SVE ĆE TO NATO POZLATITI

Piše: Emilo Labudović

Zgušnjava se noć nad Zlatiborom, a nebo, ozvjezdano, modro i duboko, ispreda neiskazivu tišinu koja, kao ponjava, umotava predjele koji bi, da je sreće i Božje milosti, večeras trebalo da vrište netaknutom bjelinom sniježnog pokrivača. Ali, izgleda, i noćas je Bog daleko, dalje od ovih, skoro pa hiljadu, kilometara koji se, kao vunjeno predivo, odmotavaju pod točkovima automobila. Mjesec, blijed i takođe dalek, neumorno prti za nama i isijava svoju vilinsku prašinu koja zlatnu koru zlatiborskog borja pretvara u čisto srebro. Za leđima, sve dalje i dalje, ostaju Beograd, veličanstven u svom sjaju, i uspomene na susret sa braćom i bratski razgovor (ako to smijem da prijavim ovdašnjim domobraniteljima) o zajedničkom nam sjutra, ma koliko se neki upinjali da ga podijele.

Minuti i sati se vuku sporije od Đokovog razigranog „mercedesa“ (kupio čovjek, ne u „Bemaksu“ nego od poštenim znojem zarađenih para), napolju relativno toplo (Zlatibor to odavno ne pamti u ovo doba godine), u autu, još toplije. Neumornu radio – stanicu „Lola“, koja nas prijatnom muzikom prati još od Beograda, negdje oko Draglice, iznenada pokriva signal Radija Crne Gore. Ponoć je i ponoćne su vijesti. „Taman da nadoknadimo jednodnevno izbivanje iz pro… ove i one, ovakve i onakve nam Crne Gore“, kažem Đoku.

I, gle čuda, a Matija bi rekao: „blago iznenađenima“, prva vijest je da od „Buk Bijele“ neće biti ništa i da je Dodik uzalud dolazio u Crnu Goru!? Sleđena tišina, već nadomak, Kokinog Broda sad djeluje još studenijom, a razum nikako ne može da rastolkuje ovu vijest na ivici ludila. Zašto bi Crna Gora, pitam se, bila protiv ovog objekta, tim prije što njegova gradnja ne nanosi neku štetu već donosi samo korist svima, pa i pro… itd crnoj nam Crnoj Gori? A odgovor mi odavno pred očima, koliko god se opirao da ga prihvatim: spoljna i svaka druga politika najcrnje nam Crne Gore je odavno, čak i poslije promjene vlasti, po matrici „da nam se NATO i gospođa DŽudi ne naljute“! Narodski rečeno, neka komšiji crkne krava, pa čak ako je to krava – muzara od čijeg bi mlijeka pozamašno čanče, „samo na crne oči“, pripalo Crnoj Gori. A kad NATO i narečena DŽudi (koja nikako da otperja odavde, mada se boljoj ne nadamo) narede, onda se „dobrovoljno“ mora radit u korist svoje štete. Sankcije Rusiji, otklon, u svakom pogledu, od Srbije… pa neka košta šta košta. Uostalom, šta će nama džab – džabe struja kad imamo NATO!? I šta će nam Saša Mujović i njegovo trijumfalno „ne“ sa lažnim prizvukom samostalnosti, kad našom Vladom i u našoj Vladi odavno ministruju ambasadori/ambasadorke par zemalja pred čija smo koljena klekli? A kad se, gospodine Mujoviću, klekne na koljena, (neka mi oproste moralisti i lažni čistunci), zna se šta ti je činiti.

I još dok se nijesam opasuljio od prethodne, stiže nova, još teža i samooptužujuća. Ministar nam odbrane (samo ne znam od koga i od čega), politički, a neka me Bog ne piše u grešne, otpadak nekadašnjeg patriotskog SNP, nagnuo se toliko pred NATO silnicima da mu je poširoko dupe (opet izvinjenje) došlo iznad glave i pameti mu, i velikodušno ih pozvao da, zarad nekakvog samo NATU znanog, mira – primoraju i Srbiju da se učlani u taj najrigidniji eksponent međunaridnog kriminala. Milom ili silom, onom Aleksinom ministarčiću je svejedno. Kao da Srbija nije suverena (da je za prst, suverenija od Crne Gore, pa neka me „kapica“ na kolac nabije) i kao da sama ne zna šta je najbolje za nju nego to moraju da im dojave ovi, ni tamo ni ovamo mešetari, koji se, gle paradoksa, nazivaju demokratama. I to ne bilo čiji nego „našeg Alekse“. A to koliko je „naš“ zna i.poslednja baba u mom selu.

Zlatibor ostaje iza, a Zlatar već širi ruke da dočeka. „Velika je Srbija, kažem već pomalo umornom Đoku, mnogo veća nego što ovi moderni „kartografi“ s obje strane žele da je prikažu i prokažu“! Velika, suviše velika da bi i je ova noć mogla progutati, „mercedes“ prejezditi, a vijesti na ivici ludila najediti. Jer, ako je iko navikao na izdaju, onda su to Srbija i Srbi, čiju dubinu izdaje još niko nije izmerio.

Nad Zlatarom mjesec se već ugasio, „Lola“ opet preuzima banak, ali predivna muzika već ne može da spere gorak ukus splačine koju i ovdje osjećam, mada do Crne Gore ima još dobar komad puta. Budan je i ustreperio svaki živac u meni, a Srbija, velika, u tri neba ne bi stala, spokojno spava, sigurna da sve dok paščad laju oko njenog tora, vuci ni primaći ne smiju.