Svijet u previranju: Multipolarni (neo)bipolarizam

Piše: Milomir Stepić

 

Kako nazvati i objasniti ovo šta je sada? U kakvom svetskom sistemu živimo? Je li to uopšte poredak ili vreme (ne)poretka bliskog haosu? Traje li još uvek relativno kratkotrajni tranzicioni, prelazni tzv. unipolarni trenutak, ili se postunipolarizam već može shvatiti kao „(naj)novi(ji) svetski poredak“? Da li se on tek začeo ili je odmakao i u kojoj je fazi? Kakva su mu svojstva i kako će izgledati u budućnosti? Koji veliki akteri će ga kreirati i kakav će biti za „nas male“?

Hoće li „glavni igrači“ biti države, „grozdovi država“, naddržavne organizacije, ad hoc ekonomsko-političko-vojni savezi, makroregionalne geografske celine, telurokratski i talasokratski geopolitički entiteti, svetske religije, velike korporacije, tehnološki povezane grupacije ili na idejama (ideologijama) zasnovane integracije? Da li će dominirati centripetalni (globalizacijski) ili, pak, centrifugalni (balkanizacijski) procesi? Kakva je u svemu tome perspektiva Balkana i srpskih zemalja?
Kako prepoznati aktuelni poredak?

Razumljivo je što gotovo svi, a posebno naučnici, traže odgovore na ova pitanja. Mnogi se upinju da budu rezolutni, potpuno odrede, definišu i ako je moguće sasvim pojednostave ovaj komplikovani fenomen, srljajući tako na stranputicu. Da se i ne pominju oni koji su skloni pristrasnosti, senzacionalizmu i samopromociji.

Tako, nije mali broj čak i skrupuloznih mislilaca koji zagovaraju tezu da još uvek traje i čvrsto funkcioniše (i da će biti „hiljadugodišnji“, „večan“) globalistički, atlantistički apsolutni unipolarizam u kome neprikosnoveno dominiraju SAD na čelu tzv. Kolektivnog zapada koga čine još Kanada, Velika Britanija, EU, Japan, Južna Koreja, Australija, Novi Zeland i ostali, manji američki vazali.

Njihov stav je da su „tvrda“, a naročito „meka moć“ Zapada – proistekle iz finansijsko-ekonomskih, geopolitičkih i geostrategijskih akvizicija zahvaljujući trijumfu u Drugom svetskom i Hladnom ratu, uključujući i (neo)kolonijalne tekovine i iskustva – i dalje dominantne, potpuno nepobedive. Teškoće na koje trenutno nailaze SAD i Zapad u upravljanju svetom oni minimizuju, tvrdeći da su samo kratka, prolazna faza u ciklusu. Eventualno, dozvoljavaju da je ovo u čemu sada živimo ništa više od relativnog unipolarizma jer „Zapad uvek nađe način da se izvuče“. Na toj „liniji“ su i srpski fanatični vesternofili.

Koliko god svi oni iracionalno tvrdili da Rusija, Kina, Indija i druge sile nižeg ranga, niti pojedinačno niti zajedno, ne mogu ni da priđu snazi SAD sa satelitima, svet neumitno postaje policentričan. Tu se pojavljuje druga velika grupa nedvosmisleno opredeljenih – oni koji tvrde kako je svet već postao multipolaran, što podrazumeva da svetskim poslovima upravljaju barem tri „igrača“, i to manje-više približne snage – SAD, Kina i Rusija. Ima ih i koji nisu za navedeni redosled. Oni nisu toliko na prokineskim i proruskim pozicijama, koliko su oštro antiamerički, tj. en bloc antizapadno opredeljeni. Pri tome su selektivni, te ističu ruske prostorno-resursne i vojne (nuklearne) potencijale, a zanemaruju populacione i ukupne ekonomske nedostatke, dok u vezi s Kinom imaju upravo suprotna polazišta. I dalje ujednačene i nadmoćne adute Zapada pod američkim vođstvom obično neobjektivno zanemaruju.

Svet jeste daleko odmakao u procesu multipolarizacije, ali još nije u pravom smislu postao multipolaran. Svedoci smo prelomnom vremenu i događajima. Iako se nesumnjivo radi o procesu, ipak se postavlja pitanje kada je počeo preokret? Koji je to čin, događaj? Šta ga je prouzrokovalo?

Politika, diplomatija i društvene nauke odgovorile su šta je označilo kraj bipolarizma – rušenje Berlinskog zida – ali, šta će odgovoriti na pitanje do kada je tačno trajala unipolarna hegemonija SAD? Da li do Putinovog govora na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji 2007? Možda do ruske akcije u Gruziji u „Olimpijskom ratu“ 2008? Do ruskog vojnog angažmana u Siriji? Ili će to najpre biti do sramnog američkog bekstva iz Avganistana?

„Zaokret Primakova“

U tom traganju, po svoj prilici, trebalo bi ići još unazad. Kako vreme odmiče sve više je mišljenja da bi pravi trenutak preloma mogla da bude agresija NATO-a na SRJ 1999. Tada je postalo svima sasvim jasno da se američki militarizam i ekspanzionizam ne mogu zaustaviti nikakvim pregovorima, diplomatskim sredstvima, kompromisima, pozivanjem na međunarodno pravo, ugovore, povelje, odluke, akte i principe. Čak i najmoćniji akteri u svetskim poslovima nisu više sumnjali da ih kad-tad čeka „atlantistički potop“ – bilo političko-ekonomskim „obuzdavanjem“, bilo propagandno-obaveštajnim „bušenjem“, bilo „obojenom revolucijom“, bilo otvorenom „humanitarnim vojnom intervencijom“…

Sa takvom stvarnošću neposredno se tada već suočavala Rusija, a u perimetru je bila i Kina. I Rusija je iz sopstvenih, egzistencijalnih razloga prva reagovala. Višestruko simbolički, bilo je to okretanje iznad Atlantika i vraćanje u Moskvu aviona kojim je ruski predsednik vlade akademik Jevgenij Primakov (rođen u Kijevu!) pošao 24. marta 1999. u posetu SAD. „Zaokret Primakova“, pod tim ili sličnim nazivom, svakako će se naći u budućim pojmovnicima geopolitike, diplomatije i međunarodnih odnosa kao značajan svetskoistorijski čin.

Taj postupak označio je ne samo da Rusija za „šamare“ od SAD neće više okretati i drugi obraz, već da će na unutrašnjem planu uslediti „otrežnjenje od vesternizma“, a na međunarodnoj sceni okretanje multipolarizmu i evroazijstvu.

Od tada do danas svet je prešao dugačak i trnovit put. SAD su i dalje vodeća svetska sila, ali se množe zemlje koje sa sve manje posledica mogu da im kažu NE i da vode sopstvenu, a u nekim slučajevima i izrazito antiameričku politiku oslanjajući se na geopolitičke vektore („osovine prijateljstva“, kako bi rekao A. Dugin) sa osnaženim suparnicima SAD.

Krhkost svetskog sistema

U kakvom je sada obliku i kuda će iz ove faze dalje krenuti globalni poredak? Za sada najviše liči na multipolarni (neo)bipolarizam. Iza ovog rogobatnog, kontradiktornog naziva krije se sistem u povoju koga čini nekolicina hijerarhijski promenljivo pozicioniranih sila (prvog, drugog, trećeg reda), uz koje se, htele-ne-htele, svrstavaju ostale zemlje sveta. Uporedo, smisao nove podele na dva pola jeste amerikanizam na jednoj i antiamerikanizam na drugoj strani.

Na upravo takvo, svakako ne apsolutno razvrstavanje, upućuje čitav niz pokazatelja: od zemalja koje priznaju ili ne priznaju tzv. nezavisno Kosovo i opredeljenja na one koje su za evroatlantske ili za BRIKS-integracije, do grupisanja uz Rusiju ili Zapad u ukrajinskoj krizi, te uz Izrael ili Arape povodom najnovijeg sukoba posle Hamasove akcije.

Multipolarizam, i ako bude formiran u pravom smislu, neće biti stabilan i dugotrajan. Sa geopolitičkog stanovišta činiće ga nekoliko velikih blokova koji će biti kombinacija kontinentalnih celina („pan-oblasti“), hantingtonovskih civilizacijskih areala i geoekonomsko-razvojnih regiona. Te celine mogu imati „meke“, promenljive granice i međusobno sarađivati, ali i biti u oštrim konkurentskim, čak i konfliktnim odnosima.

Štaviše, i takav poredak neće biti imun na transformisanje, tj. može se vratiti u (relativni) unipolarizam, ali sa drugom silom, na primer sa Kinom, na čelu. A onda će se planeta ponovo bipolarno diferencirati, ovoga puta prokineski i antikineski. I tako, svetskoj „velikoj igri“ nikad kraja. „Opet Jovo nanovo.“ Ništa od „kraja istorije“.

(RT Balkan)