Sunce se (na istoku) ponovo rađa

Piše: Muharem Bazdulj

Pre desetak dana, o stotinu i dvadeset petoj godišnjici književnikovog rođenja, dakle, 21. jula, mnogi ovdašnji portali (uključujući i RT Balkan) preneli su informaciju agencije Tan‌jug o tome kako se tim povodom prisećaju Ernesta Hemingveja u njegovom zavičaju u saveznoj državi Ilinois, odnosno na Floridi gde je neko vreme živeo. Pretpostavljam da je uspomena na ovog velikog pisca tom prilikom prizivana i izvan SAD jer je on zapravo dobar primer američkog umetnika sa apsolutno globalnom slavom, mada smo, eto, ostali uskraćeni za takvu informaciju.

Ipak, u vreme kad se pojedini ruski umetnici „kanseluju“ na Zapadu, zanimljivo je podsetiti na to kako su u ranijim politički turbulentnim vremenima umetnost i kultura, kako se to kaže, prelazili granice.

Jer pomenuta godišnjica rođenja nije jedina ovogodišnja Hemingvejeva „okrugla“ godišnjica. Naime, pre tačno devet decenija, 1934. godine, dakle, Hemingvej je prvi put preveden na ruski i objavljen u tadašnjem Sovjetskom Savezu. Nije to bila slučajnost i puki rezultat napora entuzijasta. Ne, Hemingvej je već godinama bio dovoljno velika književna zvezda da su za njega znali amerikanisti i oni koji su uspevali pratiti ondašnju produkciju na engleskom jeziku.

Kreatori dotadašnje kulturne politike u SSSR-u smatrali su ga, međutim, „dekadentnim“ i nisu dopuštali njegovo objavljivanje. Onaj kome je dato da za ruske čitaoce bude predstavnik savremene američke književnosti bio je Dos Pasos zbog njegovih eksplicitno izraženih levičarskih i socijalističkih političkih stavova. Ipak, krajem 1933. i početkom 1934. dolazi do izvesne liberalizacije u partijskom doživljaju kulturne politike, prvenstveno pod uticajem Kominternine politike „Narodnog fronta“, odnosno ideje da se napravi kalkulacija s povećavanjem tolerancije spram dela „buržoaskih umetnika“ s ciljem stvaranja saveznika među intelektualcima i piscima na Zapadu.

Omiljeni strani autor

Ovo je Hemingveju široko otvorilo vrata SSSR-a. Od potpune anonimnosti, preko pojavljivanja u antologiji američke pripovetke do objavljivanja jednog izbora kratkih priča i prevoda romana „Sunce se ponovo rađa“ prošlo je jedva godinu dana. Iz ovog ili onog razloga, Hemingvejeva proza bila je jako uspešna i među kritikom i među publikom u SSSR-u.

Jedna književnoistorijska anegdota to dobro ilustruje. Poznati ruski književni časopis sproveo je 1937. anketu među petnaest vodećih tadašnjih ruskih pisaca sa pitanjem ko im je omiljeni strani autor. Od njih petnaest, devet je dalo isti odgovor: Hemingvej. Reč je o piscu čije se knjige na ruskom pojavljuju tek u poslednje tri godine, a koji u tako kratkom periodu uspeva da stekne toliku reputaciju. Treba na to dodati da Hemingvej, za razliku od solidnog broja u SSSR-u tih godina popularnih stranih pisaca, nikad nije otputovao tamo.

Književnu popularnost nije lako „fingirati“ ni „orkestrirati“ pa su se ondašnji ruski kritičari znali upitati čime je Hemingvej u prevodu tako osvojio publiku. Jedan od frekventnijih odgovora je bio taj da Hemingvej praktično nesvesno u mnogo čemu sledi doktrinu „socijalističkog realizma“. Njegov pesimizam znali su tumačiti kao implicitnu kritiku ideologije hiperindividualizma. Takođe, u kontekstu stila i širine duševnih uvida, ondašnji ruski kritičari su ga uspoređivali sa Tolstojem, Čehovom, Majakovskim i Puškinom.

Pisac Venjamin Kaverin bio je opčinjen tačnošću Hemingvejevog proznog kazivanja: „U Hemingvejevoj umetničkoj maniri, čitalac biva zadivljen tačnošću, ne samo skoro neverovatnom tačnošću opisa, nego i neobičnom uverljivošću intonacije u situacijama kad se prenose najintimnija iskustva“.

Umetnička vrednost

Među njegovim dotadašnjim romanima, sovjetska kritika je ponajviše cenila „Imati i nemati“ prepoznavajući u ovom delu fokus na ekonomskim, socijalnim i klasnim problemima. Pošto je taj roman objavljen 1937, odnosno u jeku Hemingvejeve rane sovjetske recepcije, mogla se postaviti i hipoteza da se piščev umetnički razvoj sve više približava idealu umetnosti kakav je projektovan u SSSR-u.

Naposletku, nekako u isto vreme, Hemingvejevoj popularnosti u sovjetskoj Rusiji pomaže i „podmuklo delovanje“ biografske aktuelnosti. Njegov odlazak u Španiju u vreme građanskog rata doživljen je kao vrsta pozitivne i progresivne političko-društvene akcije. Dramski tekst „Peta kolona“, koji je nadahnut iskustvima iz Španskog građanskog rata, u SSSR-u je dočekan sa nepodeljenim pohvalama i oduševljenjem. U tom je trenutku moglo izgledati da je Hemingvej definitivno „integrisan“ u književno polje tadašnje sovjetske Rusije. Sve je to, međutim, vrlo varljivo.

Posle pet zlatnih godina, odnosno perioda između 1934. i 1939, Hemingvejeva dela ponovo dospevaju na „crnu listu“ i više se ne prevode i ne štampaju. Kasnije će se to ponovo menjati. Ali Hemingvej se, nema sumnje, duboko uvukao u rusku kulturu. Uostalom, po njegovoj priči „Ubice“ je 1956. godine, kao student, sa još dvoje svojih kolega (Marikom Bejku i Aleksandrom Gordonom), film snimio niko drugi do Andrej Tarkovski. Više od četrdeset godina kasnije, Aleksandr Petrov će, po motivima istoimenog Hemingvejevog romana, napraviti kratki animirani film „Starac i more“ za koji će u svojoj kategoriji dobiti i Oskara.

Bilo kako bilo, prava umetnička vrednost je, kako i iz ovoga vidimo, nekada uspevala pronaći svoj put usprkos političkim preprekama. Da li je danas problem u većim političkim preprekama ili u manjoj umetničkoj vrednosti?

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)