Terzić: Pred našim očima je nesumnjivo veliki svjetski sukob; Pravoslavlje trn u oku Vatikana

Sukob u Ukrajini ima, što je očigledno, svetske razmere i pritisak na našu zemlju je ogroman, bezobrazno agresivan. Duboko sam ubeđen da nije u nacionalnom interesu Srbije i Srba da se priključenje užasnim sankcijama protiv Rusije.

Ukoliko bi se Srbija ipak priključila sankcijama iz mnogih istorijskih i savremenih razloga, verujem da bi to imalo određene posledice na odnos između dve zemlje.

Ovako aktuelnu spoljnopolitičku situaciju, koju u velikoj meri obeležavaju pritisci na Srbiju da uvede sankcije Rusiji, komentariše istoričar, akademik Slavenko Terzić. Naš sagovornik bio je i dugogodišlji ambasador Srbije u Rusiji, pa kao odličan poznavalac prilika u Moskvi ističe da ruski zvaničnici shvataju razmere pritisaka na Srbiju, što su više puta i istakli.

Kažete da bi uvođenje sankcija imalo određene posledice. Kakve? Da li bi se promenio i ruski stav o Kosovu?

– Teško je pouzdano odgovoriti na ovo pitanje, imajući u vidu da bi priključenje sankcijama dovelo do zahlađenja odnosa među državama. Ipak, moje lično mišljenje, imajući u vidu dosadašnji stav Moske oko pitanja Kosova i Metohije, da se on ne bi radikalno promenio.

Rusija se tokom sukoba u Ukrajini pozivala na kosovski presedan…

– Rusko pozivanje na kosovski presedan nije upereno protiv Srbije i Kosova i Metohije kao njenog sastavnog dela. Pretpostavljam da je poruka upućena zapadnim silama i njihovoj dvoličnoj politici kada je reč o teritorijalnom integritetu suverenih država.

U opticaj je uveden i najnoviji plan za rešenje kosovske krize, čiji su autori Francuska i Nemačka. Beograd je pod velikim pritiskom da ga prihvati, da li bi trebalo?

– Teško mi je da odgovorim na ovo pitanje jer nisam imao prilike da pročitam šta sadrži taj takozvani nemačko-francuski plan. Iz svega dosadašnjeg moglo bi se zaključiti da je reč o mnogo puta ponovljenom zahtevu da Srbija prizna nasilno otcepljeni deo svoje teritorije, a da zauzvrat dobije maglovita obećanja o „ubrzanim evrointegracijama“.

Uporno se ponavlja mantra da „kada uđemo u Evropu granice više neće biti važne“. Kratko rečeno – ne očekujem ništa dobro od takvih planova jer oni u osnovi polaze od nepoštovanja teritorijalnog integriteta Srbije. Apsurdno je da prvo bombardujete jednu suverenu zemlju radi podrške separatističko-terorističkom pokretu jedne manjine, proglasite „nezavisnost“ nasilno otcepljene teritorije i onda tražite od te države da prizna rezultate agresije NATO. Radi se o nastojanjima da se opravda razbijanje jugoslovenske države, i agresije na SR Jugoslaviju, sa krajnjim ciljem da se znatno oslabi srpski faktor na Balkanu a time i Srbija.

Sukob u Ukrajini traje gotovo godinu dana, kraj rata se i ne nazire. Da li bi on mogao biti uvod u treći svetski rat, ili u nukelearnu katastrofu, kako se to može čuti…

– Pred našim očima je nesumnjivo veliki svetski sukob – na teritoriji Ukrajine. Nije on izbio tek tako, početkom 2022, njegovi koreni su daleko dublji – sukob tinja vekovima. Osnovni spoljni razlog je geopolitičke i vojnostrategijske prirode: težnja vodećih zapadnih sila, ovoga puta na čelu sa SAD, da Rusiju eliminišu kao nezaobilazni faktor evropske i svetske istorije, uključujući i njeno razbijanje pod izgovorom „dekolonizacije“. Jedan od unutrašnjih, i ne samo unutrašnjih, uzroka današnjeg svojevrsnog građanskog i bratoubilačkog rata na prostoru Ukrajine je i boljševički koncept rešavanja nacionalnog pitanja tokom trajanja SSSR. Reč je o proizvoljnom crtanju granica novih republika posred ruskog istorijskog tkiva.

To podseća na Jugoslaviju…

– To je rađeno na isti način kao što je to bio slučaj sa srpskim narodom u Jugoslaviji od strane KPJ i njenog načina rešavanja nacionalnog pitanja. Sve se to radilo pod vidom borbe protiv „velikoruskog“ i „velikosrpskog“ nacionalizma. Boljševički planovi rešavanja nacionalnog pitanja se nadovezuju na stare austrougarske i pangermanske istočne planove. U Beču početkom 20. veka izlazi časopis posvećen Ukrajini sa kartom Velike Ukrajine sve do Astrahana. Ovi planovi su umnogome identični sa anglosaksonskim planovima preuređenja Jugoistočne i Istočne Evrope i Srednje Azije. I nije slučajno što predsednik Putin danas govori o borbi za „ujedinjenje ruskog naroda“. U sastav sovjetske Ukrajine ušle su istorijske oblasti sasvim različitih identiteta, deo Rusije na kome živi ruski narod. Od 1991. godine započinje proces agresivne ukrajinizacije Rusa na teritoriji Ukrajine. Velika je greška ruske politike što je pasivno posmatrala sve te procese pred njenim očima.

I verski faktor ima veliki uticaj na ovaj sukob…

– Pri sagledavanju zbivanja u Ukrajini, previđa se značajna uloga verskog faktora, pre svega unijatskog i rimokatoličkog delovanja poslednjih nekoliko vekova. Od Brestske unije 1596. godine traje uporno nastojanje Rimokatoličke crkve da što više prodre na Istok i „zabludele šizmatike prevede u pravu veru“. U osnovi viševekovne rusofobije stoji verska netrpeljivost, uporno negovanje stereotipa o vizantijsko-slovenskoj pravoslavnoj civilizaciji kao inferiornoj u odnosu na zapadnohrišćansku civilizaciju čije su vrednosti, navodno, nespojive sa, kako se to danas kaže, „evropskim vrednostima“.

I to se provlači od Žozefa de Metra, preko Jakoba Falmerajera, Benjamina Kalaja, Iva Pilara i mnogih drugih, do njihovih današnjih sledbenika. Iz njihovih glava, kako bi rekao Stojan Novaković, još uvek vire „prosvećeni“ i „varvari“. Pogledajmo samo galeriju tih tzv. specijalnih izaslanika za zapadni Balkan: čak je i Slovenija, viševekovna duboka austrijska provincija do stvaranja Jugoslavije, poslala svog izaslanika za zapadni Balkan. Ovo nije prilika za detaljnije osvetljavanje te ideologije, ali navodim samo mišljenje uglednog bavarskog istoričara i nemačkog ideologa Jakoba Falmerajera. Za njega je Rusija verna naslednica vizantijskog duha čije nasleđe je, kaže on, sredinom 19. veka, živo i u samom Carigradu pod čisto spoljnim formama Osmanskog carstva, a njegovo središte je Rusija. Vizantijsko nasleđe, bez obzira na sva nastojanja Zapada se razvija i ne skreće sa svoga puta i ako nemački duh ne može da prodre na Istok i preobrazi to nasleđe, treba se spremati za odlučujuću bitku sa naslednicima Vizantije. Jedini izlaz je „pobedonosni prodor nemačkog i, šire, evropskog duha na Istok“. Ne liči li vam ovo sasvim savremeno.

Nedavno ste ukazali na opasnost stvaranja takozvanih lokalnih crkava poput „pravoslavne crkve Kosova“, „pravoslavne crkve u BiH“, „pravoslavne crkve Crne Gore“…

– Takvi planovi su sastavni deo politike fragmentarizacije pravoslavnog sveta u celini, a na našem prostoru Srpske pravoslavne crkve. Tu nema ničeg novog. Slično je radila Austrougarska, a potom i nacistička Nezavisna Država Hrvatska. Tragično je da i neke pomesne pravoslavne crkve nastoje da svoju crkvenu politiku usklade sa imperijalnom politikom zapadnih sila verujući da će u takvim nastojanjima izvući određenu korist. To se naročito videlo na prostoru Ukrajine. Ukoliko Balkan bude pod dugoročnim protektoratom zapadnih sila sa SAD na čelu, budućnost pravoslavnog sveta pa i Srpske pravoslavne crkve biće ozbiljno ugrožena.

Na proleće nas očekuju i izbori u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Kakav je predsednik potreban našoj najvećoj umetničkoj i naučnoj instituciji?

– Izbori u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti su uvek bili važan događaj i izazivali su pažnju – nekad veću, nekad manju. Veća pažnja je dolazila u okolnostima snažnije politizacije celog društva i nastojanja određenih, često i spoljnih, centara moći da ostvare svoj uticaj u vodećim naučnim i obrazovnim ustanovama zemlje. Akademija je u svojoj dugoj istoriji imala veliki broj sjajnih predsednika koji mogu biti uzor današnjoj generaciji, primera radi, kao što je bio Stojan Novaković ili Jovan Cvijić. Većina tih ličnosti dolazila je iz oblasti humanističkih, društvenih i književno-jezičkih nauka – bar tako je bilo u istoriji naše akademije, s obzirom na to da su ove nauke decenijama bile dominantne u sastavu Akademije, iako su uspešni predsednici bili i iz oblasti drugih nauka.

Izbori u Akademiji se gotovo uvek politizuju…

– Akademija treba da deluje izvan dnevne politike i da svojim znanjem doprinosi utvrđivanju osnovnih strateških ciljeva društva, u oblasti nauke, prosvete, kulture, ali i razvitka u celini. A predsednik Akademije treba da bude ličnost sa prepoznatljivim integritetom, da okuplja članstvo i da na razuman način sagledava istorijske koordinate budućnosti srpskog naroda.

PRETI ALBANIZACIJA BALKANA

A Često ste ukazivali na opasnost od stvaranja „velike Albanije“. Koji sadašnji potezi velikih sila vode ka tome?

– Da. Projekat „velike Albanije“, čiji proces stvaranja je uveliko odmakao, i to neće da vide samo oni koji ne žele da vide, opasno ugrožava stabilnost celog Balkana – granice najmanje četiri države: Srbije, Crne Gore, Severne Makedonije i Grčke. Zapadne sile sa SAD na čelu stoje iza tog projekta, verujući da on može biti „brana“ jačanju ruskog i uopšte slovenskog uticaja na Balkanu. U pitanju je opasno igranje vatrom, i na izvestan način podrška viševekovnom etničkom čišćenju Srba i ostalih Slovena sa prostora Stare Srbije i zapadne Makedonije. Bugarska koleginica Toleva je vrlo lepo objasnila ideološke osnove nastanka toga projekta. Verujem da će 21. vek biti u znaku snažne reislamizacije i albanizacije Balkana.

 

(novosti online)