Strah od nacionalne čitanke: Zašto su Artan i Krenare, Marija i Svetozar, zabrinuli drugu Srbiju

Piše: Jelena Čalija

Kako deca koja tek uče da napišu slovo ‘A’ mogu da se upoznaju sa filozofskim konceptom nacionalnog bića, zapitao se zabrinuti novinar N1 u prilogu o nacionalnoj čitanki.

Isto onako kako se deca koja pišu slovo “A”, a možda i “B”, upoznaju sa filozofskim konceptima matematike, sveta oko nas, jezika, muzike, građanstva – primereno njihovom uzrastu. I bez filozofiranja.

U vreme kada je objavljen prilog N1, nacionalna čitanka još uvek nije bila objavljena, tačnije niko nije znao šta u njoj piše niti kada će stići u škole, što je konstatovano i u prilogu.

Međutim, to što ne znamo o čemu izveštavamo, ne znači da ne možemo da stavimo naslov: “Nacionalna čitanka ili ‘dresura za to kako se postaje Srbin’”, kako je to uradila N1 u ovom prilogu. Jer to je filozofski koncept novinarstva, nije ga tako jednostavno razumeti.

Autor sintagme o dresuri Srba, sagovornik iz priloga N1 istoričar Srđan Milošević upozorio je, bez da je ijednu stranu čitanke video, da se radi o indoktrinaciji, po logici da sve što je srpsko i nacionalno mora biti takvo. Zapaženo je i da će “po mišljenju istoričara”, ova čitanka “voditi samo gajenju osvetničke kulture u Srbiji zbog frustracija izazvanih ratovima devedesetih”.

Sada je nacionalna čitanka pred nama, predstavljena je javnosti i prema najavama nadležnih uskoro bi trebalo da je dobiju i osnovci, prvaci i drugaci, koji će je koristiti u nastavi, a dobiće je besplatno.

Najavljujući prilog u kojem je o “prokaženoj” čitanci govorila jedna od autorki Zorana Opačić, Nova S je opisala kao “udžbenik koji je ustalasao srpsku javnost i pre nego što je izašao iz štampe”, za jedne “knjiga za razvijanje nacionalnog identiteta kod dece”, a za druge “Bukvar nacionalizma koji će da ideološki indoktrinira mlade naraštaje”.

Odgovarajući na novinarska pitanja o tome kako će na čitanku da reaguju deca druge nacionalnosti, da li je to indoktrinacija, da li je čitanka politički motivisana i zbog čega nam uopšte treba autorka je, između ostalog, rekla da se o ljubavi, razumevanju, važnosti deteta i detinjstva, važnosti srpske kulture i otvaranja ka drugim kulturama, može pročitati na svakoj strani čitanke.

O kakvom se, u stvari, udžbeniku radi?

Naslovljena “Riznica”, nacionalna čitanka sadrži tekstove o narodnim običajima, praznicima, muzejima i bibliotekama, porodici i azbuci. Tu su zatim tekstovi o prirodi, retkim vrstama životinja i biljaka čije je stanište naša zemlja, kao i velikanima srpske kulture, nauke i umetnosti Vuku Karadžiću, Dositeju Obradoviću, Nikoli Tesli, Nadeždi Petrović, Stevanu Mokranjcu…

Iako je u vremenima za kojima pati veliki deo onih koji se zgražavaju nad srpskom nacionalnom čitankom svaki bukvar počinjao rodoljubivom pesmom i Titovom slikom u koloru, to što u ovoj nacionalnoj čitanci nema ni Marka Kraljevića ni kneza Lazara nije bilo dovoljno da se “deo javnosti” ne uplaši od indoktrinacije.

U stvari, retka, gotovo jedina istorijska ličnost koja se pominje u ovoj knjizi, a da nije iz gore pomenutih oblasti, jeste Karađorđe Petrović, na kraju udžbenika kada se objašnjava zašto je 15. februar Dan državnosti Srbije.

Posebno poglavlje posvećeno je Svetom Savi, kako je od princa postao monah, zašto se slavi kao školska slava. O Svetom Savi deca u nacionalnoj čitanci saznaju da je otvarao prve škole, biblioteke i bolnice, da je bio prvi srpski pisac čiji su tekstovi sačuvani, ali ne i da je bio utemeljivač srpske crkve.

Najmlađi đaci uče i o nacionalnim simbolima, kako izgledaju zastava i grb, kako se zove himna i koja je prestonica Srbije.

Nacionalna čitanka ima i deo posvećen narodnim instrumentima, guslama, gajdama i fruli, kao i praznicima, Božiću, kad ga slavimo u Srbiji, a kada slave drugi hrišćani, kako se pravoslavni hrišćani pozdravljaju o ovom prazniku, Vaskrsu, kao i o Ramazanskom bajramu i Pesahu.

Udžbenik je prošaran dečjim pesmicama i odlomcima iz dela dečje književnosti, od Branka Ćopića do Igora Kolarova i Jasminke Petrović i od Jovana Jovanovića Zmaja do Duška Radovića, Miroslava Antića i Ršuma.

Istina nigde ne piše da je Nikola Tesla bio Hrvat, niti na prikazu mape Srbije fali Kosovo i Metohija, što bi možda onima koji su se ustalasali uz N1 i Novu S bilo bliže srcu, ali nema reči o tome da je pristup bio “ekskluzivan”.

Već na 22. strani nalazi se lekcija “Razlike nas čine jačim” ilustrovana razigranom decom, malom i velikom, punijom i tanjom, u invalidskim kolicima ili sa naočarima, u majci sa Miki Mausom ili dugom.

Naredno poglavlje “Zajedno u školi” predstavlja školsko dvorište u kojem su Artan, Mojca, Ahmed, Juraj, Mihael, Bolek, Mižo, Emeše, Džemilja, Patru, Marin, Krenare, Johana, Marija, Svetozar…

U nacionalnoj čitanci u jednom od završnih poglavlja objašnjava se da najveći broj stanovnika Srbije čine Srbi, a zajedno sa njima u njoj žive i pripadnici nacionalnih zajednica, pa su zatim oni poređani po azbučnom redu: Albanci, Aškalije, Bošnjaci, Bugari, Bunjevci, Vlasi… Ukrajinci, Hrvati, Crnogorci, Česi i drugi.

Svaki od tih naroda ima svoj maternji jezik, navodi se u nacionalnoj čitanci i dodaje da oni imaju pravo na škole, novine, časopise i televizijski i radio-program na svom jeziku.

Pri kraju čitanke, uči se i o tome da Srbi žive svuda u svetu, kao i da gde god da žive čuvaju i neguju svoju tradiciju. Srpska deca u drugim državama školu pohađaju na jeziku zemlje u kojoj žive, piše u lekciji “Rastem uz prijatelje” o Srbima u rasejanju i dodaje da zato tamo za njih postoje dopunske škole u kojima uče srpski jezik.

(Mišljenja i stavovi objavljeni u rubrikama „Drugi pišu“ i „Kolumne“ nisu nužno i stavovi redakcije portala „Borba“)