Trifković: Pravoslavlje je prepreka postmodernim zapadnim elitama za realizaciju njihovih političkih, ekonomskih i kulturnih ambicija

Neprijatna situacija u koju je SPC dovedena od tako visoke instance kao što je Evropski parlament, prema prof. dr Srđi Trifkoviću, nije iznenađujuća.

Prof. Trifković je za IN4S poručio da su primjer novih mučenika i njihovo zaveštanje dragoceni, jer će u ovom vijeku, kako je rekao, doći red i na zapadne hrišćane da iskuse mučeništvo.

„U Zapadnoj Evropi i SAD već bivaju progonjeni zbog odbijanja da prihvate uništenje moralnih temelja društva. Kako se postmoderni liberalni teror bude pogoršavao, postaće neophodno za sve hrišćane da definišu šta je dopustivo, a šta je nedopustivo u odnosima između crkve i države, naročito države koja vodi zlu politiku. Ovo je posebno važno za Srbe i sve druge vernike u Srbiji u trenutku kada se, upravo pod pritiskom zapadnih nosilaca pravoslavofobije, suočavaju sa nametanjem monstruoznih zakona koji podrivaju same temelje porodice, ljudskog dostojanstva, prirode i istine.“ kazao je Trifković.

On naglašava da je nužno odbaciti bilo kakvu apsolutizaciju državnog autoriteta.

„Institucije i zakone treba prihvatati kao imperativ samo u onoj meri u kojoj nastoje da podrže dobro i ograniče zlo. Problem je prepoznala Ruska pravoslavna crkva izvan Rusije u Poslanici savetu episkopa u inostranstvu iz 1933. godine: „Pokušaj da se iscrtaju sfere uticaja između crkve i države u kojima duša pripada crkvi a telo državi, u principu nikada neće postići svoj cilj. Moguće je podeliti čoveka na dva razdvojena dela samo u apstraktnom smislu, dok u realnosti duša i telo čine jednu nedeljivu celinu. Jedino smrt rastače niti koje ih vezuju“.

Jubilarni sabor episkopa Ruske pravoslavne crkve, održan 2000. godine takođe se bavio ovim problemom. Tako su nastale Osnove učenja Ruske pravoslavne crkve o društvu, u kojima se između ostalog kaže i sledeće:

„U svemu što se tiče isključivo zemaljskog poretka stvari, pravoslavni hrišćani dužni su da poštuju zakon, bez obzira na to koliko nesavršen ili neprijatan bio. Međutim, kada poštovanje zakonskih zahteva preti večnom spasenju i uključuje apostaziju ili činjenje kakvog drugog nesumnjivog greha pred Bogom ili bližnjim, hrišćanin je pozvan na podvig ispovedanja zarad Božje istine i spasenja njegove duše za večni život. On mora da stane protiv nespornih kršenja Božjih zapovesti koje čini društvo ili država“.

„Amin! Ukoliko je zakonski otpor nemoguć ili neefikasan, na primer u slučaju nametanja satanske indoktrinacije dece, onda hrišćanski vernik mora da se okrene građanskoj neposlušnosti. Crkva je lojalna državi, ali Božje zapovesti za ispunjenje zadatka spasenja – u bilo kojoj situaciji i bilo kakvim uslovima – iznad su ove lojalnosti. Ukoliko autoritet države tera pravoslavne vernike na apostaziju od Hrista i njegove Crkve, na činjenje grešnih i duhovno štetnih radnji, Crkva i verni narod imaju i pravo i dužnost da otkažu poslušnost državi. Ukoliko i kada progoni počnu, oni moraju i dalje da otvoreno svedoče veru – i da budu spremni da slede put ispovednika i mučenika Hristovih“, poručio je Trifković i dodao da u današnjoj Zapadnoj Evropi više ljudi se moli u džamijama petkom nego u crkvama nedeljom.

„U SAD ludilo kultur-marksizma nema granice. Nevera i gubitak osećaja za sopstveni prostor i mesto u vremenu karakterišu milione Zapadnjaka. Ta patologija ide ruku pod ruku sa kultom Evropske Unije i neprekinutom težnjom ka svetskoj dominaciji političkog duopola SAD, pogotovu pod neoliberalima koji su se prošlog januara vratili na vlast. Brisel i Vašington nemaju u svemu istovetnu agendu, ali oba ta centra moći dele isti prezir i odbojnost prema tradicionalnim društvima i kulturama. Globalizam već decenijama zatire ostatke nasleđenih vrednosti i identiteta, a pritom u isto vreme izaziva drastičnu demografsku promenu unutar samog Zapada. Evropa umire. Dopuštajući milionskim migrantskim supkulturama iz trećeg sveta da niču unutar njihovih društava, zapadne nacije omogućile su nastanak paralelnih društvenih i političkih struktura, uglavnom tvrdo islamističkih, nad kojima institucije zemalja-domaćina nemaju kontrolu i ne pokušavaju da je uspostave“, ukazuje Trifković.

On smatra da su navedeni simptomi zapadnog propadanja neraskidivo vezani za odbojnost koju pojedini segmenti posthrišćanskih elita Zapada gaje prema pravoslavnoj tradiciji, kulturi i duhovnosti.

„Geopolitički kontekst jugoslovenske krize 1990-ih ne može se razumeti bez makar delimičnog poimanja kulturnog konteksta koji je sveprisutnu srbofobiju – obrazac zapadne politike na Balkanu koji traje već celu jednu generaciju –učinio legitimnom i atraktivnom.

„Navedeni kulturni kontekst prije svega je oblikovan sveprisutnim stavom vladajućih zapadnih elita da nacije oblikovane pravoslavnim hrišćanstvom pripadaju tradiciji koja je drugačija, tuđa, čak zlokobna. Ta percepcija drastično se ispoljila u izjavi koju je 2014 dao Karl Bilt, ministar spoljnih poslova Švedske, da je „pravoslavlje opasnije od islamskog fundamentalizma i zbog toga predstavlja najveću opasnost za zapadnu civilizaciju.“, kazao je on.

„Neprijateljske reakcije zapadne elite na pravoslavlje nisu samo „predrasude“, odnosno da nisu izazvane njenim nerazumevanjem ove tradicije, nego naprotiv – da su takve reakcije uzrokovane pravilnim procenama postmoderne zapadne elite koja pravoslavlje precizno identifikuje kao prepreku za realizaciju njenih političkih, ekonomskih i kulturnih ambicija u modernom svetu“, zaključio je Trifković.

(IN4S)