Šumski jahači šumskog javnog servisa

Piše Saša Dr. Đurović

Bog i Crkva se nose u srcu. Zato i ne volim komercijalizovat priče vjerske, to je kod iole umnog, a čestitog, stvar intime. Osim kad se trebalo suprotstavit onom nakaradnom zakonu kog su usvojili, odvojeni od pameti, oni nepomenici s kraja 2019 godine. Inače kod koristoljubivaca je to sporno. Zamislte samo jude koji izađu da ih se slika ne bi li se posle đe privukli jer su se oni pokazali flagrantno, postoje fotografije i video zapisi da su bili istureni. Za nekoliko srebrenjaka. Ili mjesta u UO. E takvi su poput onog Šukovića koji je uklizavao u kadar kamere na utakmici fudbalske reprezentacije, u sred udarnog dnevnika rtcg kad bijaše prilog iz sporta. Jedno poređenje, budući da je poređenje s takvima moguće jedino u toj ravni, jer one kod kojih šukovic hrli u goste na tv su gostovale kod mene. Izvan televizije, ali izložene očima javnosti. Gostovale su, long time. Nijesam išao da gledam niti jednu utakmicu fudbalske reprezentacije iako sam imao urednu pozivnicu. Upravo zbog takvih figura s kojima ne bih da dijelim šumu a kamoli ložu.

Kad pomenuh šumu.

Poznato je da volim boravit u istoj, pa i noću je bivalo, volim izazove takve vrste. Nije loše da se čovjek tako, svojom voljom, ponekad suoči sa opasnošću eventualnom, treninga radi. No, bio je dan, upeklo sunce avgustovsko po sred Durmitora neđe. I ulazim u šumu, kad u šumi.. raonić kog su onomad poperili za direktora rtcg. Nije rtcg nikad bila reprezentativna al je javni servis, ipak.
Koje reference su raonića preporučile, pojma nemam. Znam da je imao prostora na kašičicu, na jednom portalu na kom sam pisao, ima od tad 10 godina. I narednih 10 je bio dio nekakvoga civilnoga sektora i tako, pojavljivao se bez razloga, kao starlete. Šta ga je preporučilo za direktora rtcg nejasno je, a kad će bit jasno ne znamo. Nešto poput Đekne.

Uglavnom, u toj šumi, bijaše on sa naslednikom, a ja sa mojim nadirah, u šumu. Tu su nam neđe sinovi s godinama, bijaše i biciklo raonićevo parkirano pored neke naprave namijenjene da se đeca igraU. Poznah ga s televizije, kao što bih prepoznao sorayu, Ili suzanu mančić. – raoniću, pišeš li đe? Pogleda, ćuti, i krenu da se pakuje.. -Ako ne, što ne zalaješ makar, kad ti se može iz lagodne pozicije nvo, makar na onu volinu lajovica, ili na lukavoga draška- spakova se on na brzinu i otperja! Bez glasa, s naslednikom. Na šipki. Njegovo pravo, ili zazor, da zajaše pa odjezdi. Na bicikLI. Ali on je sad zajahao javni servis!? K’o bicikLU.

Kad pomenuh draška, pokazao se kao najpametniji od tih duduka iz provladinih medija, do sad. Makar zna kako stoje stvari pa se tako i ponaša(o). Kad me, davno već, kontaktirao da pišem za njegov (vladin) portal, bijah ispred kuće, sjećam se kao juče -a kako Vama dođe.. – pa pomenu nekakvog mi zeta koji radi u središtu Svjetske banke, reko’ -a zašto je to bitno? -A ne, nego onako pitam..- Reko’, on je muž krvne mi srodnice kojoj sam najbliži brat- inače namještene jedno 10 kopalja iznad zeta, nije tajna, a nije vala ni bitno za moj angažman. Bar ja tako gledam na stvari. E onda, posle jedno dvije godine, kad me je trebalo sklonit iz Pobjede, kad se onaj mi kum požalio neđe -u mojoj novini me diže na sprdnju svako malo..- A ne bi me kum trpio sekunda da nije morao.. E kad me trebalo sklonit iz Pobjede, draško nagovori jednoga vojnika iz Pobjede, i taj mi pusti sms da je novo uredništvo i koncepcija je drugačija i tako, sve u eufemizmu.. Telefoniram pa kažem daj mi broj od draška, teleVoniram mu, kakav je problem? A on, učtivo, kaže, da.. koncepcija je drugačija pa eto, da nije to njegova odluka (nije draško avetan no dobro lukav) i tako.. A ha, to mi kaži, i pozdravimo se mi tu. E onda je sa Pobjedom bilo što je, a nije ništa što će tek. Sad će, uskoro, da se ispituje to poslovanje, ko je zemao i koliko?! Pa ko je krpio rupe, i ko je krio a ko (se) namirivao, ogromne dugove? Pa onda i ko je kupio Pobjedu, kako, pod kojim uslovima? I za čije babe zdravlje? Od kojih para? Zašto je vladina novina data baš drašku da je uređuje.. Zašto draško nije dao vjetra vijat na milivoja s jarbola? Eto da zna teze, i teme, na vrijeme, pa da razrađuje odgovore na pomenuta pitanja.

Nego raonić. Vijest o Prazniku Velikog Sveca koji je okupio hiljade vjerujućih, bijaše u dnevniku rtcg svedena na minimum. Raonić neuk a poslušan, ne zna da može svest’ vijest na minimum, ali ne može Veličinu. To što je preambiciozan a pomalo priglup pa to ne zna stvar je elementarne pameti, i percepcije.

I tu dolazimo do odgovora šta ga je preporučilo za mjesto direktora?

Neukost i poslušnost, kao u svim predcivilizacijskim društvima.