tu joj nema ravnih, jer iza njenih 85 miliona tona pšenice proizvedenih za proteklih godinu dana dolazi tek 49 miliona tona američke pšenice za isti taj period. Štaviše, Rusija proizvede više pšenice od drugoplasiranih SAD i trećeplasirane Kanade zajedno! Samo u aprilu je ruski izvoz žitarica porastao za 18%, a povećanje cene žitarica na globalnom tržištu zbog ukrajinske krize omogućilo je ruskom budžetu priliv od 1,9 milijardi dolara poreskih prihoda od početka 2022. godine. Ukrajinske isporuke pšenice (6. najveći proizvođač pšenice pre izbijanja krize) pale su za 32% zbog vojnih sukoba, a Rusija je za sada odlično nadomestila nedostatak istih – od kraja februara njen izvoz žita u Egipat porastao je za 500%, u Iran za 481%, a za Tursku 381%! Niko ne može bez hrane, uključujući tu i pšenicu, a Rusija je ima i tek će je imati i za sebe i za druge. Ko će biti pobednik u ovoj suštinski važnoj sferi sukoba Rusije i Zapada nije teško zaključiti.

Malo se govori o Africi kao važnoj karici u lancu zvanom globalni sukob. Ništa na crnom kontinentu ne vredi više od hrane – ni nafta, ni gas, ni bombe, a još manje lažna obećanja i tapšanje po ramenima od strane Zapadnjaka. Ko bude kontrolisao hranu, kontrolisaće i Afriku – ovo je novi geopolitički obrazac koji pruža odgovor na mnoga pitanja oko nas. Kina je decenijama ulagala u svoje prisustvo svake vrste na afričkom prostoru, a isto to, u poslednje vreme intenzivnije nego ikada u istoriji, čini i Rusija. Mnogi su olako prešli preko vesti o prisustvu Rusa, posebno ruskog ,,Vagnera“ u Maliju i Centralnoafričkoj Republici. Rusija očito radi na tome da, zajedno sa Kinezima, istisne SAD i EU iz Afrike, važne zbog resursa i kao tržišta, smanjujući na taj način geopolitički prostor za manevre kolektivnog Zapada. Hrana je strateški resurs, jer svi moraju da jedu, tu je filozofija krajnje jednostavna. Globalni sukob kome svedočimo dovodi do nestanka globalnog tržišta, gde se javlja diskontinuitet na cenovnom prostoru. Drugim rečima, cena hrane ili energenata neće biti svugde ista, odnosno zavisiće od toga gde se koja zemlja nalaz i koju poziciju zastupa. Hrana će u zemljama poput afričkih vredeti suvog zlata, kao što će vredeti gas za Nemačku kada dođe zima.

I američki dolar je postao diskontinuiran i nema istu vrednost u Srbiji, Rusiji ili Kini. Ne smemo se ponašati kao da se to oko nas ne dešava, kao da živimo u vremenu normalne globalne trgovine u miru i kao da je cena izražena u dolarima realna cena. Dolar više nije pouzdano i merodavno sredstvo plaćanja. Jedino pouzdano sredstvo plaćanja i trgovine danas jesu hrana i energenti. Srbija ima dovoljno hrane za sebe, a uz razvijanje sopstvenih poljoprivrednih kapaciteta, u čemu joj rusko znanje, iskustvo i tehnologija mogu mnogo pomoći, možemo nesumnjivo postati regionalni poljoprivredni lider bez premca i imati u svojim rukama moćno oružje koje bi bilo garant ostvarivanja naših geopolitičkih i drugih ambicija. Pogrešno bi bilo nastaviti sa prodajom hrane za dolare, jer je na taj način praktično poklanjamo, zato što se ravnamo prema dolarskom tržištu. Ako je hrana danas ne samo važan resurs, već i potencijalno moćno oružje u rukama jedne države, onda strategija našeg nacionalnog delovanja naspram aktuelne globalne krize mora biti sazdana na temeljima razvoja poljoprivrede i srpskog sela. Danas se više nego ikada vidi koliko je bilo važno osnovati ministarstvo za brigu o selu 2020. godine pod vođstvom Milana Krkobabića, koliko je važno to što je predsednik Srbije Aleksandar Vučić podržao tu ideju i inicirao formiranje Nacionalnog tima za preporod sela Srbije. Ukoliko sve to u narednom periodu dodatno ojačamo – i zadruge, i seoska domaćinstva i seosku infrastrukturu u celini, te ukoliko za to nađemo partnera u jedinoj istinskoj poljoprivrednoj sili u nastupajućim okolnostima – Rusiji, onda ćemo, sasvim izvesno, biti u situaciji da i Srbiju i Srbe u regionu prehranimo, a da na regionalnom nivou postanemo istinski subjekt geopolitičkih promena.