Tabloid i bivši savjetnik

PIŠE: Čedomir Antić

 

“Da, onaj autistični stvor će se naročito obradovati tome (krsnoj slavi, prim. Č. A.), čim prestane da urla nekontrolisano svakih 5 min.” 

 

“Samael” komentator i montenofašista, koji ne sme da se potpiše, o mom sinu – maloletnom Vidu Antiću koji boluje od autizma.

Uvaženi čitaoci, ja sam danas srećan.

Nema u prethodnoj izjavi ni malo neiskrenosti ili zadrške. Naprotiv. Kažem to bez skrivene namere i ma kakve rezerve. U prethodnom broju Tabloida posvećen mi je članak. Prošli put to se dogodilo pre sedamnaest (17) godina ! Mislim da sam konačno, nešto postigao baveći se politikom.

U Beogradu već više decenija izlazi časopis Tabloid. Reč je o štivu koje je sa više aspekata upitno, ali bez takvog formata teško da igde ima demokratije. U svetu u kome sloboda štampe polako nestaje pred nekontrolisanim centrima moći i nezainteresovanošću publike – koja u džepu (ako tamo drži i najslabiji i najjeftiniji android) ima više kompjuterskog potenicjala nego NASA kada je slala čoveka na Mesec – novine sa granica zakonitosti, profesionalizma, dobrog ukusa i zdravog razuma, neophodne su za održanje makar i ostataka onih neostvarnih standarda i ideala koje smo označavali kao “demokratiju”.  Tabloid vodi Milovan brkić, ostareli novinar koji navodno vodi nekoliko krstaških ratova. Oronuo, vremenom više sličan inspektoru Torenteu nego slici sa plakata svojih novina na kojoj nosi samo brkove. Poznat kao obrazovan novinar, iskren, hrabar i skroman… Nekako je prirodno da bude po strani i izolovan.  U vreme trijumfa pojedinih vlada, bilo da je reč o demkratskim vlastima ili autoritarnim režimima, Tabloid je radio po svome, oštar, beskompomisan, direktan, neuvijen… Novina bez gospodara, koja ne poznaje koncept “dobre vlasti”. Ne mogu da kažem da redovno pratim njeno pisanje, ipak uvek ću pamtiti povest o otmici Milovana Brkića, od strane Surčinsko-zemunskog klana. Kako je nepokolebljivi glavni urednik držan u zatočeništvu, kako je mučen i zastrašivan. Jedva oslobođen, teško povređen, uz pretnju da će sledeći put biti ubijen, a čim je izašao iz bolnice pisao je još oštrije. Pamtim i drugu priču kako je od suda u Beogradu tražio posebne prostorije za rad i sopstvenu sudnicu.  Nisam ni mekan ni isuviše duševan čovek, ali me je Brkićeva izjava da je odavno “nadživeo vek novinara” istinski tronula.

Pošto su istine uglavnom slojevite, a u zemlji u kojoj se članci šeruju još pre okrića struje  (a nekmoli interneta) i niko nije spreman da bez ličnog ili partijskog interesa pomogne nezavisnu štampu ili uloži pet svojih para dinarskih u politiku, ista mora nekako da preživi. Zato se i dešavalo da nakon što Tabloid započne da razotkriva neki kriminal, feljton odjednom bude zaustavljen, a znatiželjnim kolegama (koji bi želeli da nastave pisanje o temi) bude saopšteno da je materijal “zagubljen”. Događalo se i da neki “feljtoni” pođu od “dikensovske” pradavne prošlosti grešnika. Tako su akademiku Stanovnčiću (mislim da je to bio tekst pod pseudonimom, a ne feljton) “pronašli” kako je iz “lošeg” sela u kome žive vanbračna deca raznih okupatora ponosne zemlje, da je kao dete pljačkao grobove, prostituisao se kao mladić, a supruga mu je satanistkinja… Tahira Hasanovića su pak optužili da je zajedno sa Nikuom Čaušeskuom silovao olimpijku Nađu Komaneči… U prvom slučaju štampan je poseban broj da bi se delio akademicima kako bi bio sprečen izbor novih akademika. Inspirator je bio po svemu sudeći profesor FPN – bezbednjak, koji inače deluje na taj način. Drugi put kleveta je bila najava za svakako zanimljiviji i možda tačniji tekst, koji iz nekih razloga kasnije nije objavljen. Dobro, stvari su u politici i onako musave. Recimo, za mene je sir Frenskis Drejk veliki istraživač i vojnik, a za španske savremenike on je bio najobičniji razbojnik. Oba stave su nesumnjivo tačna. Zaključujem i da od nečeg mora da se živi.

Kada su mi prošli put posvetili jedan člančić u Tabloidu zamerali su mi što kao član predsedništva G17 Plus vodim kampanju za svoju kandidaturu za potredsednika te stranke. Za razliku od ostalih kandidata na toj skupštini, jedini nisam istovremeno obavljao neku dužnost u državi – nisam bio ministar ili direktor, živeo sam od svog rada i nisam imao novca da investram u kampanju. Pa ipak, bojeći se da budem izabran tadašnji vođa stranke je zajedno sa poslugom vodio klevetničku kampanju protiv mene, čak i preko Tabloida. Kad je procenio da neće uspeti, prekršio je stranački statut i, iako i sâm kandidat na toj skupštini, “zabranio” moju kandidaturu. Razumeo sam urednišvo Tabloida – ili onog ko ga uređuje – iako sam Dinkića zbog tog postupka sledećih godina dobrano srozao u javnosti, Tabloid nikada nisam spomenuo.  I sada to činim samo radi veće zanimljivosti ovog teksta.

Predrag Popović, zamenik glodura Tabloida, potpisao je sada tekst “Ludaci, kriminalci i ostali naprednjaci, Vučić u Narodnom pokretu okuplja lažove i prevarante nalik njemu”. U tom tekstu on piše i:

“Uneverzitetski profesor, istoričar i predsednik Naprednog kluba Čedomir Antić krenuo je s ideološkog pola suprotnog Bokanovom, ali stigao je do istog cilja, do Vučića, ali i do istog statusa besramnog propagandiste. Antić se na političkoj sceni pojavio kao jedan od predvodnika studentskih demonstracija 1996/97. Zoranu Đinđiću se učinilo da je prepoznao talenat, pa je Antića promovisao u portparola Demokratske stranke. Saradnja nije potrajala. Antić je napustio DS, pa se, nekoliko godina kasnije, učlanio u Dinkićev G17. Preko Naprednog kluba politički i poslovno je sarađivao sa Borisom Tadićem. U to vreme Antić je pozivao na priznanje nezavisnosti albanske države Kosovo.

– U Evropsku uniju ne može da uđe država koja nije zaokružena. Srbija nije zaokružena država i kad bi nam pomogli EU i SAD, mi ne možemo da reintegrišemo Kosovo u Srbiju. Čak i kad bi Albanci hteli da žive s nama, mi teško možemo da napravimo funkcionalnu državu od Srbije i Kosova. Zašto bismo onda insistirali na jednoj praznoj ljušturi i na nekakvim floskulama iz prošlosti. Hajde novčano da gledamo. Čitao sam u novinama, možda to nije tačno, da je iz Evropske unije u Srbiju stiglo nepovratno nešto više od dve milijarde evra. Koliko smo mi dali za Kosovo i Metohiju u poslednjih 11 godina? Negde oko pet milijardi evra. Plaćali smo albanske dugove. O čemu govorimo? Vrlo je jednostavno, spremni smo na istorijski sporazum sa kosovskim Albancima, spremni smo da priznamo nezavisno Kosovo – rekao je Antić u decembru 2011. godine u intervjuu za TV B92.

Antić danas brani srpsko Kosovo. Ne na Bokanov, nego na Vučićev način. Ne gorljivim parolama, nego politikantstvom koje ima za cilj da prikrije veleizdajničku realnost. Opet na Vučićev način i u Vučićevom interesu, Antić tu vrstu propagande širi u vaskolikom srpstvu, naročito u Crnoj Gori. U kampanji pred nedavno održane predsedničke izbore u Crnoj Gori, podržavao je Andriju Mandića, koji je bio jedina slamka spasa za Mila Đukanovića. Sa imidžom „jedinog čoveka u Crnoj Gori koji ne bi mogao da pobedi Đukanovića“, planirano je da Mandić uđe u drugi krug i time obezbedi ostanak na vlasti Vučićevog dugogodišnjeg političkog i poslovnog partnera. Plan je propao. Ljut na sve normalne ljude, koji su podržavali ideju o promenama, o smeni poslednjeg komunističkog diktatora u Evropi, Antić se uživeo u ulogu Sandre Božić, pa se njenim rečnikom, pa čak i prljavijim, obrušio na zadate mete.

Antić novog crnogorskog predsednika Jakova Milatovića naziva Bolekom, za koga veruje da će uskoro postati „natovljen i guzat kao mentor mu i dvojnik Zdravko Krivokapić“. Srbe iz Crne Gore, koji su glasali za Milatovića, odnosno protiv Đukanovića, naziva „ratlucima“ i „kineskim Srbima“. Za Antića, još su gori Srbi iz Srbije, koji su se obradovali padu Đukanovića, oni su „kineske fekalije“, „jeftine budale“ i „brabonjci“.

Vučić takve nesrećnike, sebi slične, naziva „pristojnim, normalnim i racionalnim ljudima, s kojima će, u Narodnom pokretu, napraviti uspešnu Srbiju.””

Dobro, od tolikih koji se danas guraju da uđu u “novi” Vučićev pokret, Popović je za centralnu ličnost izabrao baš mene. Naslov teksta je parafraza naslova moje knjige O revolucionarima, kriminalcima i drugim namernim prolaznicima koju je 2021. objavila “Laguna”.  Pomalo metodološki čudno, budući da ne samo da nikada nisam izjavio da bih se tom pokretu pridružio, već nikada u životu nisam podržao Vučića. Čak sam u tekstu u kome sam napisao da je Mlađan Đorđević gori i nekompetentniji savetik od Nikole Selakovića naznačio da Aleksandra Vučića vidim kao “sumanutu osobu”. No, nije ovde samo promašena tema. Ovde je kao primer moje “izdaje” dat deo intervjua koji sam na TV B92 pre 12 godina dao Nataši Odalović. Tokom proteklih 25 godina objavio sam 434 teksta i pismeno odgovorio na bar trideset intervjua o toj temi. Mogao je lako da dođe do svakog od njih, teže je bilo ispisati transkript iz dela emisije u kojoj raspravljam sa Srpkinjom sa Kosova koja podržava Evropsku uniju i protivi se podeli Kosova. Pošto je spomenut “istorijski sporazum” Srbije i Albanaca kao uslov našeg priznanja, zašto autor nije makar u jednoj rečenici objasnio o čemu se radi?

Jedina istina u ovom tekstu je činjenica da sam nakon svega što se tokom prethodne decenije dogodilo – Velika ekonosmka kriza, Migrantska kriza, početak raspada EU 2016., epidemija, Ukrajinski rat, te nespremnost EU i SAD na bilo kakav sporazum sa Srbijom i za njeno prihvatanje kao drugim evropskim državama ravnopravnog činioca – uvideo da je vreme pregazilo čitavu moju generaciju. Naš sporazum sa Zapadom je možda nekada bio moguć, sada više nije. Realnost ne stvara samo Srbija, možda bi ona bila drugačija da smo se u prošlosti drugačije opredelili, da smo vodili bolju politiku, no pobedila je politika protiv koje sam bio, SAD i EU su i samo doneli neke odluke i promenili svoju raniju politiku. Sada postoji i nekakva alterantiva SAD i EU, mada je ona za nas vrlo malo izgledna i teško dostupna. Nisam ni sujetan niti lično zainteresovan, žao mi je što smo hteli da “kupimo pogrešnog konja” i ne pravdam se time što je bio jedini i što su ukupovini hteli da učestvuju i oni koji danas posredno ratuju protiv političkog Zapada. U politici je, konačno, moral konstanta, a sve ostalo je pragmatizam. O mom pragmatizmu može mnogo toga da se kaže, ali ne znam kako sam to mogao da “poslovno sarađujem” sa Tadićem kada Napredni klub nema prostorije, ni zaposlene, naš račun je javan, a ja sam sa mojim skromnim mogućnostima najveći donator kluba. Ta Popovićeva teza o mojoj psolovnoj saradnji podseća na tvrdnje obajvljene u Tabloidu da je akademik Stanovčić prodavao članstva u SANU, a on potom, jadan, na konferenciji za novinare širi ruke i kaže “Ali, deset godina niko nije primljen u članstvo na našem odeljenju! Kako sam mogao da prodam nešto što ne postoji?!”. Šta će “major” koji je potpisao taj tekst, izvor (možda i sponzor) je ipak bio Stanovčevićev kolega.

Ovde bih mogao da postavim jedno od poslovičnih pitanja našeg naroda: “Ko mi kaže?”. Predrag Popović je poznat kao školovan i talentovan novinar. Ako nisam pročitao sve brojeve Tabloida, jesam sve Popovićeve knjige. Češće sam bio zadivljen i nasmejan tekstovima, nego sa njima saglasan. Ne mogu da ne primetime da meni – koji imam isti politički program od punoletstva do evo ovog kraha svih naših odnosa sa Zapadom i sumnje u osnve našeg kulturnog obrasca – koji sam u dve stranke (druga je nastala iz prve) ulazio kada su bile vanparlamentarne a izlazio iz njih kada su bile na vrhuncu moći (danas je jedna od njih ugašena a druga tavori na sigurnih 1,5% narodne podrške), koji nikada nisam imao preduzeće, niti prihvatuio da za platu radim neki posao u državoj upravi, lokalnoj samoupravi, vladi, javim preduzećima… O moralu i doslednosti govori osoba koja je početkom devedesetih bila novinar nezavisnog medija koji je sarađivao i drugovao sa Vučićem. Potom je sa njim “ratovao” kao saradnik Slavka Ćuruvije. Posle dolasaka DOS-a na vlast vodio je tiražnu novinu objavljujući navodna pisma Ljiljane Buhe koja su im dostavljali njeni otmičari. Da bi kasnije bio urednik Pravde, privatnog lista Aleksandra Vučića – čoveka koji je bio ministar informisanja u vreme kada je ubijen Ćuruvija. Što je najgore, ja mogu da razumem Popovićeve motive, mada ne bih da ih opravdavam.

No, bojim se da ovde nije reč o Popoviću. Nismo se nikada zvanično upoznali. Sarađivali smo i kada je prvi put izmenio moj autorizovan intervju prestao sam da komuniciram sa Pravdom. On sâm je pre dve godine na nekom podkastu objašnjavao kakav je čovek Čedomir Jovanović, praveći paralelu sa mnom. Tada sam bio pozitivac, što je neobično sa obzirom na umetnika i njegov žanr. U Tabloidu je neprirodno da neko nekog hvali. No, ovde dolazimo do pravog izvora ovog teksta.

Vreme će pokazati da li je interes srpskog naroda u Crnoj Gori bio da Milo Đukanović opstane kao predsednik države bez izvršne vlasti i tako natera opoziciju da prihvati Srbe u vladu ili DPS-ov režim treba da nasledi jedna podjednako antisrpska stranka koja se krije iz ocvale Evropske unije. Legitimne su obe opcije, sa tim što mi se čini da bi najbolje bilo da su svi iskreno glasali za srpskog kandidata pa da sada imamo predsednika Srbina i garanciju da prava našeg naroda više neće biti gažena.  No to je sada prošlost. Pobedila je jugoslavenska opcija među akterima politike u Srbiji, siguran sam da će samo za koju godinu svi zaboraviti svoje uloge u ovoj epizodi ili će se čak praviti da su zastupali sasvim drugačije pozicije.

Skrećem samo pažnju na pretposlednji pasus citiranog teksta. Tu se krije još jedan pogrešan citat. Popović na tom mestu piše kako sam one građane Srbije koji su podržavali Jakova Milatovića i “Pokret Evropa sad” nazvao jeftinim budalama, kineskim fekalijama i brabonjcima. Ovde je upadljivo netačan i uvredljivo tendenciozan pogrešan broj. Sve sam to ja naravno napisao i ponovo ću, ali u JEDNINI. Pisao sam Mlađanu Đorđeviću, bivšem savetniku predsednka Tadića, višedecenijskom kumu Dragana Đilasa Gospodina (za RTV “Pink”), novopečenog vernika i nacionalnog ekstremistu koji je svojevremeno patrijarha Irineja uporedio sa likom Jareta iz tv serije “Kamionđije”.

Dakle, ja ne dam da se Mlađan “raduje”. On mene već godinama montira na grupne portrete vučićevaca i sns-ovaca. On koji mi je davne 2010. rekao kako vredi “raditi na SNS-u”. Baš ga je “uradio”. Isti onaj koji decenijama podržava srbogorske, jugoslavenske, kroatokomunističke, ukratko ratlučke snage u Crnoj Gori.  Pripadnik kabineta koji je podržao SDSM u Makedoniji (a srpski narod je imao legitimne predstavnike koji su bili u vladi sa VMRO-om), koji je bio deo vlade koja je na elektronskoj sednici promenila “Stategiju politike prema srpskom narodu u dijaspori i regionu” da bi se umilila Đukanoviću i Josipoviću. Vlade koja je predala generala Mladića i predsednika Karadžića. Vlade čiji je šef bezbednosti izložio naočare generala Dragoljuba Mihailovića u muzeju zajedno sa stvarima pripadnika narko kartela. Đorđević, koji nepogrešivo podržava srpske neprijatelje, pa je tako kod kumovljeve obožavateljke Olje Bećković pevao duet zajedno sa odvratnim Gojkom Perovićem. Perović je učinio sve da suzbije srpski karakter litija, zbog toga ga je SPC i smenila, pa sada sa prijateljima nazdravlja izbornom porazu Andrije Mandića.

Ako je Popovićev motiv prijateljski ili možda dublje emotivan, ja to razumem i neću komentarisati. To jeste zloupotreba javne uloge novina, ali najblaža moguća. Međutim, zanimljivo je da sam slično iskustvo imao i sa Nedeljnikom – uglednim, najtiražnijim sedmičnikom, suštom suprotnosti Tabloidu – kako po političkoj korektnosti i tačnosti, tako i po hrabrosti. Pre trinaest godina to je bio upravo Mlađan Đorđević koji me je pozvao i zamolio da napišem tekst za “naše” koji pokreću novi časopis. Napisao sam. Sarađivao sam tokom više od decenije sa Nedeljnikom i godinama bio član redakcije. Saradnja je bila korektna, objavili smo zajedno tri knjige i negde oko 300 tekstova. Knjige su štampane u neverovatnih 50.000 primeraka (u SAD takav tiraž iznosi 2,5 miliona).  Zaradili smo od ovog rada mnogo novca. Ipak, kada sam uoči prvog kruga predsedničkih izbora u Crnoj Gori zamolio da kao član redakcije napišem jedan autorski tekst na ovu temu, bio sam odbijen osorno i neargumentovano (kako je to strana država, kako sam “zadužen” samo za istoriju, kako sam član predsedištva neke stranke u Srbiji, kako je pet brojeva unapred već planirano i kako je crnogorski patriota Petar Komnenić pozvan da piše o Crnoj Gori, dok neki “Petar Komnenić” iz Srbije naravno nikada nije i neće za Vijesti pisati o izborima u Srbiji  … Konačno, izrečena je i Mlađanova konstrukcija o tome da Srbi rade za Đukanovića, pošto samo Bolek može da pobedi na izborima). Dakle, srpski glas u Crnoj Gori ne treba ni da se čuje u Beogradu. Prekinuo sam saradnju sa Nedeljnikom. Zauvek. Da sam znao sa kim imam posla ne bih je nikada ni počinjao. Blaženopočivši patrijarh Pavle jednom reče kako svakome daje prvu priliku, a sramota je dotičnog ako poverenje zlupotrebi i počini zlo.

Predragu Popoviću poručujem da za tekstove kao ovaj koji napisao o meni makar uzme novac. Ako ga nije uzeo ispao je budala.

Mario Puzo je napisao da u politiku niko ne ulazi protiv svoje volje, a iz nje niko ne izlazi bez poniženja. Nekoliko puta sam proverio tačnost ove ispravne misli. Ja sam na poniženje navikao, posebno ako je u funkciji borbe za moj narod, za demokratiju i pravdu. Đorđević je možda naizgled neuspešan i nebitian ali je bez civilnim okom vidljive karijere postao savetnik šefa države, pomoćnik ministra u vladi, vlasnik nvo-a na Terazijama, šef dvema “soliterkama” za dve glave višim od njega, ponosni vlasnik stana u Nevesinjskoj i uticajni dirigent po čijim notama sviraju nedeljnici i tabliodi. Malo li je to? Sa napoleonskim stasom, a bez imepratorovih drugih osobina, u svakom alternatvnom toku istorije pre je mogao da bude negativac u komedijama Dušana Kovačevića – “previsok za cirkus, a prenizak za život.”

Konačno, jedna poruka Đorđeviću:  provalio sam te, mini fekalijo, brabonjče mešetarski, prozreo sam sve štosove i našu teško bolesnu duboku državu koja je spala na tebe. Ne ljutim se za te glupe uvrede koje mi upućuješ i to ne samo zato što nisu tačne. Hoću da te uputim: niko ne brani prešjedniku Boleku da poštuje srpski narod, da promoviše Ćirilicu i prijateljstvo sa Srbijom, niko ga ne sprečava da poseti Pećku patrijaršiju, Gazimestan i Gračanicu, a da nas pritom ne vređa tamo kao Abazović  koji ispred svetinje 20% naroda čiji je premijer trabunja nešto o tome kako će posetiti sve zajednice na Kosovu. Bolek jednostavno to neće da uradi zato što prezire Srbe i Srbiju. Nije prvi takav, to je već tradicija. Ratluke i njihovu politiku stvorili su ovde u Beogradu takvi kao ti. Ako je javni interes u prilog takvoj politici neprepoznatljiv, lični je sigurno tu. Posle komunizma jasno je da dugoropno Srbi demokratski više nikada neće biti sami na vlasti u Crnoj Gori, sve da ih ima i 60%. Tako nešto ne dozvoljavaju SAD i NATO. Ratluci međutim mogu da se domognu vlasti, a vlast ume da bude korisna u meri u kojoj boravak u opoziciji može da bude neugodan. Zato ste toliko srećni. Prešjednik Bolek srpstvo čak i ne spominje javno, za njega smo mi “Beograd”, “Region”, “teret prošlosti”. Tu smo da nam iskoristi državu, uzme novac, zloupotrebi istinske Srbe iz Crne Gore a onda nastavi sa njihovom asimilacijom. Ali, njegovo prijateljstvo moglo bi nekim građanima Srbije da koristi. Kako to da takvi kao ti i Lalić nikada niste ovako naivni kad je reč o vašem novcu, interesima i imovini?

Ukrako:  DOSTA MI VAS JE. AKO BUDE NASTAVLjENA POLITIKA OBESPRAVLjIVANjA SRPSKOG NARODA U CRNOJ GORI, JA ĆU NA ODGOVOR DA UZMEM TEBE, A NE NOVINARSKE VELIČINE KOJE TI SLUŽE ILI STRANE DRŽAVLjANE VUDU KARIJERA KOJI NIKADA NISU NI REKLI DA SU SRBI ILI NjIHOVI PRIJATELjI.

Sad zovi drugare iz sveta policije i kriminala da te čuvaju.