Još dan! Toliko je ostalo do najvažnije utakmice naše reprezentacije u 2020. godini. Poprište Oslo, rival Norveška. Samo će jedna ekipa ostati u trci za plasman na Evropsko prvenstvo posle 20 godina.
Na papiru gledano, ulogu blagog favorita ima Norveška. Prosto, ima bolje rezultate u poslednje vreme, bolju formu, pa i njeni igrači, ofanzivci, raspoloženiji su da tresu mreže nego srpski aduti. Da ne idemo dalje, Skandinavci četvrtak dočekuju sa velikom pobedom nad Severnom Irskom u Belfastu na poslednjem okupljanju (5:1), dok su Orlovi odbranili sa igračem manje bod na Marakani protiv Turske (0:0).
Takođe, Norvežani igraju kod kuće, na svom Ulevalu, na kojem su do prošlog meseca imali seriju od 15 utakmica bez poraza. A, onda prvi okršaj bez publike i odmah poraz. Austrija je dosta lako slavila sa 2:1.
Kada se tako postave stvari, nameće se pitanje: Ima li Srbija ikakve adute u rukama, na osnovu čega da gaji nadu da može da preleti preko Osla i finale baraža dočeka na Marakani?
ISKUSTVO
Jedna od stvari koje pretežu na stranu Srbije je daleko veće iskustvo igrača kada su velike utakmice u pitanju. A, ova u Oslu svakako jeste, jer ni Norveška, niti naša selekcija, od 2000. godine nisu bile na Evropskom prvenstvu.
Rival ima izuzetno talentovan, perspektivan tim, koji bi za koju godinu mogao da bude pri vrhu evropskog fudbala. Haland i Edegard su već u top klubovima, nešto stariji Serlot je eksplodirao prošle sezone, Berge stiče ugled u Premijer ligi, a veliki dometi se predviđaju i štoperu Ajeru. Ali, sve su to i dalje momci koji nemaju veliko iskustvo igranja, što bi Englezi rekli „pobedili ili umri“ utakmica. Pogotovo u reprezentaciji. Tek su na početku, nekima je ovo bio prvi kvalifikacioni ciklus u karijeri.
S druge strane, Srbija ima fudbalere koji su prošli sito i rešeto u državnom timu. Većinom rezultati Orlova nisu bili dobri prethodnih godina, ali je bio i plasman na Svetsko prvenstvo, učešće na toj najvećoj fudbalskoj smotri u Rusiji. I tamo put od pobede nad Kostarikom i nade da se može u drugi krug do nesrećnog poraza od Švajcarske i rutinskog kraha protiv Brazila. Dalje, u timu je nekoliko zlatnih orlića, sa Novog Zelanda i Litvanije, koji preuzimaju komande reprezentacije. Tu su Mitrović, Milinković-Savić, Maksimović, Gaćinović, Rajković, Veljković, toj generaciji pripada i Jović. Ako su nešto naučili, iako su mlađe kategorije bile u pitanju je kako se prilazi ovakvim utakmicama i kako se one igraju. Što kaže fudbalska „poslovica“, ovakvi mečevi se ne igraju, nego – pobeđuju.
PRITISAK
Porazna stvar, a koja sutra može da ide na ruku fudbalerima Srbije je što javnost u zemlji od njih – ništa ne očekuje. Orlovi su „procenjeni“ kao družina koja donosi samo razočaranja i kojoj ne vredi posvetiti pažnju, što se najbolje viđalo na utakmicama u Beogradu, gde je na većini mečeva jedva trećina tribina bila popunjena.
Tog pritiska velikih očekivanja koji stoje kao mač nad glavom Srbija – nema. Uostalom, pobrinuo se za to i selektor Tumbaković, koji je pre neki dan rekao da neće biti nikakva katastrofa ni ako izgubimo u Oslu i niz bez nastupa na EP produžimo za još četiri godine.
Kod Norvežana je druga priča. Pritisak velikih očekivanja javnosti i te kako postoji, upravo zato što su Haland, Edegard, Serlot postali zvezde svetskog fudbala, ne skidaju se sa naslovnih strana, bruji o njima cela Evropa. Prirodno je onda da u domovini porastu i očekivanja od njih. Utakmica je trebalo da se igra u martu, ali je dva puta odlagana zbog korone, a sve ulaznice su rasprodate za dan-dva. Kako su tada govorili čelnici Fudbalskog saveza Norveške, da Uleval prima 100.000 ljudi i tada bi bio krcat.
Ali…
TRIBINE
Ne da neće biti 20.000 ljudi na Ulevalu, nego će biti gotovo prazno. Navodno je samo 200 srećnika dobilo mogućnost da uživo gledaju meč.
Time je Norvežanima izbijen jak adut iz ruku. Tim Larsa Lagerbeka je do septembra imao seriju od 15 utakmica bez poraza na stadionu u Oslu.
A, onda je došla Austrija na prazan Uleval i pobedila 2:1. Ugasila je tu magiju na koju su se oslanjali Haland, Serlot i drugovi. Norveška bez vetra u leđa sa tribina pokazala se kao antički Antej podignut iznad majke zemlje.
„Igrali smo mlako, mentalno smo bili u defanzivi, pristup je bio loš“, priznao je Lagerbek posle te utakmice.
Njegovi puleni se nisu snašli u toj igri bez navijača. A, Srbija? Mi smo verovatno svetski šampioni u broju odigranih utakmica pred praznim tribinama. Pljuštale su kazne UEFA u minuloj deceniji, maltene u svakom kvalifikacionom ciklusu bio je bar po jedan meč koji se igrao bez gledalaca. Teško da ima neka selekcija na svetu koja bi se u toj situaciji prijatnije osećala od Srbije. Orlovi su se odavno adaptirali na takve uslove.